Letačke priče Suada Hamzića: Crveni protiv plavih

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. U današnjoj epizodi Suad se priseća još jedne vežbe i nekoliko zanimljivih presretanja u vazduhu.

U jesen 1970. godine održana je jedna od većih, rutinskih, vežbi u kojoj smo mi vazduhoplovci, podeljeni nekako pola-pola „ratovali“ međusobno, da ne kažem jedan Vazduhoplovni korpus, protiv drugoga. Tom prilikom su proveravane razne supozicije i ratni planovi.

Mnogo visokoh oficira i generala su proveravajući planove, komponujući vežbu „branili“ svoje perspektivne zvezdice a mi uvežbavali svoj posao, sticali sopstvena iskustva u uslovima najbližim onim ratnim. Meni lično je ta vežba po mnogo čemu ostala u sećanju ali najpre zbog toga što je to bila jedina moja vežba u kojoj sam kao pilot učestvovao na strani „crvenog“ (čitaj: branioca, Jugoslovena) jer u svim ostalima sam učestvovao kao „plavi“ – dakle agresor.

Dobih lekciju

U zoni očekivanja negde između Karlovca i Ogulina patroliram na oko 5.000 metara. Osmatram, popunjavam eventualnu „rupu“ u radarskom sistemu VOJIN (osmatranja i navođenja) da nas agresor ne bi iznenadio i napao reon koji branimo kao i naš aerodrom.

Skoncentrisan na osmatranje eventualnog naleta „agresora“ na malim visinama, zategao sam gas da bih štedio gorivo i što duže ostao u zoni, na pravcu koji zatvaram. Peglam vazduh sa nekih 600 km/č, znatno ispod brzine za lovca. Osmatram samouvereno, siguran da mi ne mogu proći – a bili smo sigurni da će „agresor“ uskoro naići.

U blagom zaokretu osmatrajući odjednom ugledah par već zastarelih, inferiornih F-84G i to nekako upravo na daljini otvaranja vatre na vazdušne ciljeve. Nazdavlje! Bio sam gotov!

Ljut, ne na njih već na sebe, uključih forsaž, propeh avion, napravih oštar manevar i odozgo, superiorno ih napadoh ali znao sam da je to bilo uzaludno. U realnoj situaciji, u najboljem slučaju, već bih visio na konopcima padobrana!

Znao sam da su to kolege iz Brežica iz sastava lovačko – bombarderske brigade koji pred sam kraj operativne upotrebe njihovih F-84G u našem RV meni dadoše lekciju koju upamtih zauvek.

Desantu u čelo

Isti dan poleteh u sastavu para protiv desanta koji se sa severa približavao našem aerodromu. Pratio me Fjaka sa kojim sam nejčešče leteo. Poletesmo sa malim intervalom sa piste broj četiri u pravcu severa. OZN nas odmah upozori na je formacija na maloj visini, blizu, i dade nam kurs ka njoj. I samo što smo uvukli stajni trap i flapsove, isključili forsaž, ugledah dve grupe po tri DC-3 na visini od oko 500 metara nešto južnije od Velike Kladuše.

Bilo je prekasno da manevrišemo zaobilazeći ih, da bi ih napali iz zadnje polusfere i odlučih se da ih napadnemo u susretnim kursevima – čelo u čelo! Uključih nišan i usmerih avion ka prvoj grupi, na vođu grupe. Fjaka me pratio u malo razmaknutom, lovačkom, borbenom poretku.

Nišanim. Transportni avion kao da stoji u mome nišanu. Tačnije njegova kabina. A onda streloviti jurnu na mene! Potisnuh palicu i proleteh tik ispod njega. Videh kako iznad mene, kao munje, proleteše i tri Daglasa iz druge grupe .

Kako i nebi bili „munje“ kada nam je brzina susreta bila veća od 400 metara u sekundi!?

Videh Fjaku nedaleko od mene i krenuh u oštar zaokret da ih napadnemo još jednom. Ukoliko stignemo.  Pre nego što oni stignu do našeg aerodroma. Zakasnili smo malo, ali ipak zakasnili. Jer obe grupe Daglasa su već bile u zaokretu posle „izbačenog vazdušnog desanta“.

Koliko bi njih stiglo do aerodroma u realnoj situaciji druga je stvar ali, ako nebi odustali, stigla bi verovatno četvorica, bar trojica.

Po sletanju dobismo packe zbog tog napada. Piloti transportne eskadrile iz Zagreba su se odmah (više nego razumljivo) žalili na ludake koji ih napadoše u čelo i upozoriše da bi mogli odbiti dalje letenje na toj vežbi.

Ja im se sada izvinjavam. Ako to više išta znači.

Agresorski par u nišanu

Sutradan opet sam „zatvaram pravac“ od Kostajnice i Prijedora ali ovoga puta sa visine oko 10.000 metara a brzina mi je preko 800 km/č. Ne ulazim u koridore, rezervisane za civile, ali ih držim na oku ispraćajući pogledom svaki avion. Ne propuštam osmatrati i male visine posebno doline rijeka Une i Sane koje pružaju prirodne, za radare teško vidljive, pravce koji izvode ka mom aerodromu.

Odjednom ugledah civila koji na oko 9000 metara od radio fara KOS (Kostajnica), koridorom, leti ka jugu, prema Splitu. Taj koridor nekih 20-ak km prolazi isočno od aerodroma Bihać. Ugledah dve tačke neposredno ispod repa civila. Bi mi jasno.

Krenuh u manevar koji će me uvesti njima u rep a da ničim ne ugrozim civila. U momentu kada sam na nekih desetak kilometara iza njih izlazio u osu njihovog leta koridorom, agresorski par aviona napusti praćenje civila i u desnom ponirućem zaokretu se ustremi ka aerodromu. Imao sam dovoljno vremena da ih napadnem pre nego što stignu do aerodroma ali radi efekta na gledaoce sa zemlje odlučih postupiti drugačije.

Javih da par „plavih“ iz pravca istoka (koridora) dolazi u napad i da ih držim u nišanu. Energičnim manevrom avionom se namestih u kolonu iza njih, na nekih 100 – 150 metara a kada dođosmo u sam prilaz pisti br 1 koju su oni „napadali“ blagim nagibima sam prelazio iz ose jednoga u osu drugog napadača premeštajuči tako nišansku tačku sa jednoga na drugog. Manevar koji je mogao razumeti i svaki regrut na aerodromu. Svakome bi jasno da jedan, a verovatno ni drugi od napadača, ne bi imao nikakve šanse!

U momentu preleta sredine PSS uključih forsaž i za trenutak ih sustigoh, proleteh pored njih i odleteh u borbeni zaokret.

– Bravo Hamzo, lipi moj! – čuh u slušalicama glas komandira moje eskadrile koji je bodreći me likovao što je iznenađenje pripadnika 204. lovačog puka iz Batajnice (letom u radarskoj senci civila u koridoru) propalo jer su glavninu napadača sačekali piloti „crvenog“ koji su, blagovremeno upozoreni, poleteli na vreme.