Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Danas sa Suadom letimo u Tanderdžetu.
Nije trebalo uvek nešto da otkaže da bi let bio uzbudljiviji. Bio sam, najčesće, i sam ja dovoljan pa da let postane uzbudljiv.
Već smo poodmakli sa našom zaista ozbiljnom i potpunom obukom u letenju na F-84G. Otpočeli su elementi borbene obuke, rad po vertikali u sastavu odeljenja, borbena prestrojenja i konačno brišući letovi, tj. letovi na malim, najčesće nedozvoljenim, ekstremno malim visinama.
U jednom od tih letova se iznad krovova severne periferije Zadra, sudarih sa jednim iz jata golubova koji poleteše sa krovova. Udarih ga robusnom napadnom ivicom levog krila oko jedan metar od trupa pri brzini od nešto iznad 380 milja/č (oko 620 km/č). Većina se čudila kako mali golub može oštetiti tako solidnu konstrukciju napadne ivice krila. Meni je još u vazduhu, po silini udara, već bilo jasno da krilo nije moglo ostati neoštećeno. Sreća da mi nije uleteo u usisnik motora i napravio ršum na lopaticama kompresora. Ko zna kako bi to završilo. Ovako su zamenili samo tu sekciju napadne ivice krila.
U jednom od letova, po izuzetno lepom vremenu, karakterističnom za veći deo godine u rejonu Zadra sam leteo na visini od oko 10 do 15 metara. Moj nastavnik Pejčić me je pratio najčešće sa propisanim malim nadvišavanjem ali me ponekada pratio i u ravni krila.
Nekako u prilazu Drnišu iz pravca juga ka severu čuh kada mi tiho reče:
– Ostani tako.-
Nastavih na toj visini i videh kako mi iz vidnog polja nestaje njegov avion, snižava, podilazi ispod i iza mene. Nekoliko sekundi kasnije ispred mene se pojavljuje nos njegovog aviona, kabina, krila, rep. Proleteo je ispod mene i vratio se na svoje mesto pratioca. Jasno sam video njegovo lice razvučeno u osmeh, njegove zube (jer smo na malim visinama obično skidali kiseoničke maske puštajući ih da vise na desnoj kopči radi upotrebe mikrofona).
Izazov. Provokacija. A šta drugo može biti!?
Poruku sam razumeo – „Brišes nisko, kao, a ja proleteh ispod tebe.“
E nećes više imati mesta da ponoviš taj podvig pomislih i potisnuh palicu od sebe! Upravo smo preleteli krovove poslednjih kuća na severnoj periferiji Drniša. Letimo iznad nekog kilometrima dugog voćnjaka, neke plantaže.
Na visini sam oko 5, 6 metara, brzini oko 400 milja (650 km/č).
– Niže! – čuh tihi glas mog nastavnika.
Još malo popustih palicu. Letim na 3 – 4 metra iznad krošanja niskih stabala:
-…. niže!- čuh ponovo glas Pejčića.
Gde ću niže pomislih ali jos malo popustih palicu od sebe. Grane su me skoro tukle po kabini, imao sam utisak:
– Penji! – čuh kako Pejčić viknu u moje slušalice.
Propeh avion na tridesetak metara, zapravo visinu naređenu nam za letenje (100 fita). Pejčić mi se pristroji u smaknuti poredak tako blizu da sam na njegovom suncem osvetljenom licu mogao videti skoro svaku boru. Bio je besan. Očigledno besan. Pretio mi je kažiprstom leve ruke. Shvatio sam da sam zabrljao. Nastavih let na tih tridesetak metara a pošto iznad Knina skrenuh u levo prema sledećem prekretnom orjentiru Pagu (na ostrvu Pag) preskačući severne obronke planine Promine, nađoh se iznad prekrasne široke doline čijom sredinom je blago krivudala zelenkasta reka Zrmanja.
Levo su me nadvišavali blagi vrhovi brda dalmatinske zagore a desno, na daljini od desetak kilometara, strmo su se uspinjali stenoviti vrhovi masiva Velebita. Počeh polako snižavati osvrćući se povremeno da vidim reakciju mog nastavnika. Snizih na petnaestak metara. Osvrnuh se ponovo i videh da me Pejčić prati u ravni krila, spokojnog, skoro nezainteresovanog izraza na licu.
– Pitomačkom bezobrazluku nigde kraja. – Nastavih lagano snižavati kao da to ne primećujem. Kao da ne cenim najbolje visinu. Pejčićevo lice i dalje je delovalo spokojno.
Preletesmo neka sela. Zrmanja blago skreće u levo. Pratim je malim nagibom. Nastavljam opet horizontalno. Kanjon Zrmanje se polako sužava i produbljava. Stene sa strane su sve bliže. Skoncentrisan na vođenje aviona kroz sve uži kanjon i ne gledam više prema svom nastavniku. Tačnije, zaboravio sam potpuno na njega.
Odjednom kanjon Zrmanje skreće oštrije u levo. Stenje je sve bliže meni. Vučem avion u nagibu preko 60 stepeni. Skoro vertikalne stene iznad moje glave se udaljavaju ali one „ispod“ aviona, sa desne obale Zrmanje, mi se približavaju.
U trenutku shvatih da možda neću proći, da su stene preblizu stomaku mog aviona. Povukoh avion ispravljajući nagib. Tanderdžet poput strele izlete iz kanjona na visinu od preko 150 metara. Pogledom tražim avion svoga nastavnika kojega se tek tada setih. Nađoh ga iznad sebe. Nadvišavao me dobrih 100 metara.
Laknu mi. Sa snažnim osećajem krivice ispravih kurs i na visini oko 150 metara usmerih avion prema Pagu. Pejčić mi se pristroji u smaknuti poredak, jasno vidljivog crvenila na licu. Energično je mahao rukom. Videh ispružen kažiprst. Pretio mi je. Ponovo.
Nastavih let na 100 metara. Moj nastavnik pokaza palcem unazad i dodade gas. Shvatih. Nastavih da ga sa propisanim nadvišavanjem pratim do Paga. I da nadvišavanje nije bilo propisano, obavezno, ja bih ga nadvišavao jer ne bih rizikovao da tog „ludaka“ pratim do talasa Jadrana posebno ne dok smo leteli uz verikalno odsečene litice jugozapadne obale Dugog otoka. Sletesmo.
Ćutke, i ne gledajuci me, Pejčić se uputi ka aneksu hangara u čijoj senci bi obicno sedali na travu porazgovarali o letu, izvršili analizu leta. Ali Pejčić, inače tamnoput, sada modar u licu, ovoga puta ne staje, ne seda gde smo uobičajavali, već produžava dalje do kraja aneksa, kreće iza hangara.
Shvatih. Zastadoh. Nisam hteo da ga pratim i izađemo iz vidokruga ostalih.
– Dođi ovamo. – reče.
Pogledi nam se sretoše po prvi put od kada smo sleteli. Bio je besan kao ris. Znao sam i da je imao razloga za to.
– Neka, drugi put. – odgovorih, okrenuh se na peti i zbrisah na stajanku, među masu mehaničara, pitomaca, pilota koji su se tu muvali, svaki svojim poslom.
Prkosutra, kada smo se ponovo sreli nasmeši mi se i dodade:
-Dobro si postupio, izudarao bih te prekjuce. –
Nisam ni sumnjao. Imao je i valjan razlog. A bio je i jači od mene. Kasnije pojasnismo. Iznad one plantaže on mi je ispod glasa, tiho, govorio – Ne niže – a ja sam čuo -… niže-.
![[CAPA konferencija u Beogradu] Podaci o vazduhoplovnoj industriji u 2024: Složena slika oporavka, izazova i transformacije](https://media.tangosix.rs/2024/11/6C5A2817-1759x-262x130.webp)
padobranac
Odličan tekst, kao i obično- pročitao sam u jednom dahu! Nadam se da će biti još pilota koji će ovde na TangoSix objaviti neke svoje zanimljive priče iz letačke karijere.
Puno pozdrava za gospodina Hamzića i TangoSix
Vlada
Čista desetka.
zoranpg
Bravo za tekst Suade! Pripadate generaciji odabranih pilota koja je imala prilike da leti i na tanderdzetu i na mig21, kojim avionom ste lakse i sa vise uzivanja „brisali“? Samo napred sa dobrim tekstovima!
Bogun
Neverovatno!
Jednom prilikom, dok sam još bio učenik na motornom zmaju, sa instruktorom sam pošao na popodnevni let do letelišta u Velikim Radincima kako bismo tu dosuli gorivo i fotografisali manastire na Fruškoj gori.
Leđni vetar nam je pomogao da do V. Radinaca stignemo za nešto manje od 40 minuta. Ceo dan sam proveo na pilotskom mestu dok je instruktor sa zadnjeg sedišta fotografisao. Problemi su nastali kada je leđni vetar u odlasku postao čeoni vetar u povratku, pa nam je za povratak bilo potrebno više od 2 sata. Da muka bude veća, u računanju vremena povratka tempirali smo se da na matičnom letelištu budemo 15 min po zalasku sunca. Već kod Putinaca smo čuli kontrolora iz Zemun polja da nas poziva, međutim svaki pokušaj odgovora bio je uzaludan s`obzirom da naš predajnik nije bio dovoljno jak kako bi i oni nas čuli. Nešto kasnije, uz pomoć neverovatnih navigacionih sposobnosti instruktora po mrklom mraku, negde iznad Vojke napokon smo uspeli da stupimo u kontakt sa kontrolorom u Zemun polju, čusmo i zvuke radosti kolega pilota u pozadini kada smo se javili. Tada smo ugledali voz u pravcu prema zemun polju koji nam je prijatno pokazivao pravac letelišta. S`obzirom da su letelište i naša letelica namenjeni isključivo VFR letenju, osvetljenje ni na jednom ni na drugom nismo imali. Neko se na zemlji pametno dosetio da se postavi automobil na početak piste i upali sva četiri migavca i duga svetla u pravcu sletanja. Međutim visinu je noću, bez linije horizonta i bukvalno crnog tla, praktično nemoguće oceniti. Baš u trenutku kada smo bili negde iznad pomenutog vozila, začuh preko radio veze: "..niže ..niže". Naravno, malo povukoh triangl ka sebi kad instruktor dodade snage na motor sa pomoćnih kontrola kako bi poništio efekat smanjenja visine. Potom udari po trianglu od pozadi boreći se samnom i krilom istovremeno. Shvativši šta se dešava pustio sam kontrole i prepustio sve njemu. Nije bilo baš meko sletanje ali je sve prošlo kako treba. Bez oštećenja i povreda. Kasnije mi je objasnio da je i on čuo "NIŽE" ali da je verovao instinktu više, a kontrolor je govorio "NE niže". Psovao sam im nejasnu terminologiju gde postoji mogućnost za ovakvom zabunom.
Nije priča iz borbenog aviona ali setio sam je se čim sam pročitao deo priče sa – Niže! – :)
Suad Hamzic
Da Bogune. Bilo je i tragicnih dogadjaja zbog nesporazuma na radio vezi.
Jos kao pitomac sam cuo pricu da se negde pocetkom sezdesetih nad poligonom zapalio F-84G cetvrtog pratioca u odelenju koje je dejstvovalo. Rukovaoc dejstava je to video i preko radija komandovao.
– "Cetvrti, gori ti avion …. iskaci "!
Iskocila su dva pilota , taj cetvrti pratilac i pilot ciji indeks ( pozivni znak) je bio "Cetvrtri"
Na nesrecu poginuo je pilot ("Cetvrti") koji je iskocio iz ispravnog aviona.
Posle toga pozivni znaci pilota su obavezno bili dvocifreni ili trocifreni .
Nasa Ratna mornarica je u zvanicnom komandovanju imala komande DESNO i LIVO !!!
"LIVO" ….. upravo zbog izbegavanja nesporazuma .
Vlada
U principu prava komanda bi bila "zadrži visinu".
zeljko
Na kakve gluposti je Tito trosio novac,dok je obican narod gladovao,ona drzava se morala raspasti…
Jovica
Sve ozbiljne države imaju avijaciju, a SFRJ je pretendovala da bude ozbiljna država . Sad, to što u tome nije uspela je drugo pitanje . Jedan od razloga i jesu te stalne improvizacije , tipa nastavnik proleće ispod pitomca ili daje nejasne komande .
Vlada
Jovice, ako želiš da budeš prihvaćen kao ozbiljan komentator nemoj pisati ovakve komentare.
Jovica
Gospodine Vlado, ne znam šta vam smeta u mom komentaru :
1. To da je SFRJ pokušala da bude ozbiljna država ali u tome nije uspela (raspala se za otprilike godinu dana ) ?
2. To da je neozbiljno da nastavnik ugrožava sebe i pitomca provlačeći avion ispod njega ?
3. To da je neozbiljno da ne postoje jasne i nedvosmislene komande (unapred dogovorene i poznate ! ) tipa : "Penji" , "Drži" , "Spuštaj" , "Levo" , "Ravno" , "Desno" i.t.d.
Vlada
Nazad u školu Jovice. Odluči da li želiš da budeš ozbiljan komentator ili ne.
1) SFRJ je postojala vise od 45 godina. Za to vreme je bila ozbiljna država. A to je vreme o kom Suad piše. Zamisli da Ja tebe sudim sada, a uzimam kao reper period kada si bio beba. Neozbiljno!
2) Da znaš iole išta o vojnom letenju znao bi šta je deo obuke vojnih pilota. Ovako kako sad tvoje znanje stoji, nema smisla da trošim vreme obrazujući te. Posebno što već duže vreme pokazuješ nedostatak takve želje.
3) Upravo se na taj način dolazi do izmene komandi i uvodjenja novih, boljih, sigurnijih.Niko, sem tebe, se nije rodio naučen. Svi uče dok su živi. Samo izgleda ti sve znaš i umeš da popuješ o nečemu što ne znaš i ne želiš da naučiš.
Već sam ranije u više navrata tebi skrenuo pažnju da pišeš amaterski o stvarima koje uopšte ne poznaješ, a želiš da budeš shvaćen kao ozbiljan. Ta razlika prosto bode oči i prikazuje te većim amaterom nego što stvarno jesi.
Odluči šta želiš. Amater ili ne amater. Mi ćemo poštovati svaku tvoju odluku.
Jovica
1. Da ne ulazimo u politiku previše, SFRJ se nije raspala kao beba nego upravo kao odrastao čovek od 45 godina , čim je naišla prva veća kriza .
2. Ono malo što znam o vojnom vazduhoplovstvu je da nastavnik ne sme da ugrožava pitomca (studenta) . To se u ozbiljnim vazduhoplovstvima ne radi . Čak suprotno, dužnost mu je da ga opominje, pa čak i pošalje na sletanje ako krši zadate parametre leta .
3. Komande u letu i uopšte u vojsci se ne određuju praksom (neko pogine pa se prave bolje) . Nego postoji naučni pristup, gde se tačno odabere jasna reč koja ne može da se zameni sa nekom drugom . I onda se takva komanda uči napamet mnogo pre neko prvi put samostalno poleti .
Što se tiče mog amaterizma, ja ga nikad nisam ni krio . Ali nije problem moj amaterizam, jer on nikog ne ugrožava . Problem je nedostatak profesionalizma kod onih koji treba da ga imaju, kod onih koji formalno pravno jesu profesionalci a ne ponašaju se tako .
Vlada
Polemiku nastavljaš ti, tvrdoglavo terajući na videlo svoje sopstveno neznanje.
1. Nije SFRJ bila beba, već se ti tako ponašaš. Pa sam to uzeo za primer. Ovim zamenama teza se pridružuješ Aleksandru Kolo. Srećom on je na vreme shvatio gde vodi njegova zamena teza, pa je nestao sa Tanga. Bar do sada je nestao.
2. Nastavnik nije ugrožavao bezbednost učenika, ali da ti Ja sad to ovde objasnim nema šanse. Mnogo ne znaš da bih uspeo u tome na ovom mestu.
3. Komande i sve ostalo su deo života. Da Ja sad tebi napišem da je sa dolaskom Tanderdzeta u naše RV došlo do ogromnog skoka u napred što se obuke, znanja i svega ostaloga tiče, džaba krečim, jer ti nemaš pojma sta se tada dešavalo u RV. Zato nemoj da pišeš o nečemu dok se o tom istom ne upoznaš bar minimalno. Još uvek si daleko od tog minimuma.
Tvoj amaterizam ne ugrožava, već vredja zdrav razum. Imaš pilota kao što je Suad i ti se nadješ pozvan da kritikuješ proces obuke koji je On prošao i postao vrhunski pilot. Vredjaš zdrav razum, a pokazuješ koliko ne znaš.
Petar Vojinovic
Jovice, Vlado,
Molim vas nemojte više lična međusobna pominjanja. Moderisaćemo svakoga ko se bude udaljio od teme i prebacivao komentare na lični nivo.
Hvala vam na razumevanju.
Vlada
Pero Ti radi svoj posao onako kako smatras da je ispravno. Meni ne smeta. Nemam ja sujete. Ako nije po PS-u brisi.
Samo ne ocekuj da se pod stare dane menjam.
126LAE-Delta
1. O SFRJ moze mnogo stosta da se prica, ali posto je ta drzava odavno pokojna, De mortibus nihil nisi bene.
2. Ni ja ne mogu da se pohvalim svojim znanjem o vojnom letenju, ali znam sledece. Obuka je zasnovana na standardima i konvencijama koji su vazili tada. Ne mozemo sadasnje standarde da primenjujemo na proslost, ili recimo da na obuku iz 50ih primenjujemo propise iz 70th. Doduse, Jovica je u pravu da nastavnik ne bi trebao da ugrozi pitomca, ali ne moze da postupi na drugi nacin osim po tadasnjim propisima.
3. Komande se odredjuju i praksom i naucnim pristupom, jer jedno bez drugog ne mogu.
Na kraju, amater ili profesionalac, moramo se ponasati pristojno. To vazi i za jedne i za druge.
Vlada
A kakve ti Željko gluposti ovde pišeš?
Interesantna je jedna stvar, dođje neko ko nema pojma i napiše glupost. Naravno, nakon te gluposti taj neko ostane živ. Znači glupost ne ubija!
Pošto veoma nisko letenje definitivno ubija, nije glupost. Jeste opasno, ali jeste i neophodno. Ko zna, shvatiće. Ko ne zna, …..!
Za vreme Tita bilo je i ovako i onako. I dobro i loše. Ali za ove koji pišu gluposti samo jedna činjenica:
Niko za vremena Tita nije gladovao. Ni običan, ni neobičan narod.
Nastavi sa glupostima i dalje, da vidimo da li su štetne.
Suad Hamzic
Zeljko ponekada mi je zao sto mi pristojnost na dozvoljava da takvima kao Ti odgovorim jezikom koji razumiju.
Lj.S.
Ma dragi Željko, ti se sigurno šališ. Mladi ljudi, borbena obuka. Pa ne može sve biti po pravilu službe. Vojnici prave da izvinite pizdarije u svim rodovima i u svim armijama svijeta. Imao sam prilike biti u kasarnama i na vojnim vježbalištima nekoliko zemlja, a imao sam i priliku biti mlad sa svim onim drčnim hormonima. Nedavo mi je preminuo u fotelji osamdesetogodišnji prijatelj koji je nekad davno pokušao sa avionom North American T-6 kao mladi instruktor Luftwafe proletjeti ispod dalekovoda u brdu. Učinio je to penjući se jer mu je odozdo "prolaz" izgledao veći. I srušio se, ostao živ , nastavio letjeti a i oficirskom karijerom dogurao solidno visoko. Nekoliko godina poslije pomenutog karambola, leteći jedan drugi tip aviona na istom mjestu je uspješno profurao ispod dalekovoda, ali ovaj put leteći "nizbrdo". E to nije sve. Otac jednog mog poznanika je tamo, mislim, negdje pedesetih godina kao pilot JRV na brdima oko Mostara sa skoro jednakim ishodima tražio prolaze ispod dalekovoda. Mladost je vrlo slična svugdje u svijetu.
Svaka čast na tekstima koje nam prezentira na Sarajlija Suad
126LAE-Delta
Cini mi se da se potkrala mala greska u tekstu. 380 mph nije oko 620km/h, vec je oko 610km/h.
Niko
Nemojte se ljutiti. Zeljko je rodjen u vrijeme kad nema Tita kad novi vladari sjede i torse pare na jos vece gluposti, obcnog naroda nema a svi gladuju u svojim drzavicama…..
Dejan
Gospodine Suade!
Kada ce da izadje kjiga?
Docicu licno; kolima, autobusom, vozom, avionom ili biciklom (ne bi mi bilo prvi put) – na svecano izdanje.
Ovo mora da se prevede na vise jezika!
Hvala jos jednom! Majstor ste – i kao pilot i kao pisac!
Pozdrav iz Slovenske Bistrice!
Suad Hamzic
Hvala na podstreku Dejane. Pribrojat cu ga desetinama onih koje sam dobio od kada je Tangosix poceo da objavljuje moja letacka secanja. Nikada do sada nisam dao obecanje da cu objaviti knjigu jer obecanje obavezuje ali ne kazem da to necu uciniti.
Zeleo sam moja secanja podeliti sa entuzijastima i ljubiteljima Avijacije poput Tebe a i moje kolege podstaknuti da i oni to ucine jer, siguran sam, mnogi imaju sta ispricati.
Samo pisanje mi ne predstavlja nikakav problem tim pre sto je vecina tekstova vec objavljena ili napisana i cekaju objavljivanje. Kada ovaj ciklus zavrsimo odlucit cu sta i kako dalje.
Vlada
Ne obećavaj. Napiši Suade. Kad tad.
Nikola
Ova prica me podseca na jednu od mnogobrojnih koje mi je pricao moj otac File. Jednom su tako u dvosedu MIG-21 imali neki problem, koji uzgred i nije bio posebno dramatican. Dok se jedan od njih zamajavao sa tim ovaj drugi mu rece: "Ma pusti". Ovaj je razumeo "NAPUSTI" i postupio po "naredjenju" . Katapultirao se a posto je to bila jedna od starijih verzija dvoseda Mig-21 bilo je moguce odvojeno napustanje aviona. Tako je drugi pilot jedva sleteo sam bez poklopca kabine ali je bar spasao avion. Ne znam imena pilota ni kada se to desilo ali je slucaj slican Suadovoj prici samo sa drugacijim posledicama.
Suad Hamzic
Tacno Nikola. Dobro si zapamtio ocevu pricu i dao izvanredan primer nesporazuma kojeg se nisam setio.
Bilo je to negde 1968/9. , nocu, na dvosedu NL-12, na poletanju u pravcu 130 , na Batajnici.
Poletali su kapetan Sorak MIle u zadnjoj kabini ( kao instruktor) i moj klasic Mavric Miha u oprednjoj kabini.
Sorak je zaboravio zabraviti svoju kabinu pa je poklopac kabine posle odlepljenja otpao. Snazna turbulencija i buka je otezavala komunikaciju a Mihi je bilo jasno da se nesto opasno dogadja.
Sorak pokusava reci Mihi da mu PUSTI KOMANDE a Miha razume "NAPUSTI" I KATAPULTIRA SE !
SORAK MILE nastavlja let sam, iz zadnje kabine, nocu, leti oko Panceva , Novog Sada, trosi gorivo i dovodi MIGa na sletranje, uspesno sletivsi. Miha se peske vraca na aerodrom, noseci smotan padobran !
Ja licno, bez obzira na pocetnu gresku zaboravljanja zabravljenja kabine, taj PODVIG kapetana Sorka smartam jednim od najvecih koje je neko naopravio u nasem RV i PVO.
Ja sam na F-84G, danju, samo nekoliko sekundi leteo sa otvorenom kabinom …… a leteti nocu, sa MIG-21, iz zadnje kabine bez oba poklopca kabina …… i sleteti nakon oko 25 minuta je zaista podvig vredan divljenja.
Nikola
Suade, da li su na NL-12 u slucaju potrebe oba pilota morali da se pojedinacno katapultiraju ili je neki od njih mogao da aktivira oba izbaciva sedista?
Suad Hamzic
Na prvoj verziji dvoseda NL-12 katapultirao se svaki pilot autonomno i morao se postivati redosled radnji. Prvo je poklopac kabine odbacivao pilot iz prve kabine. Potom se katapultirao pilot iz zadnje kabine a na kraju pilot iz prednje kabine.
Sve to je bilo u funkciji bezbednosti da se nebi sudarili sa poklopcima kabina, sedistima ….. i da raketni motor prednjeg katapulta nebi "przio" pilota u zadnjoj kabini.
Kasnije serije NL-14 i NL-16 su imale punu automatiku koja je odredjivala redosled / ciklus/ radnji pri iskakanju.
Dovoljno je da jedan od pilota potegne rucice za katapultiranje i sve je dalje islo automatski redosledno : prednja kabina > zadnja kabina > zadnji pilot > prednji pilot !
Vlada
Ko radi, taj i greši. Važno je iz grešaka nauciti novo i iste greške ne ponavljati.
Suad Hamzic
Prijatelji ja bih se pridruzio apelu moderatora Petra i zamolio vas da licna prepucavanja i politiziranje izostavimo ili ih , ako to bas zelite, nastavite u licnoj korespondeciji na Chatu !
Svako ima pravo na svoje misljenje, stavove i zakljucke.
Ja ovo pisem onako kako je to TADA bilo najcesce definisuci vreme zbivanja pa sam i sada napisao da se radi o dogadjaju od pre 49 godina. Da smo gresili , gresili smo i ja to ne krijem. Gresili su i drugi, iskusniji od nas i ucili (kao i mi) neretko to placajuci zivotima.
Razgovarao sam sa desetinama kolega iz RV SAD, Nemacke, Engleske, Egipta, Portugala, Irana, Kanade ….. i cuo neverovatne price iz "ozbiljnih" ratnih vazduhoplovstva "koja su striktno postovala propise" !
Evo dve koje mi je ispricao dobar prijatelj vijetnamski veteran, Amerikanac, potpukovnik – pilot na A-6
*** Vracajuci se sa kompletirane misije nosacem aviona piloti su imali obicaj na domak pacificke obale SAD poleteti na granici doleta i sleteti na svoju kopnenu bazu kod San Diego. Time bi dobili po 3 – 4 dana duze odsustvo dok se nosac ne "dovuce" do obliznje pomorske baze. I ko je imao veca muda taj je imao utoliko duze odsustvo.
I tako su to radili sve dok njih 6 nije ostalo bez goriva (zbog pogresnog proracuna, jaceg ceonog vetra i nedovoljne rezerve goriva koje su smanjivali obrnutoproporcionalno velicinu sopstvenih "muda").
Iz voda Pacifika ih je povadila mornarica a Komanda striktno zabranila takve "podvige".
*** Odelenje A-6 prilazi poligonu . Revnosni pilot , da nebi sta zaboravio, "na vreme" poukljucuje sve prekidace za bombardovanje jos 100 km pre poligona. Kolega iz odelenja preko radija napravi salu na njegov racun a "revnosni" pilot mu odgovori …… ali umesto dugmeta za radio pritisne ono bojevo i ….." na AKTIV", sruci vise od 4 tone bombi nedaleko od turistickog naselja Floride !
– Pa nastavite raspravljati o pravilima, metodologiji obuke, teminologiji, "ozbiljnim" ili "nepotrebnim" Vazdsuhoplovstvima ….. ali molim vas, na CHATu !
Pavlović
Sa ovih par komentara dali ste Vašim pričama još jednu novu, jako lepu i zanimljivu dimenziju.Te s' toga, ako se odlučite da jednog dana Vaše priče objedinite u knjigu (što iskreno priželjkujem), smatram da bi neizostavno poglavlje moralo sadržati Vaša saznanja o iskustvima drugih do kojih ste došli.
Srdačan pozdrav čika Suade.
Suad Hamzic
Prijatelji ja bih se pridruzio apelu moderatora Petra i zamolio vas da licna prepucavanja i politiziranje izostavimo ili ih , ako to bas zelite, nastavite u licnoj korespondeciji na Chatu !
Bogce
Da ne dodajem ili oduzimam u značaju dešavanja – prenosim iskustvo. Na sletanju u završnoj fazi pilotu se kaže (naredi) da produži. On ne shvata zašto nego nastavlja sa prilaženjem pisti. Na ponovno "produži!" ne reaguje. "Budalo produži !" – odreagovao je. Na 2000 metara visine otkazao je avionski motor (MIG-21). Pilot javlja da će da pokreće zapuštanje motora. Na "iskači!" ne će da napusti avion. Na sledeće: "Budalo iskači!" – pilot se katapultirao. Nekada ono neočekivano vraća vas u stvarnost. A to neočekivano nigde nije propisano.
dejan
Veoma su mi zanimljive price gospodina Suada Hamzica. Po svemu sudeci bio je vrstan pilot a verujem da je i takav covek. Odskora pratim ovaj sajt i moram priznati da mi je vrlo zanimljiv, posto se inace zanimam za vojnu avijaciju. Voleo bih kada bi nekako redakcija poradila na pricama pilota borbenih aviona koji su `99 ucestvovali u ratu, price o pilotima kao sto su Predrag Milutinovic ,,grof„, Nebojsa Nikolic, Abdul Emeti, Ljubisa Kulacin,Boro Zoraja. Voleo bih cuti i njihove price i o ratnim dejstvima kao i price o letackoj obuci i neborbenim zanimljivim letovima. Pozz
126LAE-Delta
Dejane, RTS je napravio nekoliko takvih emisija, jedna od njih je bila "Niko nije rekao necu".
dejan
Kada sam rekao mislio sam i na price o neborbenim letovima i njihovoj pilotskoj obuci, kao i iskustava na avionu mig 29.
Djordje
Suade Lafe . . .
Ajd da ne kazem cika Suade, mada bi to tako bilo da sam te sreo nekad u Bihacu dok sam ja bio djecak a ti vec uveliko "prangijao" celicne masine. Morao sam da se javim tek zbog potrebe da se zahvalim zbog uzivanja koje imam citajuci tvoje tekstove. Da se zahvalim sto ti nije tesko da svoje iskustva podjelis sa svima nama kojima to znaci i koji u tome vide izuzetnu vrijednost. Nisu to samo zanimljive price vojnog pilota. To su indirektno i svjedocenja o kvalitetu ljudi koje je bila kadra iznjedriti tadasnja drzava, koji su jos hvala bogu tu, medju nama, izmedjuostalog i kao orijentir za sistem vrijednosti kome se trebamo vratiti. Jer pali smo zestoko.
Ne bih gnjavio apelima za knjigu, ali mozda nije losa ideja da se tvoji tekstovi ubace u monografiju 117 lap-a za ciju izradu je organizacija u toku, to vjerovatno znas sa FB-a.
Njegos
Gospodine Suade, da li se "sudar" sa golubom desio 1989 godine? Bio sam na redovnom odsluzenju vojnog roka i secam se da sam gledao ostecenje napravljeno tom prilikom. Vi piloti ste bili najbolji ljudi u JNA.