Živeli smo i leteli u neka srećnija vremena

Sinoć, na terasi iznad Starog mosta, slučajno upoznah trojicu mlađih kolega koji su došli na proslavu jubileja njihove 26-te klase Vojne Vazduhoplovne Gimnazije. To je 43-ća klasa VVA.

Saznavši da sam pripadnik prve klase iste gimanzije, a 18-te VVA, pozvaše me da  prisustvujem njihovoj proslavi. Poziv rado prihvatih. Nepuna dva sata kasnije nađoh se u društvu četvrt veka mlađih kolega.

Od početka  sam se osećeo svoj među svojima, kao da sam u društvu pripadnika svoje klase, jer atmosfera se nije razlikovala. Uz dobru muziku, sa kojom smo se u opštem veselju na momente morali i nadvikivati, prisećali smo se svega onoga lepoga što nas je vezivalo za ovaj grad, gimnaziju , akademiju, godine službovanja i letenja. Kao i u mojoj klasi životni putevi mnogih su se razlikovali. Neki su ostali da lete u Vojsci, neki u civilnim kompanijama a neki su nastavili civilne karijere daleko od aviona i avijacije. Ipak, ostalo je ono zajedničko, onaj osećaj privrženosti avijaciji, drugarstvu i drugovima koje su stekli u mladosti.

Iskoristih pauzu muzičara da ukratko podsetim da se upravo na taj dan 1. oktobra 1961. godine, dakle pre tačno 55 godina, u Mostaru okupila naša prva klasa VVG.

Uzeh si za pravo da u ime moje klase čestitam jubilej i poželim svako dobro pripadnicima ove klase naših mlađih kolega. Putevi i sudbine pripadnika četvrt veka razdvojenih klasa nisu se  bitno razlikovali. Ipak, naša 1./18. klasa imala je više sreće bar što se tiče društvenih i istorijskih okolnosti. Živeli smo i leteli u neka srećnija vremena.

Nešto posle ponoći profesionalne muzičare zameni deo pitomačkog orkestra klase slavljenika. Opuštena i vesela atmosfera dobi novi impuls. Tu amosferu ne bih ni pokušavao opisivati. Ponela je i mene. Negde oko 3 sata shvatih da četvrt veka nije mala razlika u našoj dobi i da je vreme da se povučem na odmor.

Opraštanje je potrajalo, a nekoliko puta čuh od mlađih kolega kako bi svi mi, koji delimo isti hleb i sudbine, morali učiniti nešto da ovakvi međugeneracijski susreti ne budu slučajnost. Trebamo nešto učiniti da se bolje poznajemo, a da nesretni protekli događaji u nekada nam zajedničkoj domovini ne smeju biti prepreka u tome.