Muzej vazduhoplovstva do kraja godine najverovatnije će preći pod okrilje Ministarstva odbrane, uprkos protivljenju dela zaposlenih, piše dnevni list „Politika“.
Kako navode, Vlada Srbije je još prošle godine donela zaključak kojim je na državu prenela prava sa desetak osnivača ovog muzeja među kojima su Er Srbija, beogradski aerodrom, fabrika aviona „Utva“ Pančevo, Prva petoletka, SMATSA, DMB Rakovica i drugi. Međutim, tada nije najavljeno da će ova kulturna ustanova preći pod patronat Ministarstva odbrane, niti su zaposleni obavešteni o nastavku svoje karijere.
Prošle nedelje su svim radnicima Muzeja podeljeni upitnici o početku, kako neki od njih karakterišu, stroge vojnobezbednosne provere zarad zaposlenja u Ministarstvu odbrane, piše „Politika“ i dodaje da u muzeju trenutno radi 25 civila među kojima su kustosi, vodiči, konzervatori, arhivisti i dokumentalisti.
Prema rečima člana Upravnog odbora Muzeja i dokumentaliste Aleksandra Kola, obrasci za vojnobezbednosnu proveru veoma su detaljni:
– Traže nam da ispišemo gomilu podataka – matični broj, broj pasoša, podatke o zaposlenju, putovanjima, bolestima, finansijskim zaduženjima. Ljudi su u strahu da će tako novo rukovodstvo napraviti čistku među sadašnjim radnicima. Ukoliko pređemo pod okrilje vojske, država će ugasiti jednu kulturnu ustanovu i pretvorće nas u svojevrsnu vojnu jedinicu. –
On smatra i da bi Muzej vazduhoplovstva trebalo da ima status samostalne ustanove kulture od nacionalnog značaja i bude podređen Ministarstvu kulture i informisanja, kao i većina muzeja u Srbiji. Takođe, Kolo podseća da je Komanda vazduhoplovstva jedan od osnivača ove ustanove, ali da im nikada nisu predali svoje zbirke na čuvanje, prenosi „Politika“:
– Mi smo pre dvadeset godina dobili na korišćenje deo njihove zgrade. U muzeju imamo svojevrsni vojni deo. Skandalozno je što pripadnici vojske čuvaju ove eksponate iako neki od njih imaju status kulturnog dobra. O njima brinu podoficiri koji nisu stručni, a čije naredbe moraju da slučaju naši kustosi. Došli smo u apsurdnu situaciju da doktor nauka prima naređenja od zastavnika. –
Preuzimanje Muzeja od strane Ministarstva odbrane sporno je i zbog toga što se tu ne čuvaju eksponati vezani isključivo za vojnu istoriju, a kako objašnjava Kolo zaposleni strahuju za sudbinu Muzeja:
– Vlada Srbije je godinama unazad postavljala penzionisane visoke oficire na mesto v.d. direktora. Istovremeno su Upravni i Nadzorni odbor gubili moć i već pet godinase ne sastaju. Čitave zbirke su raspračavane, nestalo je desetak motora za avione, kao i mnogobroni delovi i oprema. Spaljen je ceo filmski fond RV i PVO, a za to niko nije odgovarao. –
Prema navodima današnjeg „Danasa“, u cilju gašenja te ustanove kulture i njenom podvođenju pod okrilje Ministarstva odbrane pored bezbednosne provere jeste i višemesečno nezakonito prisluškivanje od strane direktora Muzeja o čemu je Tango Six prvi pisao.
Cilj takve „transakcije“ je, kako navode iz Muzeja za ovaj dnevni list, da Vojska prikrije svoje nezakonite radnje – prodaju muzejskih eksponata, iznajmljivanje skupih letelica privatnim licima koje nikada nisu vraćene, odlaganje eksplozivnih i radioaktivnih materijala u muzejske prostorije, ali i nameru da rasproda neke od retkih i skupocenih eksponata.
Nedavna bezbednosna provera zaposlenih bila je okidač za mnoge stvari smatra Kolo i dodaje da su tom prilikom zaposleni saznali da Vojska manipuliše ministrom Aleksandrom Vulinom i da protivno odlukama Vlade priprema gašenje Muzeja, proglašavane stečaja i nakon toga preuzimanje zaposlenih i njihovo zapošljavanje u Vojsku Srbije:
– Niti je Muzej još ukinut, niti je Vlada išta odlučivala po pitanju Muzeja. Prema tome Vojno-bezbednosna agencija nije smela da dođe u jednu civilnu ustanovu kulture i da vrši pritisak na zaposlene da popune saglasnosti za bezbednosnu proveru. Zaposlenima je saopšteno da su obavezni da pristanu na to ukoliko žele da sačuvaju radno mesto. –
On dodaje da je na taj način prekršen niz zakona, zbog čega se obratio nadležnom Ministarstvu kulture od kojeg nikakav odgovor nije dobio.
Povodom ovoga se ranije izjasnio i ministar Aleksandar Vulin koji je istakao da će Muzej od naredne godine biti u vlasništvu Republike Srbije, a da će njime rukovoditi Ministarstvo odbrane, prenosi „Danas“.
Slučaj prisluškivanja u Muzeju
Pre nego što je ministar Vulin potpisao akt o prenosu vlasništva zaposleni u Muzeju su nezakonito prisluškivani više od šest meseci od strane sopstvenog direktora, piše dnevni list „Danas“.
– Tehničar je pri otklanjanju kvara na radijatoru otkrio opremu za tajni nadzor i prisluškivanje aprila ove godine. S obzirom na to da je direktor Čedo Milivojević bio na odmoru, pozvali smo policiju. Kada su videli uređaj odmah su rekli da oni nisu osposobljeni za to i pozvali su kolege iz kriminalističkog odeljenja. Direktor je priznao da nas je prisluškivao i pritom u tome nije video ništa loše. – objašnjava Kolo.
Prema njegovim rečima, direktor je naredio postavljanje uređaja, angažujući nekadašnju vojnu ekipu za video-nadzor, pri čemu je o svemu bilo obavešteno računovodstvo Muzeja i jedan od čuvara. Čitava akcija postavljanja opreme obavljena je oktobra 2016. godine u noćnim satima, nakon radnog vremena, a predmet se i dalje nalazi u rukama Tužilaštva, navodi „Danas“.
Te tvrdnje je za ovaj dnevni list demantovao direktor Muzeja Čedo Milivojević i rekao da nije prisluškivao zaposlene, već da je postavio video nadzor iznad vrata „kako bi kontrolisao protok finansija“. Na pitanje o uređajima u radijatoru objasnio je da su u pitanju „uređaji povezani sa kamerom“.
Zaposleni nisu znali da ih je direktor snimao kamerama, jer je u pitanju bio probni projekat kaže Milivojević:
– U prostoriji koja je bila pod video nadzorom snimao se protok finansija, malverzacije, dilovanje deviza, pljačka restorana. Ja sam to stavio pod kontrolu. Takođe, svi zaposleni sem Aleksandra Kola i Petra Nedeljkovića su pozdravili nameru Vlade Srbije da muzej pripadne Ministarstvu odbrane. –
Kako objašnjava, prelazak pod njihovo okrilje obezbediće im sigurne plate, a i sama ta „transakcija“ je prirodna s obzirom na to da je Vojska i osnovala Muzej:
– Drugi razlog zbog kojeg će naš Muzej pripasti Vojsci jeste i namera države da stane na put mahinacijama i kriminalu koji su uzeli maha u ovoj ustanovi. –
Prema navodima „Danasa“, zaposleni u Muzeju bi do kraja godine trebalo da dobiju status civilnog lica u Vojsci Srbije. Milivojević je naglasio da je VBA zbog toga vršila bezbednosnu proveru „u skladu sa zakonom, a po naređenju ministra Vulina.“
![[CAPA konferencija u Beogradu] Podaci o vazduhoplovnoj industriji u 2024: Složena slika oporavka, izazova i transformacije](https://media.tangosix.rs/2024/11/6C5A2817-1759x-262x130.webp)
ivan1
Neznam celu pricu ali sam 100% siguran da je Aleksandar Kolo zaista zaljubljenik u avijaciju. Ko neveruje neka uzme bilo koji casopis cak iz osamdesetih gde je bilo nesto pisano o avijaciji i naci ce neki tehnicki crtez koji je crtao Kolo. Vecinu oficira zabole … za muzeje i avijaciju, gledaju kako da se docepaju penzije a da prstom nemrdnu! Tako da ovak iza tastature potpuna podrska Kolu!
Vazduplohovac
Čim vojska preuzme objekat, isti ograditi žicom i staviti pod vojnu tajnu. Avione osposobiti za upotrebu ,ostalo uništiti da ne padne neprijatelju u ruke!
Ivan1
Mada jednu stvar ipak zameram prethonim kustosima direktorima I radnicima muzeja, nekako su uvek svoje znanje cvrsto drzali za sebe I nisu hteli da je dele. Odavno je trebala da se pocne digitalizacija arhiva em je to javno dobro em tako vise nema sanse da neko nesto spali ili unisti.
Golf charlie
Zar nije snimanje i prisluskivanje bez odobrenja nadleznih organa u ovom slucaju civilnih vlasti, krivicno delo? Ili je ovde u pitanju Severna Koreja?
robertino1985
Kažu „Čitave zbirke su raspračavane, nestalo je desetak motora za avione, kao i mnogobroni delovi i oprema. Spaljen je ceo filmski fond RV i PVO, a za to niko nije odgovarao“, pa nije vojska a i civili od jučer u muzeju, nisu valjda posjetioci krali, krali su oni koji znaju vrijednosti i gdje se nalazi šta. Zašto se i djelatnike ne ispita
Dušan
Lepo bogami imamo demokratiju i lopovsku armiju
Pterodactil
Pterodactil
Muzej vazduhoplovstva je odavno na meti grupe ljudi, preobučenih u uniforme, uglavnom, golubije plave. Pratim šta se dešava devecnijama, a svoju saradnju sa Muzejom sam počeo sredinom prošlog veka, što znači da sam u toku događanja gotovo tri četvrt veka.
Nastajanje muzeja neki pokušavaju da tretitraju kao pitanje kokoške ili jajeta, gde se nezna ko je stariji, pri čemu, iz generacije u generacuiju tinjajuća želja da se kao osnivač, u nameri da „reši konačno pitanje Muzeja“, kao ideja vodilja nametne, na žalost, jedna grupa profesionalnih vojnika-vazduhoplovaca.
Nemam ništa protiv institucije koja treba da štiti i mene i sve druge na ovom tlu. Potičem iz porodice vojnih lica, boraca. Otac pilot-lovac, poginuo kao komandir eskadrile u Aprilskom ratu, 1941., deda, (po majci, „Solunac“, kasnije sreski načelnik.
Ali, kao dugovečni saradnik, i prijatelj Muzeja, postavljam pitanja:
Šta će vojsci obvakav Muzej? Šta će da radi s njim? Koje kvalifikacije imaju osobe koje žele da poseduju i upravljaju sudbinama Muzeja i ljudima, vazanim za njega? Gde su dosad? Kako će to „srediti“? Tako što će oteti svu imovinu, a poslenike „odstraniti“?
Od samog osnivanja muzeja, radi činjenice da su izdvajali neka sredstbva za njegovo osnivanje, izgradnju i čuvanje, a onda jednostavno prekinuli da to rade u za Muzej najtežim okolnostima, polazna rečenica, ubeđenje onih koje žele da preuzmu Muzej, u čije su kancelarije upadali razvaljujući vrata nogama, pardon, čizmama… „To je naše, i sredstva i esponati, predati Muzeju…“ E, neće biti, jer su sredstva iz buđžeta države (!) samo preusmerena. A ko je punio taj budžet? Mlađi treba da pitaju svoje roditelje. Na lični dohodak, plate i druga primanja, država je uzimala „svojih“ dodatnih 100%. Ako vam je plata bila 100.000 dnara, još toliko je država usmeravala u svoje fondove, i – vojsku, između ostalih. Da li je vojska i jedan dinar od svojih, tada, i do skoro ne malih primanja, vraćala države. U svaki avion, u „našem slučaju“, svaki tenk, brod, oružje, opremu, uniforme – i stanove! – utkan je dinar naših ljudi. Ovo im, pa i meni daje za pravo da kažem da je barem u jednu zakovica, barem, ili čizme, metak, ili bilo šta vojno, ugrađen i moj, i naš dinar – nas, neuniformisanih građana niže vrste. Da nisam „repa bez korena“, nek potvrdi podataka da sam letač (ne bio, već, po onom – jednom letač, uvek letač…), ponosni pripadnik 63. padobranske brigade, i dugogopdišnji delatnik, profesionalno, i u istraživačkom i publicističkom delanju društveni poslenik…
No, ne radi se o meni, već o Muzeju. Voleo bih da možemo da se suočimo i uz obistrano uvažavanje razrešimo probleme koji prete da unište Muzej, a da pri tom naši sagvornici ne budu ni arogantni, ni prepotentni, i da argumentima, ličnim stavom, objketivnim i poštenim prilazom kominikaciji nađemo rešenje i da stvarno sačuvamo Muzej.
Šta znači foprmilacija da on postaje vojna ustanoiva i da je njegova imovina „vojna“, a esponati sredstva, poput sapuna, krpa za prašinu i metli, te mogu kao takvi da budu „rashodovani“ i otpisani? Šta u tom slčučaju biva sa eskponatima, čuvanim uz mnogo truda i rada, uz odrcanje i žrtvovanje sebe i zdravlja da bi muzej živeo i opstao? Da li će „otpisani“ čuveni avion, bogate istorije tada u otpad, biti reciklirani, ili…?
Čime kreatori „spasavajnja“ Muzeja garantuju da će on biti (barem) ono što je i dasad bio? Da li će država se pozavabavti sudbionom ove kulturne ustanove, nemerljivog značaja? Da li će država podržati vojsku u onom što joj je osnovna svrha – u zaštiti zemlje i žitelja, dok bi Muzej bio ponvo ono što je svuda u svetu – muzej.
Nemam razloga da se ne potpišem, ali, koliko sam obavešten, iza pripreme i realizacije „operacije spasabvanja Muzeja“ stoje osobe, koje se ne predstavljaju imenom i prezimenom, uz potvrdu atribiota nužnih da se vodi jedna ustanova bez požarčenja, postrojavanja, „stroge vike na vjnike“, pa ne osećam potrebu da treba da se klanjam i bezpogovorno „izvršavam naređenja“, niti da se predstavljam, jer nemam sagovornika, već osobe koje se kriju iza tragično neobaveštene vlasti, uniforme, čina i svojeg ego.
Reagujem na zbivanja oko Muzeja jer sam najveći individualni donator Muzeja – hiljade knjiga, kubici časopsia, veliki broj eskponata (uključujuči i delove aviona svoga oca), fotogrfafija i koje-čega poklonjenog… Kako sada stoje stvari, prema uslovima regularnih ugovora ću uz pomoć zakona, povući ono što sam, uza mene normalnim uslovima, sa mnogo ljubavi dao „strarom“ Muzeju, kojem, prema zamisli (Čijoj? U koje svrhe? Kakvu korist će od toga imati država, ja i svi koji ga volimo takvog, kakav jeste. U obliku i „ustrojstvu“ kako su neki koji sebe smatraju kompetentnim i pozvanim zamislili, u budiće od mene neće dobiti ni list praznog papira.
Muzeju odan,
Pterodaktil
Gagi
Koliko sam shvatio, gospodin Pterodaktil je sa drugarima izasao da igra kosarku, dobio pet licnih i sad bi da ponese loptu kuci.
Izgleda mi da je Pterodaktil s pocetka imao nameru da malo spinuje ali da ga je kasnije ego odvukao u pravcu nepoznatog.
Gospodine Pter… ovaj muzej ne funkcionise godinama. Od kako je otvoren za javnost, beli dinar u njega nije ulozen i to traje tridesetak godina. Umesto da se ponosim jedinstvenom i zanimljivom gradjevinom ja sam pred poslovnim partnerima koji su uzgred bili gradjevinci morao da pravdam nesposobni menadzment muzeja. Zgrada muzeja jos uvek nije zavrsena a zrela je za restauraciju a vi bi i pored pet licnih i dalje da igrate.
Petar
Nadam se da muzej nece propasti ,mada je godinama urusavan.Bio sam par puta u muzeju i vodio dete svoje da vidi ,ipak ima sta da se vidi i obidje ali smo ostali na nivou neko drugi ce da uradi.Neidemo u korak sa vremenom ,a neverujem da entuzijasta i dobrih ljudi u muzeju nema.Skoro sam isao u madjarski muzej aviona u Szolnoku,dosta stvari su uradili u korak sa vremenom ,i digitalizacija i multimedia.Naplacivali su cak i sedenje u mig 21 ,nije nesto puno al su naplacivali cini mi se oko 100 ili 200 din tako nesto.A svako dete voli da sedne u kokpit aviona ,pa cak i ja hehe.
Gagi
Ko o cemu, baba o postenju…
Mozda nisam upucen ali bih voleo da znam ko je taj Aleksandar Kolo. U svim tekstovima o muzeju provlaci se neki lik po imenu Aleksandar Kolo. Uporno zastupa stav nekakvog zastitnika kulturne bastine neprocenjive vrednosti. Mozda sam neobavesten, mozda sam se kasno ukljucio u komentarisanje ali u jedno sam siguran. Covek koji se grcevito bori za zastitu vazduhoplone bastine koja je neosporna, nikako ne bi trebalo da se protivi bezbedonosnoj proveri ili sta vec.
Zar bi bilo ko od nas dozvolio da nam kriminalci ili lopovi cuvaju predmete od neprocenljive vrednosti? Ja, ne! A vi?
коло
Господине Гаги.
Представљате се као неко ко је необавештен, или да се можда касно укључио у кометарисање. А мало пре тога кажете да се у свим текстовима о Mузеју провлачи неки лик по имену Александар Коло. Мораћете да се одлучите: или сте упућени, или сте прочитали све текстове о Музеју ваздухопловства. Јер ако нисте упућени, онда тешко да можете да нам пружите релевантне коментаре. Ако сте све до сада написано прочитали, а ипак овако пишете, онда сте само још један бот интересне групе која се већ годинама врзма око Музеја.
Тачно је да се грчевито борим за заштиту наше ваздухопловен баштине. Зар ви не бисте чинили исто?
Ја видите то чиним већ више од тридесет година као радник Музеја ваздухопловства. У тој, као ви кажете борби, посебно истрајавам протеклих петнаест година, од којих последњих осам доживљавам као пресудан период. То је период од када су представници и припадници војске, неформално преузели потпуну управу над Музејом, током ког су почињене многе незаконитости, без сагласности званичне управе Музеја, односно оснивача.
Војнобезбедносна провера, спроведена у Музеју ваздухопловства 2. октобра, по речим (ВБА) потпуковника Душан Мишић није била обавезна. Накнадна провера показала је да није била ни законита. Зашто би онда било ко од запослених у Музеју ваздухопловства пристао на војну проверу у једној цивилној установи, ако нема законских предуслова за такав третман?
Досадашња искуства говоре да пролазност на војнобезбедносној провери није никаква гаранција да испитаник неће починити кривично дело. Тога смо се последњих година у Музеју нагледали на претек. Једино нисмо видели да је ико дисциплински или кривично одговарао за почињена недела. У Музеју нико нема илузија да ће се нешто тако икада догодити.
Зато ми остаје једино да се сложим са ваши последњим питањима:
Zar bi bilo ko od nas dozvolio da nam kriminalci ili lopovi cuvaju predmete od neprocenljive vrednosti? Ja, ne! A vi?
Šime I. Oštrić
Šime I. Oštrić – aljas Pterodactil
E, moj gospodine Gagi samoprozvani,
Koristite priliku, skriveni iza u nas čestog nadimka, (verovatno) izvedenog od pravog imena, i iz potaje palacate račvastim jezikom.
Da bi neko, pa i Vi, Gagi, javno izneo svoj stav o važnom pitanju – kakva je sudbina nacionalne ustanove kulture, tradicije i sećanja, kao što je Muzej vazduhoplovstva, trebalo bi da ima bilo kakvu (organsku) vezu sa predmetom o kojem zbori, da je radio, delao i na bilo koji način uticao na zbivanja u i oko Muzeja. Dalje, tebalo bi da bude obavešten, da zna o čemu se radi, i da zna ko su akteri akcija, polemika i javnog istupanja. To bi naš narod rekao – da bi imao pravo da sudi, ne i vređa, i da iznese svoj stav nudeći nešto pozitivno i od interesa za javno dobro.
Ovako, u stilu „Ko to tamo priča u stroju…!“, iz gustiša, odapinjete otrovnu srelicu rugajući se. Šta u opšte znate o vazduhoplovstvu, čak i ako ste, a šta sumnjam, nekako vezani pripadnošću nečem što ima veze sa letenjem, trebalo bi da znate, ko je ko i šta radi u našem vazduhoplovstvu. Imam utisak da iz puste želje da izgvirite iz svoje anonimnosti, tek tako, da se oglasite s visine (?), pišete, a ovaj medijum Vam velikodušno daje priliku za to.
Ovom mojom reakcijom ja Vam, na žalost dajem vrednost, koju tek treba da dokažete. Zato, radi javnosti, ne radi Vas, nekoliko podataka o meni, alijas Pterodaktilu, ako znate kakva je to životinja – a zbog drevnosti i atributa, letenja, prikladna mojem zrelom dobu. Pročitajte ili pitajte šta ko od nas, koji čtav život radimo u vazduhoplovstvu, i na istraživanju i publikovanju u ovoj, za vas tera icognita, oblasti – vazduhoplovstvu.
Iza nas je kilometarska traka ispisanog i objavljenog, nesebičan trud na prikupljanju i čuvanjiu narativnog, pisanog i „trodimenzinalnog“ nasleđa iz ove, za neke osobe nepoznate delatnosti, kao što je letenje.
Mi, od Vas prozvani i ocrnjeni, smo letači, entuzijasti na kakvim počiva čuvanje naših tradicija.
Alesandar Kolo (koji je, „slučajno“ i letač, a i israživać i publicista zamašnog opusa) je svoj radni vek (bez izgleda da će ga nove „gose“, uskoro vlasnici Muzeja, zadržati!) proveo skupljajući svojom incijativom, nepodržan od svoje institucije i, na žalost, kolega) kao hrčak građu za Muzej.
Slično je i sa mnom, ja IMAM ime u ovoj oblasti, a Vi? O, da – svima znano – Gagi.
Umesto zluradosti, bolje pomozite da Muzej bude ono što je – doduše sputan nebrigom i ometan rovarenjem onih koji su umislili da su Bogom dani da im to pripadne, da budu VLASNICI, i da mogu, da raspolažu imovinom i onim, nematerijalnim, a za naciju bitnim vrednolstima – nasleđem.
Šime I. Oštrić
Šime I. Oštrić – Pterodactil
Urbi at Orbi. za one koji ne znaju latinski – gradu i svetu, tj. svima (na znanje!)
Neka bude što biti mora, nek’ se zgodi, što sudba dodeli, pa Muzej vazduhoplovstva pređe iz jednog stanja u drugo (ne)stanje, a ja ostajem zabrinut šta će biti sa svim što čini Muzej, kad ga se dočepaju oni koji za njega, za njegovo nastajanja i opstajanje nisu ni prstom maknuli…
Ne zastupajući nikoga, do sebe, brinem šta će biti s onim što decenijama za Muzej skupljam i dajem – poklanjam – o čemu svedoči službena Ulazna knjiga te ustanove kulture, (koju su pokušali da falsifikuju ljudi u olovno-plavoj odeći) u koju se upisuje u zbirku muzeja sve što je „vazduhoplovne“ prirode, bez obzira na oblik i materijalnu ili nematerijalnu vrednost, a od značaja je za očuvanje i prikazivanje javnosti, i naciji nasušnog vazduholovnog duha.
Ako tom duhu, otimačinom i uzurpacijom kulturne ustanove, da bi bila pretvorena u neku jedinicu kojom će gospodariti (sa svim pravima gospodara, bez obzira na uzvišene nacionalne vrednosti), neko sa spiska viška oficirskog kadra, gotovo se kajem zbog svoje nesebičnosti i darivanja Muzeju, čemu sutra prete samovolja, neukost ili neki niski, protivpravni i amorlani motivi.
„Drž’te lopova!“ – najglasnije viču lopovi, a poznato je šta je kradeno, proprodavano i uništavano, a istraga bi lako utvrdila i ko su počinioci, kada bi istraga bila objektivna, i nezavisna od moćnih uticaja, pritajenih u vrhu državne i vojne vlasti.
Ko sme da udari na moćnike? Zar oni, koji su njihova (biološka) deca, oni koji su ucenjeni egzistencijom, i zastrašeni ozbiljnim pretnjama?
Oni koji su ustali u odbranu Muzeja, viđeni su za uklanjanje. Srećom, Goli otok ne samo da ne funkcioniše, več ne može ni da profunkcioniše, jer je na području druge države, pa možda i njoj zatreba.
Što se mene, otrcanog Pterodactila tiče, pokrećem, uz pomoć pravnika, postupak povraćaja onog što sam pola stoleća unosio u muzejske zbirke. U koliko je nešto ili
većina toga oduzeto i sakriveno u bunkeru samozvanog Muzeja Ratnog vazduhoplovstva, potraživanja će biti izražena cenom predmeta na odgovarajućem tržištu.
Treba li Muzeju skandal? Pošto su već više skandala napravili, oni koji se nadaju, na žalost, sa obilnom pomoći onih koji bi trebalo da zaštite muzej, i zadrže ga kao svojinu države, a ne vojske, kojoj je to potrebno kao bubuljica na vrhu nosa, već kao nacionalno kulturno, istorijsko i intelulektualno blago. Ako za polaznu fazu svog delovanja budući muzej postane vojna jedinica tipa „Razumem!“, a do tog statusa stigne na ovaj način kao do sada,
kako će se na to nadovezati navodna priča da će novi Muzej biti i dalje neka vrsta muzeja – a nadam se da neće! – kako će on vršiti vaspitnu i obrazovnu funkciju mladih?
Što se mene tiče, osim kada budem došao da preuzmem svoje darove Muzeju, moja noga neće prekoračiti prag VOJNOG muzeja vazduhoplovstva. Da li će mi biti teško – da. Slavodobitnici, neograničeni gospodari nacinanalnog blaga, hrama vazduhoplovnog duha i kulture već trljaju ruke. Od januara, kako je odlučio državni vrh, kome je podmetnuta na potpis odluka o novom statusu Muzeja vazduhoplovstva, počinje novi život te ustanove, pardon, jedinice, voda, ili čete, šta li…Tu jed i odgovarajuči neolosredni izvršitelj, old VOJSKE postavljeni novi – koji po redu uniformisani, ili penzionisani viši oficir? – direktor.
Novi, silom vlasnici, sada mogu po svome…
Da li bi, kojim slučajem javnost mogla da zna, kako će delovati, kojim „snagama“, (osim sile!), kojim znanjem, programom…
Ili će se muzej tgelopvati kao dvosmilsnena tezga – kao tezga za one koji su, jadni, neuopiolseni u oriužamnim snagama, ik kao tezga., gde se prpodaje, sve za šta ima, aima, „mušterija“…
Na zdravlje, vama, slavodobitnicima, nastavite, kao i do sada, bez srama, ućarite što više.
Za mene, takvi, ne postojite, pa ću otvoriti, sa istomišljenicima PRAVI Muzej vazduhoplovstva. Navratite, da vidite kako se to radi.
Gagi
Poštovani gospodine Oštriću,
Ala ste mi ocitali, svaka Vam cast!
Moram samo da Vas podsetim da bi sve bilo drugačije da je mali Perica na vreme otišao u stanicu policije i prijavio lopova….
ljubitelj istorije
Doticna gospoda koja, na zalost, nose vazduhoplovnu uniformu (ili su je nosili, jer su neki od njih u penziji) nisu bili u stanju da od 1999. godine stave staklo u prozorska okna na zgradi komande Vazduhoplovstva. Jos malo pa ce 20 godina od kako su komandu RV u Zemunu, inace spomenik kulture – rad arhitekte Dragise Brasovana, raketirali aviona NATO pakta, a ona propada. Sada isti kazu kako ce da brinu o Muzeju a rezultati ce verovatno biti isti jer se pomenuti nisu skolovali za te poslove, dakle, osim sto su bahati, oni su i nestrucni, ali i pohlepni (onima koji su u penziji a rade u Muzeju, pored penzije tece i plata). Nekada, vojni penzioneri nisu mogli da istovremeno primaju i penziju i platu nego, ako su stekli penziju a hteli i dalje da rade, morali su da biraju: ili penzija ili plata. Danas, srecom, nemamo nezaposlene, jer tece med i mleko pa mogu da teku oba prihoda istovremeno…
Gagi
Kad mačke nema, miševi kolo vode!
Gospodine „ljubitelju“,
Zgrada komande RV je ista zgrada iz koje je i potekla ideja o formiranju muzeja za koji se „borite“. Vi i Vama slični ni jedno slovo niste napisali o njoj a nazivate se ljubitelj vazduhoplovstva i istorije.
Potpuno ste u pravu kada kažete da je proteklo skoro dvadeset godina od njenog bombardovanja. Takođe ste u pravu kada kažete da se radi o spomeniku kulture koji propada.
Ali i ja sam potpuno u pravu kada kažem da ste i Vi još jedan u nizu sebičnjaka koji se pod plaštom muzeja i kulture, nespreman da promeni svoje navike bori isključivo za sebe.
коло
Госн Гаги,
Срам вас било.
На коју мачку и мишеве ви мислите?
Са којим правом вређате „љубитеља историје“ кад не знате о коме се ради?
Шта вама у обраћању „љубитеља историје“ није било јасно?
Да ли вам није јасно то што се оправдано пита, како (и од којих пара) мисли војска (читај Министарство одбране) да финансира Музеј ваздухопловства, кад нема пара да поправи зраду Команде РВ и ПВО, која је споменик културе као и зграда Музеја?
Да ли вам смета његово помињање похлепе, када говори о бројним војним пензионерима који поред добрих пензија, убирају и директорске плате?
Зар вама не смета чињеница да толики људи напуштају државу у потрази за послом, док неки пензионери узимају преко леба и погачу?
И на крају. Шта ви уопште знате како је настао музеј и чија је он био идеја?
П.С. За разлику од вас, ја овде видим само једног миша, који нема петље да промоли њушку из рупе и да се представи.
Šime Oštrić
Šime I. Oštrić
POČINJE ODBROJAVANJE…
Oni koji su namislili da prigrabe MuzeJ kupuju vreme i čekaju da zasednu i zavladaju nedužnom ustanovom.
Ne krivim ih, mada naslućujem da dobro biti neće, ali i te kako krivim one, koji su ćutali, a trebalo je da riknu, zaurlaju samo jednu reč – NE!
Ni šapata, samo su se ugodno promeškoljili u svojim ugodnim foteljicama, ili u penzionerskim patikama osluškuju – neće li neko banuti na vrata, neko ko im je pročitao misli (jer su, kao nekadašnji krilatići, ipak, duboku u sebi, pomislili da sa Muzejom treba drugagčije nego što je naumila udarna grupa pri, ili uz prećutnu podršku Ministarstva vojnog).
Neću vas kuditi, sudiće vam pokolenja jer ste mogli, pa i još uvek možete, (ako imate onaj muški pribor), da se uspravite i zauzmete dostojanstveni stav i po svojoj savesti date podršku – ma kome – onim NE i onim za promenu statusa ove uboge ustanove.
I te kako ćete biti krivi za nečinjenje, a po opredeljenju za letenje ste smatrani za odvažni soj odabranih…
Moj sledeći napis ovde, biće rekvijum za Muzej i pomen za vas koji ste, za mene, ustuknuvši – pomrli… Orlovi sparušenih krila, ima li u vama iskre, ima li nade da ćete razviti svoja krila, da vas pamte pokolenja…
Šime Oštrić
Птеродактил
АУТОГОЛ!
Тврдње и ставови подложни побијању, представљају – аутогол!
Не знам шта је све написанао и објављено на друштвеним мрежама, али са жаљењем констатујем да се јавио трагично мали број оних који су имали личну хаброст (то, нажалост, обзиром да то у овом случају није по вољи значајним државним формацијама), при чему се неки (одважнији, или луђи) аутори написа јављају и по више пута, док аморфна маса оних који би требало да изрекну свој став и учине да се за Музеј одлучи најприхватљивије решење – ћуте и вире из мишијих рупа.
Већ випе пута, у разним ситуацијама прозивана Акадамија наука, та интелектуална елита земље, у случају Музеја ваздухопловства мудро стоји по страни. Надлежна министарства и органи власти – занемели. Ваздухопловна елита (које изгледа нема!), срамно је устукнула…Неки органи, установе, појединци, неће да се замерају…Коме, чега се плаше, па ово је слободна, демократска земља. Правници, реците свој суд. Ви аргументима и поступком лако дођете до решења вин-невин, може-не може… Ваш јавни став је морални чин.
Šime Oštrić
Шиме И. Оштрић
VERBA VOLANT, LITTERA RESTANT…
Стицајем околности, музеј ваздухопловства је стварао и својим залагањем остварио његов први старешина, професор Чедомир Јанић, а основан је добром вољом својих Оснивача, помињаних у написима око његове невеселе судбине. Било је речи о упоредним односима учешћа, доприносима, улагањима и другим врстама помоћи Музеју, из чијег је математички изражених мерила видљив удео сваког од Оснивача, уз напомену да су и друге друштвене, привредне и различите организације такође помагале, колико су хтеле и могле.
Потезање неког наводно највећег права ратног ваздухопловства на располагање Музејом, нарочито његовом инфраструктором и имовином, укључујујжћи непроцењиву музејску колекцију летелица, опреме, архивске и фото и филмске грађе, литературе и уникатних артифаката, не стоји!
Музеј ваздухопловства је наш! Свих припадника, љубитеља и присталица ваздухопловства, свакако укључујући и припаднике ратног ваздухопловства, али и свих грађана Србије.
Чување музејског садржја, летелица, збирки и осталог – помињано од „бораца“, „спасилаца“ и „чувара“ будућег руководећег (наравно, старешинског!) и осталог кадра? Да ли да пастир повери чување стада вуку, а он да прилегне?
Гушитељи Музеја, одустаните од своје намере, или, аргументовано убедите СВЕ НАС, да је то што настојите да урадите – исправно и оправдано!
И још о претећем суниоврату Музеја…
За време помињаног двовлашћа у Музеју ваздухопловства, војно ваздухопловство је прво мало, а касније ни мало учествовало у трошковима градње, одржавања и чувања експоната и музејске грађе. Прегледом материјалних књига треба видети опадајуће кретање уноса новца, па је Музеј, ем што је био, у статусном и организационом смислу „чардак ни на земљи, ни на небу“, био осуђен на самоодржавање. Опстао је залагањем запослених, и опстајао и онда када су већина Оснивача, у сложеним друштвеним приликама, Музеју окренули леђа, и постепено ускраћивали, до потпуног престанка пружања – чак и декларативне, вербалне помоћи и подршке.
Музеју су додељивани ислужени војни (као и цивилни) авиони и ваздухопловна грађа који су били у статусу отписа, готово безначајне вредности изражено у новчаној своти, отпад, сировина за рециклажу, или… Међутим, неки предмети и после престанка функционисања представљају одређену нематеријалну вредност, у одређеној сфери. Тако оно што је отписано постаје нематеријално „благо“ које, по правилу нема цену (јер је по својој суштини неотуђиво ако је проглађено за добро од општег значаја за националнмиу историју и културу народа), и без права располагања њиме оног ко га је до отписа имао у свом власништву. Уместо да као отпад буде потецијална рециклична маса, мада под заштитом државе, постаје на одређеном тржишту права вредност… Ко гарантује да нови „власници“ Музеја не намеравају да тако поступе са оним што им допадне шака, или. не дај, Боже, да они који су се потрудили да им припадну (!) предмети, у овом случају музејски експонати и артифакти, могу њима да располажу – у нову сврху, ради противправног присвајања користи од продаје…Како то закон квалификује и како налаже поступање са извршиоцима таквих радњи? Чак и ове наше законске норме, шупљикаве као швајцарски сир, предвиђају санкције за оне које се о њих огреше…. Да ли је ипак такав какав је наш правни систем јачи о свих, или…
Šime Oštrić
Птеродактил
НАШЕ, ВАШЕ – ЧИЈЕ ЛИ ЈЕ?
Војска инсистира на гашењу досадашњег Музеја, па би тиме, као један од оснивача (и наводно финасијера), а на основу гласина које шири о својем учешћу и наводно значајном доприносу, у случају његовог гашења (престанка постојања – ликвидације!), добила сву његову имовину…Заговорници претварања Музеја ваздухопловства у војну установу тврде да је Ратно ваздухопловство дало велики новчани и материјални допринос његовом стварању, развоју и раду…Међутим, неспорна је чињеница да ЈРВ, потом РВ и ПВО, нису имали ни својих пара, нити су својим деловањем, остваривали икакав новчани ефекат, него су били на државним „јаслама“, буџету, у који су својим доприносима од укупних прихода, улагали СВИ грађани. РВ је оправдано трошило поверена средства, и у увек стресним приликама на брдовитом Балкану било стварни и значајни гарант мира и очувања народа, земље и граница.
У државном буџету је онај износ у суштини стриктно намењен друштеним, техничким, спортским и другим ваздухопловним организацијама, практично делом ишао преко администрације Команде ваздухопловства, што је код припадника РВ створило привид да оно својим (?) средствима одсудно потпомаже поменутим организацијама – па и Музеју вауздухопловст ва.. То је за неких седамдесетак година уврежено у свести припадника РВ и траје до данас, мада је давно, давно, то престало.
Међутим, што јес’, јес’, осим давања одређених сума новца, са којим је и само оскудевало, РВ је помагало помињаним организацијама уступајући им летелице, моторе, гориво и мазиво, давањем на коришћење возила и летелишта, повременом испомоћи у стручном, техничком и наставном кадру, као и на друге начине.
По својој суштини оружане снаге се баве питањем безбедности и реда у државу. По природи ствари, војсци су, осим оружја, опреме, логистике и инфраструктуре, есенцијално потребни кадрови, припремљени или обучени за евентуално учешће у одбрамбеном систему земље, па је тако било природно да су армија, ваздухопловство, морнарица и други родови војске имали и те како интерес да помажу Народној техници, Стрељачком, Ваздухопловном, Ауто-мото и другим савезима, друштвеним, спортско-техничким и другим организациама, из чијих су редова могли да ангажују мотивисан, упућен или прилично обучен кадар, који се лакше и брже уклапао у систем оружаних снага.
Šime Oštrić
Круцијалнио питање
Ко треба да ради у музеју, а ко може да у њега дође САМО као посетилац?
Шиме И. Оштрић
Шиме И. Оштрић
Где сте ваздухопловци? Где сте припадници, присталице, па и ви, који углавном путујете авионом или водите децу на аеродром, да се забаве? Где сте другови, колеге, „класићи“ сви од којих се очекује да ваздухопловству дају и више него што су дали. Овде, на трибини коју је несебично, и што треба истаћи, храбро, (авај, зар за изношење својих погледа, и неких сазнања треба и храброст?), понудио „танго сикс“ што се тиче оних који су се огласили у дискусији око судбине Музеја ваздухопловства, књига је спала – на два слова.
Да „име нечег трулог “ – што рече Хамлет – („у држави данској“) – а код нас што се тиче судбине музеја – има! Али, шта је вас за то брига?
У Музеју је заведена строга дисциплина, и биће још строжије… А за делање Музеја, ко ће да ради кад „старешина“ разјури – да неће и да хапси? – неподобне (који нису били вољни да буду подвргнути безбедоносном филтеру – после толико деценија успешног рада у овој установи? Да, да, само ви, вајни ваздухопловци, чувајте свој доњи део трупа, немојте се, не дај Боже, замерити неком моћном…
Кад бих могао да згужвам свој ваздухопловни дух, исписао бих се из ваших редова, мада сам читав свој век посветио летењу. Јунаци ваздуха, ви утишани, видимо се на пецању, тенису, у кафаници…Само немојте ни речи о летењу, ви и оно сте небо (летење) и ви (земља). Нећу вам се извињавати јер нисте подржали, не мене, него храм ваздухопловства, његов Музеј на београдском аердромуј. У осталом, шта ће вама музеј?