Da li Ruska vojska zaista može gađati ciljeve na zemlji raketama sistema PVO S-300?

Ukrajina tvrdi da Rusija sada koristi svoje rakete zemlja-vazduh S-300 dugog dometa za napad na kopnene ciljeve u Ukrajini. Tvrdnja guvernera Nikolajevske oblasti, na jugu Ukrajine, sugeriše da bi nedostatak naoružanja Rusije za napad na kopnene ciljeve mogao biti gori nego što se mislilo. Poseduje li S-300 malo poznatu sposobnost dejstva zemlja-zemlja?

Koristeći Telegram, Vitalij Kim, guverner Nikolajevske oblasti, izneo je tvrdnju o S-300, ne precizirajući koje verzije se koriste. Rusija koristi i seriju S-300P na šasiji sa točkovima 8×8 i S-300V koji koristi šasiju sa gusenicama i koji nudi poboljšanu sposobnost uništenja balističkih projektila. Rusija i Ukrajina koristile su i S–300P i S-300V serije u dosadašnjem toku sukoba. Ovi sistemi koriste više vrsta raketa.

Kim kaže da je iz sistema S-300 ispaljeno 12 projektila u funkciji napada za ciljeve na zemlji, gađajući Nikolajevsku oblast, ali takođe napominje da, uprkos tome što su rakete naknadno opremljene GPS navođenjem, one ostaju neprecizne.

Da li raketni sistemi PVO uopšte imaju mogućnost dejstva za ciljeve na zemlji? Pa, kako koji. Najviše zavisi od sistema i metoda vođenja rakete.

Kod raketnih sistema PVO Dvina, Volhov i Neva maksimalne efikasne daljine iznose:

Dvina – do 18 km
Volhov – do 25 (30 km)
Neva – do 17 km

Kod Dvine i Volhova, uz sličnosti i kod Neve, preklopnikom se okrene režim gađanja u položaj „Zemlja„. Zatim se prekidač metode vođenja „K„ prebaci u položaj „polupreticanje sa konstantnim uglom elevacije„. Ako su ispunjeni uslovi za lansiranje, može se izvršiti lansiranje rakete.

Konstantan ugao elevacije se uvodi da bi raketa letela višim uglovima iznad zemlje, te da bi nesmetano mogla primati radio-komande, bez smetnji refleksija od Zemlje. Onda bi se, odozgo, obrušila na cilj.

Konstantan ugao elevacije se posmatra na pokazivaču ugla elevacije (Dvina/Volhov):

Kada je raketa udaljena od linije centra snopa za 10 km i više, automatski se dodaje ugao elevacije u odnosu na liniju centra snopa od 1,2 stepena. Kako je raketa sve bliže liniji centra snopa tako se i konstantan ugao elevacije smanjuje, pa je na 5 km već 0,6 stepeni i smanjuje se da bi neposredno pre susreta sa ciljem na zemlji bila naravno 0.

Kod sistema Neva je slično. Ovaj sistem je takođe sposoban da dejstvuje protiv ciljeva na zemlji (i vodi), na daljinama do 17 km. Ova efikasna daljina dejstva postiže se letom rakete trajektorijom sličnoj balističkoj. Razorna moć gelera koji lete brzinom većom od brzine zvuka iznosi do 80 metara u prečniku.

I kod sistema Neva, preklopnik se prebaci u položaj „Zemlja„, a metoda navođenja je veoma slična metodi sa polupreticanjem, uz poseban, već opisani profil leta rakete.

Obzirom da je naša vojska imala ove raketne sisteme u svojoj upotrebi (Neva se naravno, koristi i dalje), imamo i više podataka o tome, mada se o ovoj tematici ne piše previše, jer se gađanje ciljeva na zemlji ovim raketnim sistemima PVO, iako smo imali primere toga u Ex-Yu ratovima, ne praktikuje usled nedovoljne preciznosti.

Treba napomenuti i da raketni sistem PVO Osa, takođe ima mogućnost dejstva na ciljeve na zemlji, korišćenjem metode vođenja “fi”, idealne za dejstvo na lebdeće helikoptere i veoma niskoleteće ciljeve ali uz uslov da se cilj prati u optičkom kanalu.

Raketni sistem PVO Kub-M nema mogućnosti dejstva na ciljeve na zemlji zbog drugačijeg sistema vođenja rakete – poluaktivno radarsko samonavođenje, ali i određenih ograničenja glave za samonavođenje u raketi i načina aktiviranja blizinskog upaljača uslovljenog radarskim osvetljavanjem cilja. Čak ni prve verzije sistema Buk nisu navodile ovu mogućnost.

Međutim, već kod narednih unapređenja (Buk-M1-2), ovakva mogućnost je uvedena i postoje režimi gađanja ciljeva na zemlji ali se čak i tada navode, kao potencijalne mete, veći ciljevi poput većih komandnih mesta, aviona na stajanci, položaji lansera raketa i brodova veličine razarača.

Gađanje ciljeva na zemlji raketnim sistemima PVO nije dakle praksa i vrši samo kada zaista situacija to traži i nema drugog izbora.

Ali šta je sa sistemima S-300?

Ovde prvo treba reći da se u pisanjima ukrajinskih medija, pre svega govori o raketnim sistemima iz porodice S-300P, koje Rusija, navodno, koristi za gađanje ciljeva na zemlji. Sasvim je lako razumeti logiku ukrajinskih vlasti da se ovakve vesti, tačne ili ne, potenciraju. S jedne strane, svakako je korisno za ukrajinsku stranu optužiti Rusiju kako dejstvuje po ciljevima veoma blizu ili čak unutar velikih gradskih naselja raketama koje ipak nemaju dovoljnu preciznost za hirurški precizne udare, tako prikazujući Rusku vojsku kao bezobzirnu prema civilima a sa druge strane i tvrdeći da Ruska vojska to čini zato što nema dovoljno visoko-preciznih i krstarećih raketa na stanju, tako podižući moral sopstvenim oružanim snagama.

O mogućnostima dejstva sistema S-300P po ciljevima na zemlji se ne zna mnogo. Sposobnost S-300 da gađa mete na zemlji jedva da je prijavljena u zapadnim izvorima iako članak koji je 2011. godine objavio sajt Belarusian Naviny News daje neke detalje.

Prema ovom izveštaju, beloruska vojska je tokom vežbe iste godine testirala svoje sisteme protivvazduhoplovne odbrane S-300PS protiv „važnih kopnenih ciljeva na teritoriji potencijalnog neprijatelja“. Beloruski zvaničnici su tvrdili da je ovo prvi put da je zemlja eksperimentisala sa ovom sposobnošću koja omogućava „prilagođenom S-300PS da uništi kopnene ciljeve desetinama kilometara od vatrenih položaja“.

Ovde ipak treba naglasiti nekoliko važnih informacija. Raketni sistemi iz porodice S-300P (S-300PS, PM -Volhov-6M i PM-Favorit) koriste poseban sistem navođenja raketa koji se sastoji od početnog inercijalnog navođenja, sa prelaskom na praćenje kroz raketu („track via missile“) kombinovano sa sekvencijalnim poluaktivnim radarskim samonavođenjem u samoj završnici. Na zapadu se ovakav model “vođenja kroz projektil” označava kao “seeker aided ground guidance – SAGG” ili u slobodnom prevodu: komandno navođenje sa zemlje pomognuto tragačem u raketi.

Korišćenje ovih raketnih sistema PVO za precizno gađanje ciljeva na zemlji tražilo bi značajne modifikacije u sistemu navođenja jer je sistem ograničen mogućnostima radara za navođenje raketa da može zahvatiti, pratiti i osvetljavati cilj na zemlji ali i mogućnošću glave za samonavođenje u raketi da takav signal može primiti, prepoznati i proslediti nazad u komandnu stanicu uz sve refleksije i šumove od Zemlje. Efikasno dejstvo bi se moglo ostvariti na neku veliku zgradu, objekat na nekom brdu, planini ili pak na nekakav visoki toranj za komunikaciju i vezu. Verovatno bi bilo moguće i preciznije dejstvovati na površinske brodove.

Efikasne daljine bi zavisile od toga da li postoji nekakva prirodna smetnja između cilja i radara, reljef terena, talasi na moru ali i zakrivljenost Zemlje. Umesto toga, ono što je verovatnije jeste da bi se za cilj mogla ručno uvesti daljina uz odabranu obrušavajuću trajektoriju leta (kao za helikoptere). Ali preciznost ovako lansirane rakete bi, osim na velike ciljeve, bila veoma upitna.

Tvrdnje ukrajinskih vlasti da su rakete modifikovane ugradnjom bloka GPS za navođenje, nisu potkrepljene niti jednim dokazom, mada bi ovakvo rešenje, makar u teoriji, moglo biti izvodljivo uz određeno vreme za testiranje.

Poslednjih par nedelja, svedoci smo aktivnih mera protivvazduhoplovne odbrane Ukrajinske vojske u više reona, poput Odese, Nikolaeva, Dnjepropetrovska i Harkova u kome se jedinice PVO naoružane sa S-300PT i PS očajnički pokušavale da presretnu krstareće i druge krilate rakete lansirane sa aviona, brodova i sa kopna od strane ruske vojske. Iako ne sumnjam da je sigurno bilo uspešnih presretanja, svedoci smo snimaka postavljenih od samih ukrajinaca na društvenim mrežama, na kojima smo videli više promašaja tih raketa. Neke od tih raketa su se aktivirale ali nedovoljno blizu (bolje reći previše rano) da bi bile efikasne, neke su otišle na samolikvidaciju dok se za neke ne zna gde su završile nakon prestanka rada raketnog motora (cca 10-11 sekundi).

Ono što je više nego verovatno jeste da su neke od tih raketa (a videli smo i na samom početku rata udar ukrajinske rakete iz sistema Buk-M1 u zgradu u Kijevu) pale na naseljena mesta i možda prouzrokovale određenu materijalnu štetu i potencijalne žrtve.

U svojim naporima da pokažu kako Rusi zaista koriste rakete S-300 u napadima na kopnene ciljeve nedavno su ukrajinski mediji prikazali “dokaz” u vidu ostatka fragmentisane bojeve glave u reonu Harkova. Ipak, na ostacima fragmenata se jasno vidi oznaka “5Zh93”, a ta oznaka pripada raketi 5V55K, koju koristi prva verzija raketnog sistema S-300PT, koju Rusija više ne koristi a Ukrajina koristi više nego aktivno. Rusija sve manje koristi i sledeću verziju, prvu mobilnu, S-300PS i čak je i poklanja saveznicima. Tako je nedavno poklonila Kazahstanu čak 5 diviziona S-300PS a svoje preostale divizione bazira na istoku zemlje ili u svojim udaljenim bazama, poput one u Tadžikistanu.

Nije mi cilj da ovim tekstom ocenjujem da li Rusija ima dovoljno visoko-preciznih raketa ili ne, već da probam da analiziram, na osnovu dostupnih podataka, da li namerno koristi rakete iz porodice S-300P za gađanje ciljeva na zemlji?

Osim tvrdnji ukrajinske strane o ruskoj “modifikaciji” vođenja raketa sa GPS blokom, o tome da Rusija više nema dovoljno krstarećih i drugih krilatih raketa ili pak neke “logike” koja se širi društvenim mrežama kako Rusija ima “mnogo zastarelih raketa 5V55” sistema S-300P za koje “ne zna šta će s njima, pa što ih ne bi iskoristila prema ukrajinskim selima i gradovima“, nemamo nikakve opipljive dokaze da Rusija zaista namerno koristi te rakete za PVO da bi dejstvovala na ciljeve na zemlji.

Moguće je da i neke ruske rakete PVO promaše svoje ciljeve u vazduhu i da onda fragmentno padnu i na naseljena mesta. Čak ni takvih snimaka ni slika nemamo mnogo (ako uopšte). Ali, barem za sada, ja ne vidim dokaze da postoji namera da se ciljevi na zemlji gađaju raketama PVO.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/