Asteroid 2024 YR4, otkriven je 27. decembra 2024. godine od strane sistema ATLAS u Čileu. Predstavljao je do pre neki dan značajnu pretnju Zemlji, sa procenjenom šansom za udar od 3,1% (1 prema 32) 22. decembra 2032. godine. Ovaj nebeski objekat, prečnika između 40 i 90 metara, mogao bi, u slučaju udara, da oslobodi energiju od oko 8 megatona TNT-a, što je više od 500 puta jače od atomske bombe bačene na Hirošimu.
Potencijalna putanja udara, poznata kao „koridor rizika“, proteže se od istočnog Pacifika, preko Severne i Južne Amerike, Atlantskog okeana, Afrike, Bliskog Istoka, sve do Azije. Ova putanja obuhvata gusto naseljene gradove poput Bogote, Mumbaja i Dake, sa ukupno preko 100 miliona ljudi koji bi mogli biti u zoni rizika.
Srećom, NASA je u ponedeljak saopštila nove podatke. Američka svemirska agencija sada procenjuje da postoji 0,0017% šanse da asteroid udari u Zemlju u decembru 2032, dok evropska svemirska agencija ESA ima sličnu procenu rizika od 0,002%. To je mogućnost udara od 1 prema 59.000, što znači da postoji 99,9983% šanse da će asteroid bezbedno proći pored Zemlje za sedam godina. Novi podaci takođe pokazuju da asteroid ima 1,7% šanse da udari u Mesec, ali ni to ne predstavlja rizik za Zemlju.
Nakon dodatnih posmatranja, stručnjaci NASA-e su izračunali preciznije modele putanje asteroida i zaključili da ne postoji značajan potencijal da ovaj asteroid udari u našu planetu u narednih sto godina.
…međutim, tematika odgovora Zemljana na ovu pretnju je više nego interesantna, pa ću je za Tango Six detaljnije elaborirati.
Moguće Strategije Odbrane
U odgovoru na ovu pretnju, međunarodne svemirske agencije, uključujući NASA-u, Evropsku svemirsku agenciju (ESA) i kinesku svemirsku agenciju, aktivno prate asteroid i razmatrali su moguće strategije za njegovo skretanje. Jedna od predloženih metoda je korišćenje kinetičkog udarača za promenu putanje asteroida, slično NASA-inom DART eksperimentu iz 2022. godine. Međutim, s obzirom na vremenska ograničenja i složenost misije, stručnjaci upozoravaju da bi moglo biti prekasno za efikasno skretanje asteroida ove veličine.
Kinetički Udar i Nuklearna Opcija
Svi se sećamo filma Armagedon i hrabrog Brusa Vilisa, koji u poslednjem trenutku uništava asteroid nuklearnom bombom, spasavajući svet i postajući legenda. Naravno, u stvarnom životu stvari su daleko od filmskog scenarija punog netačnosti i nelogičnosti, ali umetnička sloboda je neizbežna u takvim ostvarenjima.
Kinetički udar se često razmatra kao primarna metoda za skretanje asteroida poput YR4. Ova tehnika uključuje slanje svemirske letelice koja bi velikom brzinom udarila u asteroid, prenoseći mu impuls i menjajući njegovu orbitu. Iako je ovaj metod primenljiv kod srednje velikih asteroida uz dovoljno vremena za pripremu, njegova efikasnost zavisi od sastava asteroida. Ako je YR4 rastresita gomila stenja („rubble pile asteroid“), deo energije može biti apsorbovan umesto da se prenese kao koristan impuls. Takođe, ako se udar dogodi prekasno, možda neće biti dovoljan da značajno promeni putanju i spreči sudar sa Zemljom.
Druga mogućnost je upotreba nuklearnog oružja, ali njegova efikasnost u svemiru znatno se razlikuje od one na Zemlji. Kada nuklearna bomba eksplodira u atmosferi, koristi vazduh da stvori snažan udarni i povratni talas koji pojačava destrukciju. Međutim, u vakuumu svemira ne postoji medijum koji bi prenosio taj udarni talas, pa bi glavni efekti eksplozije bili zračenje i direktna termalna energija. Ako bi detonacija bila izvedena blizu YR4, intenzivna toplota mogla bi da ispari deo njegove površine, stvarajući silu koja bi promenila njegovu orbitu. Ipak, ako je asteroid porozan, deo energije mogao bi biti apsorbovan, smanjujući efekat. Direktan nuklearni udar mogao bi razbiti asteroid na više fragmenata, što bi moglo predstavljati još veću pretnju umesto da ga bezbedno skrene sa kursa.
Ograničenja Električnog Pogona
Niskopotisni električni pogon (EP), poput jonskih motora ili solarnih jedara, nije praktično rešenje za pomeranje YR4 u kratkom vremenskom periodu. Ovi sistemi mogu pružiti kontinuirani i efikasan potisak tokom dugih perioda, ali im je potrebno više meseci ili čak godina da značajno promene orbitu asteroida. U slučaju predstojećeg udara, ovako spor potisak ne bi proizveo potrebnu devijaciju na vreme. Zbog velike mase asteroida, samo metode sa visokom energijom i trenutnim impulsom – poput kinetičkog udara ili nuklearne detonacije – dolaze u obzir ako je vremenski okvir ograničen. Ukoliko bi YR4 bio otkriven dovoljno rano, metode postepenog guranja mogle bi biti opcija, ali trenutna tehnologija i operativna ograničenja čine ih neprimenjivim za hitne scenarije planetarne odbrane.
Uloga Misije „Apophis-ExL“ i „ExLabs-a“
Misija „Apophis-ExL“, koju razvija „ExLabs“ iz Kalifornije, pod mojim vođstvom, predstavlja ključni korak ka naprednim asteroidnim istraživanjima i operacijama u dubokom svemiru. Ova misija će omogućiti detaljno proučavanje Apofisa, uključujući mapiranje površine, analizu sastava i procenu potencijalnih resursa. Pored naučne vrednosti, „Apophis-ExL“ će testirati kritične tehnologije za buduće misije presretanja i modifikacije putanja asteroida. Iskustva stečena ovom misijom mogu direktno doprineti budućim planetarnim odbrambenim strategijama, naročito u slučaju asteroida kao što je YR4, gde je potreban brz i precizan odgovor.
Potreba za Kontinuiranim Praćenjem i Planetarnom Odbranom
Kontinuirano praćenje Zemlji bliskih asteroida (NEA) i razvoj efikasnih strategija planetarne odbrane ključni su za zaštitu naše planete od potencijalnih udara. Iako su trenutno poznati mnogi asteroidi, novi objekti se otkrivaju svakodnevno, a neki od njih mogu predstavljati pretnju u budućnosti.
Misije poput naše „Apophis-ExL“ i potencijalni manevri za presretanje asteroida poput YR4 pokazuju koliko je važno imati operativne kapacitete za rano otkrivanje i brzo reagovanje. Bez stalnog nadzora i razvijenih tehnologija za preusmeravanje ili neutralizaciju pretećih asteroida, civilizacija ostaje ranjiva na iznenadne kosmičke opasnosti.
Zato je neophodno ulagati u globalni sistem planetarne odbrane, koji bi obuhvatio napredne teleskopske mreže, izviđačke misije i operativne presretne kapacitete, kako bi se osigurala bezbednost Zemlje od potencijalnih udara.
Dalibor Djuran je elektroinženjer i glavni tehnički direktor (CTO) kompanije ExLabs, specijalizovane za razvoj svemirskih letelica namenjenih dubokosvemirskim misijama. Ima bogato iskustvo u svemirskoj industriji, sa impresivnim portfoliom koji uključuje lansiranje skoro 200 satelita u nisku Zemljinu orbitu (LEO). Obrazovanje je započeo u Vazduhoplovnoj gimnaziji Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva „Maršal Tito“, nakon čega je nastavio školovanje na Tehničkoj akademiji RV i PVO Jugoslavije, gde je stekao osnovu u oblasti elektronike i avio-tehnike. Seli se u SAD 1997. godine, gde je nastavio svoju karijeru u svemirskoj industriji. Tokom karijere, dizajnirao je komunikacioni satelit za LEO konstelaciju, kao i sisteme za praćenje radijacije koji se koriste u nuklearnim elektranama tipa CANDU. Razvio je integrisani sistem lunarnog lendera i rovera, jedinstveno rešenje za istraživanje Meseca, koje omogućava precizno sletanje i mobilnost površinskih istraživačkih misija bez potrebe za odvojenim sletnim i pokretnim modulima. Radio je zajedno sa inženjerima iz JPL/NASA na istraživanju mogućnosti „rendezvouz“ misije sa asteroidom Apophis, analizirajući različite opcije za prilaz i interakciju sa ovim nebeskim telom. Trenutno živi u Los Anđelesu, gde aktivno učestvuje u razvoju novih tehnologija za svemirska istraživanja. Osim što vodi tehničke inovacije u ExLabs-u, savetnik je više startapa u svemirskoj industriji, pomažući im da premoste tehnološke i inženjerske izazove na putu ka komercijalnim i naučnim misijama.
Branko
A možda da se skrene drugi, manji asteroid tako da se ovome nađe na putanji, poželjno u susret ? Ništa lično, samo malo svemirskog bilijara
Dalibor Djuran
Pozdrav, Branko,
Hvala na pitanju! Drago mi je da postoji interesovanje za svemir i orbitalnu mehaniku.
Što se tiče predložene opcije, nažalost, ona nije izvodljiva jer bi zahtevala lansiranje u retrogradnu orbitu oko Sunca. Takav manevar je izuzetno energetski zahtevan jer bi zahtevao inverziju brzine u odnosu na Zemljinu orbitu oko Sunca. Pored toga, satelit bi morao da poseduje sposobnost da pomeri asteroid u istu retrogradnu orbitu, što bi zahtevalo ogroman impuls i napredne metode pogona koje trenutno nisu praktično dostupne. Iako postoje retrogradni asteroidi, oni su obično daleko od dostupnih misija i nisu u povoljnoj putanji za presretanje.
Bolja alternativa bila bi lansiranje satelita u orbitu visoke inklinacije oko Sunca. Ovo bi omogućilo smanjenje potrebne energije za presretanje, jer bi satelit mogao da se približi meteoru iz drugačijeg orbitalnog ugla, umesto da se oslanja na konvencionalne metode sa niskim inklinacijama. Konkretno, ako zamislimo referentnu ravan Zemljine orbite oko Sunca (ekliptičku ravan), satelit bi mogao da se kreće pod velikim uglom u odnosu na nju i da izvrši presretanje meteora iz pravca „odozgo“ ili „odozdo“, u zavisnosti od tačke posmatranja. Ovaj metod bi omogućio veću fleksibilnost u odabiru presretačke putanje i potencijalno smanjio potrebnu promenljivu brzinu (delta-V) u poređenju sa drugim rešenjima.
Druga opcija, koja bi mogla da bude tehnički izvodljiva, ali značajno kompleksnija, jeste korišćenje gravitacione asistencije od planeta poput Jupitera ili Venere. Gravitaciona asistencija bi mogla da promeni orbitu letelice sa manje potrošnje goriva, ali bi za to bilo potrebno višegodišnje planiranje putanje, jer bi letelica morala da izvrši više prolazaka pored planeta kako bi postupno promenila brzinu i pravac. Pored toga, ovakva misija bi verovatno zahtevala korišćenje nuklearnog reaktora u kombinaciji sa električnim pogonom (npr. jonskim ili Hall-efekt motorima) kako bi mogla da obezbedi dugotrajni rad i postepenu promenu putanje u međuplanetarnom prostoru.
Svaka od ovih opcija ima svoje prednosti i izazove, ali ključni faktor u izboru optimalne strategije bio bi balans između trajanja misije, potrebnog delta-V i tehnološke izvodljivosti.
Danijel
Treba delovati samo ako se proceni da ce udariti u neki veliki grad, inace ga treba pustiti. To donosi zemlji razne materijale i organske materije kojih na zemlji nema. Asteroidi podsticu evoluciju zivota na zemlji.
Perko
@Danijel
Sve je ovo zbog velike veličine pojedinih asteroida. Ako padne u okean može da izazove cunami koji će da pobije stotine miliona odjednom.
Motorista
Veća bi katastrofa bila da udari u mesec. Posle toga bi delovi meseca ko zna koliko dugo bombardovali Zemlju.
Dalibor Djuran
Ako asteroid 2024 YR4 udari u Mesec, posledice zavise od njegove veličine, brzine i ugla udara. Mesec nema atmosferu da uspori asteroid, pa bi došlo do formiranja kratera i izbacivanja mesečevog materijala u svemir. Deo tog materijala mogao bi pasti nazad na Mesec, dok bi manji delovi mogli završiti u orbiti ili čak pasti na Zemlju kao meteori.
Za Zemlju, direktan uticaj bi bio minimalan. Ne bi došlo do značajnih promena u gravitacionom polju ili orbiti Meseca. Međutim, ako bi udar bio dovoljno jak, mogao bi da izazove blage promene u mesečevoj orbiti, što bi dugoročno moglo uticati na plimu i oseku. Takođe, materijal izbačen u svemir mogao bi da stvori privremeni meteorski roj koji bi mogao biti vidljiv sa Zemlje.
Generalno, iako bi ovakav događaj bio zanimljiv za astronome i ljubitelje svemira, ne bi predstavljao ozbiljnu pretnju za život na Zemlji.
Dejanera
Ako taj asteroid udari u Mesec nece izgubiti ni na masi ni na brzini jer Mesec nema atmosferu tako da bi sam kineticki udar bio jaci nego udar u povrsinu Zemlje. To sto bi se „otkinulo“ od povrsine Meseca verovatno ne bi moglo ni da prodje do povrsine Zemlje jer bi, najverovatnije, sagorelo u nasoj atmosferi. Ali sta sa materijalom koji bi ostao u trajnoj orbiti oko nase planete ili jos losije imao blagi spiralni pad prema ovom kamenu koji zovemo domom? Sta ce biti kad to „kamenje“ udje u orbitu nasih geostacionarnih satelita koji jesu podaleko od Zemlje (nekih 36000 km) ali se krecu 3000+m/s. Pri tim brzinama i relativno maleni kamicak (koji takodje ima svoju brzinu) rasturio bi svaki satelit u koji udari. A to bi onda izazvalo gomilu otpada koji bi mogao opet da pogadja druge satelite. Ne bi to bas imalo uticaj da izumremo kao dinosaurusi ali mnogi ne bi mogli ni kucu da nadju bez pomoci navigacija sa satelita
Miloš
Kakva je mogućnost „bombardovati“ asteroid manjim, ali brojnijim letelicama? U smislu ne jednog koncentrisanog, već većim brojem udara? Koji bi mogli ili da skrenu asteroid sa kursa, ili ako je moguće čak da nose određena ekslozivna punjenja i da ga pocepaju na manje delove koji bi sagoreli u atmosferi? Ili čak ako i nešto prođe, da bude mnogo manja šteta. Totalni sam duduk u ovome, pa je pitanje možda i glupo, ali kao što se koriste dronovi u Ukrajini.
Dalibor Djuran
Pozdrav Milose, hvala na pitanju
Jedna od najvećih neizvesnosti u korišćenju kinetičkih impaktora ili nuklearnih uređaja za deflekciju ili uništenje asteroida 2024 YR4 jeste činjenica da ne znamo na koliko delova bi se asteroid raspao pri udaru. Sastav, unutrašnja struktura i čvrstoća materijala asteroida igraju ključnu ulogu u određivanju da li bi se raspao na nekoliko velikih fragmenata, razbio u bezbroj manjih delova, ili čak ostao uglavnom netaknut sa samo površinskim oštećenjima.
Ako je asteroid monolitno telo, jedan veliki kinetički impaktor (klase 2 tone) mogao bi da stvori krater i efikasno prenese impuls bez značajnijeg fragmentiranja. Međutim, ako je 2024 YR4 sličan mnogim asteroidima bliskim Zemlji i zapravo predstavlja „gomilu krhotina“ slabo povezanu gravitacijom, čak i umereni udar mogao bi da rasprši materijal na nepredvidiv način. Roj manjih impaktora mogao bi da ga postepeno razbije, ali bez jasnih podataka o njegovoj strukturalnoj čvrstoći, teško je predvideti ishod.
Nuklearna detonacija dodatno povećava neizvesnost. Podzemna eksplozija mogla bi da ispari deo materijala i stvori ogroman pritisak, potencijalno razbijajući asteroid u više fragmenata velikih brzina, pri čemu bi neki delovi mogli ostati na opasnoj putanji ka Zemlji. Ako je cilj deflekcija, a ne potpuno uništenje, ovakva fragmentacija može povećati rizik od višestrukih udara na Zemlju, umesto da reši problem.
Poseban rizik predstavlja raspad asteroida na 2 ili 3 velika komada, jer bi se takva situacija mogla pretvoriti u scenario u kojem umesto jednog udara imamo tri asteroida, od kojih svaki nosi energiju udara od 3 kilotona ili više. Štaviše, ako fragmenti dobiju dodatnu brzinu prilikom raspada, njihova kinetička energija bi mogla značajno porasti, povećavajući razornu moć pojedinačnih udara. Umesto jednog udara na Zemlju, mogli bismo imati tri odvojena udara, što bi dramatično povećalo ukupni nivo štete i učinilo strategije zaštite još složenijima.
Bez preciznog poznavanja sastava, poroznosti i unutrašnje kohezije 2024 YR4, ne možemo tačno predvideti koliko bi se delova stvorilo usled udara ili eksplozije. Ovo čini strategije planetarne odbrane posebno složenim – potrebno je naći ravnotežu između efikasne intervencije i rizika od stvaranja još opasnije situacije. Napredne misije za izviđanje ili radarska posmatranja bile bi neophodne kako bi se poboljšali modeli udara i povećala pouzdanost deflekcije.
Miloš77
Bas mi je prijao ovaj clanak za promenu. Hvala T6 i Daliboru majstoru! Cestititke!
Pitam se da li postoji način da se „upeca“ serija manjih asteroida sa nekim „raketnim kočnicama“ koji idu relativno sporo, recimo veličine 5-15m precnika. Mozda onih iz Asteroidnog pojasa izmedju Marsa i Jupitera. Na njih bi se posle „parkiranja“ prikačili drugi motori i time bi se dobio kao mali arsenal vodjenih mini asteroida. Kad zatreba bili bi aktivirani i krenuli bi polako u susret da presretnu i udarima skrenu veci Asteroid koji srlja ka Zemlji.
Dalibor Djuran
Miloše, čini mi se da smo potpuno usklađeni u razmišljanju!
Termin „parkiranje“ se u kontekstu orbitalne mehanike obično odnosi na „parking orbit“ – to je privremena orbita u koju se svemirski objekat postavlja pre nego što pređe u sledeću fazu svoje misije. Ova praksa je naročito korisna za optimizaciju goriva i precizno tempiranje manevara. Na primer, Hohmannov transfer često započinje iz parking orbite kada letelica treba da pređe na višu orbitu uz minimalnu potrošnju goriva.
Parkiranje asteroida je znatno složeniji i zahtevniji proces u odnosu na klasične orbitalne manevre, ali nije nemoguće. Kao što sam već napomenuo, naš cilj je da ih usmerimo u cis-lunarnu orbitu, gde bi ih mogli eksploatisati zajedno sa partnerima kroz rudarenje resursa.
Navoditi asteroid na sudar sa drugim telom u svemiru predstavlja izuzetno veliki izazov, prvenstveno zbog preciznosti potrebnih manevara i ogromnih masa objekata. Na primer, asteroid YR4 ima masu od oko 950 miliona kilograma, dok 10-metarski solidan stenski asteroid teži približno 2,000 tona. Zbog njihovih velikih momenta inercije, upravljanje takvim telima nije nimalo jednostavno.
Efikasnija opcija podrazumeva upotrebu satelita za navigaciju i kontrolu. U SAD postoje kompanije koje razvijaju male satelite sa jonskim pogonom, sposobne da slete na asteroid i vrše postepeno guranje kako bi promenili njegovu putanju. Međutim, ovakav pristup zahteva znatno duže vremenske okvire, što znači da bi bio primenljiv samo ako postoji dovoljno ranog upozorenja o potrebi korekcije putanje asteroida.
Što se tiče strategija odbrane od asteroida, naišao sam na jedan izuzetno zanimljiv grafik (https://nap.nationalacademies.org/read/26522/chapter/20#491) koji prikazuje različite metode zaštite u zavisnosti od prečnika asteroida i vremena koje imamo za reakciju. Kao što možete videti, što je objekat veći i što imamo manje vremena za upozorenje, opcije za efikasnu odbranu postaju drastično ograničene. U slučaju kada je asteroid previše blizu, metode poput kinetičkih udara ili nuklearnih eksplozija postaju jedine opcije, ali i one nose značajne izazove i rizike.
Definitivno nije jednostavno upravljati takvim situacijama, što dodatno naglašava potrebu za ranoj detekciji i praćenju potencijalno opasnih asteroida kako bismo imali dovoljno vremena za reakciju.
Miloš77
Znaci sve se svodi na rano otkrivanje, i brze i jace motore.
Kako god da okrenemo ta momentna inercija radi protiv nas, i sto se tice napadajuceg asteroida, i stose tice nase mogucnosti za odbranu.
Kao poslednja zastita, i hitna reakcija sa dostupnom i isprobanom tehnologijom na zemlji moglo bi mozda i da se proba pristup „probadanja“ Asteroida sa klasicijim presretacem raketom koja bi nosila dubinski penetrator „koplje“ od recimo Eglin čelika, a iza pakovala nuklearnu bojevu glavu. To bi moglo dosta brzo da se zvizne u vece Asteroide 100-500m „Ubice planeta“ kako bi se polomili u manje delove. Time bi teoretski bila potrebna manja nuklearna bojeva glava po presretacu, i vise projektila bi moglo da se pripremi i drzi u arsenalu kao neka poslednja opcija.
Dalibor Djuran
Pozdrav Miloše,
Jedan od naših klijenata poseduje upravo takav tip penetratora i želi da ga testira na jednom od asteroida koje planiramo posetiti. Dvostruka penetracija sa eksplozijom jeste opcija, ali izazov ostaje efekat sačmarice i fragmentacije asteroida na više delova, kao što sam već napomenuo.
Dalibor Djuran
Pozdrav Milose – 77
ExLabs je radi na razvoju i unapredjenju tehnologije hvatanja asteroida, s primarnim fokusom na blisko-Zemaljske asteroide (NEA) prečnika do 10 metara, umesto na one u glavnom asteroidnom pojasu. NEA predstavljaju daleko praktičniju priliku za misije hvatanja zbog svoje blizine Zemlji i nižih delta-V zahteva za susret i preuzimanje. Nasuprot tome, glavni asteroidni pojas, koji se prostire između Marsa i Jupitera, sadrži milione asteroida, ali su oni toliko raspršeni da su, u proseku, udaljeni čak milion kilometara jedni od drugih. Dakle, kada biste leteli kroz pojas, ne biste ni videli asteroid u svojoj neposrednoj blizini. Ogromne udaljenosti između ciljeva, zajedno sa njihovim većim orbitalnim brzinama, čine presretanje i hvatanje znatno složenijim. Fokusiranjem na NEA, možemo iskoristiti postojeće tehnologije pogona i optimizovati troškove misije, čineći komercijalnu i naučnu eksploataciju asteroida ostvarivom u bliskoj budućnosti.
Hvatanje asteroida iz glavnog pojasa zahtevalo bi nuklearne ili visokoefikasne električne pogonske sisteme kako bi se savladale ogromne udaljenosti putovanja i delta-V zahtevi. Pored toga, ovaj region je izložen znatno višim nivoima radijacije zbog Sunčevog energetskog fluksa i intenzivnog magnetnog polja Jupitera. Imao sam priliku da u JPL-u vidim Europa Clipper pre lansiranja – taj ogroman satelit mora da leti u visoko ekscentričnoj orbiti oko Jupitera jer bi ga intenzivna radijacija brzo uništila ako bi ostao predugo blizu. Sva njegova elektronika je smeštena u zaštitni „sef“ kako bi se izbegla degradacija instrumenata. Ovi faktori uvode značajne inženjerske izazove, posebno za dugotrajne misije koje zahtevaju osetljive instrumente i ljudski nadzor. Nepraktičnost hvatanja asteroida iz glavnog pojasa—zbog ograničenja pogona, dugog trajanja misija i povećane izloženosti radijaciji—dodatno potvrđuje fokus ExLabs-a na NEA. Ovi manji, pristupačniji asteroidi nude održiv put za korišćenje resursa i istraživanje, bez ekstremnih rizika i troškova povezanih sa misijama u dublji svemir.
Sa druge strane, nemoguće je „parkirati“ asteroid, jer u svemiru ništa nije statično – sve se kreće u orbitama. To znači da bi zarobljeni asteroidi morali ostati u nekoj orbiti, a zatim bi bilo potrebno dodatno ih usmeriti ka željenom cilju. Ovakav pristup je izuzetno nepraktičan. Naš cilj je da dovedemo asteroide u cis-lunarni prostor, između Zemlje i Meseca, gde bi mogli da budu stabilno pozicionirani za rudarenje. Ova strategija omogućava lakši pristup resursima i smanjuje rizike povezane sa njihovim transportom.
Još jedna zanimljivost – Kina planira da 2030. godine zarobi asteroid i sruši ga u pustinju Gobi kako bi ga rudarski eksploatisala. Ovakav poduhvat nosi značajne rizike, jer, ako dođe do greške u deorbitiranju i atmosferskom ulasku, posledice mogu biti katastrofalne. Promašen manevar mogao bi da izazove ozbiljnu štetu na tlu, čineći ovaj plan jednim od najrizičnijih eksperimenata u domenu asteroidnog rudarenja.
Miloš77
Veliko hvala no odgovoru, Dalibore.
Razumem sada da su NEA bolji konkurenti od onih iz pojasa. Nisam mislio bukvalno da se „parkiraju“ nego da se ukrote i stave na na pristupacno mesto gde bi se na njih montirao pogonski sistem. E sad koliko ima smisla i snage da nekim sadasnjim pogonom usmere i ubrazaju prema nadolazecem Asteroidu, pod uslovom da se ima dovoljno vremena za sve, ne znam stvarno.
Sto se tice Kineza, mislim da ih treba spreciti po svaku cenu da od asteroida prave meteorite. To jeste prevelik rizik. Nadam se da samo prave reklamu.
Hvala jos jedared, i puno pozdrava i uspeha vam zelim .
Yoda
Bila je aktuelna i neka priča o farbanju asteroida kako bi se njegova površina nejednako grejala sunčevom svetlošću – jedan njegov deo bi je reflektovao gotovo potpuno, a drugi skoro potpuno apsorbovao toplotu sa Sunca – i takva neujednačenost bi mogla uticati na njegovo raspršavanje pa i na promenu putanje – prtaktično bi zagrejani deo asteroida uticao kao svojevrsni motor koji bi ga gurao na promenu putanje.
Meni se zamisao učinila genijalnom, a drugo je pitanje koliko je izvodljivo i efikasno poslati rakete ili sl. da molerišu asteroide…
Inače, jako mi je drago što ima naših ljudi uključenih u ovakve visikotehnološke projekte od fantastičnog značaja za budućnost i opstanak ljudi na Zemlji!
Miloš77
Nesto kao Kruksov radiometar? To zahteva minimalnu atmosferu jer radi na osnovu razlike u pritisku, to jest razlike u gustini medijuma sa jedne i druge strane objekta? Koliko to u svemiru moze?
Yoda
Nisam stručan, daleko od toga, ali mislim da nije stvar u zračenju, nego u zagrevanju.
Svaki asteroid, kometa ili sl. nakupi vremenom veliku količinu leda i prašine koje gravitacija sabija i drži kompaktnim.
Kada jedan deo tog tela zagreješ na ovaj način – gasovi će isparavati na tom mestu sve jače što se više greje – kao kada kometa u približavanju Suncu pusti onaj rep velike dužine.
Praktično se dobija efekat kao da je na asteroidu instaliran svojevrsni mlazni motor na mestu gde se više zagreva – ne mnogo jak, ali konstantno radi i utiče promenu putanje.
Barem sam ja to tako shvatio, ne mora da znači da sam u pravu, ali sam siguran da je to varijanta koja se razmatra…
Dalibor Djuran
Pozdrav Miloše i Yoda!
Ono o čemu govorite poznato je kao Jarkovski efekat (Yarkovsky effect). Ovaj fenomen nastaje zbog nejednakog zagrevanja i hlađenja asteroida tokom njegove rotacije oko Sunca. Kada Sunčeva svetlost obasja površinu asteroida, deo energije se apsorbuje i zagreva asteroid. Kako se asteroid rotira, prethodno osunčana strana se hladi i emituje toplotno zračenje u obliku infracrvenih fotona.
Oslobađanje ovih fotona nosi sa sobom impuls (prema principu akcije i reakcije), što stvara veoma slab, ali konstantan potisak. Taj potisak može postepeno menjati orbitu asteroida tokom dugih vremenskih perioda – hiljadama ili čak milionima godina. Ova promena zavisi od nekoliko faktora:
Veličina asteroida – manji asteroidi doživljavaju veće ubrzanje zbog manje mase.
Brzina rotacije – utiče na raspodelu toplote na površini i smer emitovanja infracrvenog zračenja.
Toplotne osobine površine – tamniji asteroidi apsorbuju više toplote, što povećava efekat.
Udaljenost od Sunca – što je asteroid bliže Suncu, efekat je izraženiji.
Jarkovski efekat na asteroid 2024 YR4
Asteroid 2024 YR4 je mali objekat, verovatno prečnika oko 40 to 90 metara, što znači da spada u kategoriju asteroida koji su veoma podložni Jarkovskom efektu. Pošto su ovakvi objekti relativno lagani (u poređenju sa većim asteroidima), čak i mali potisak može izazvati značajne promene orbite tokom godina ili decenija.
Kod malih asteroida poput 2024 YR4, Jarkovski efekat može izazvati drift orbite od nekoliko stotina metara do nekoliko kilometara godišnje.
Ove promene mogu postati značajne u relativno kratkom vremenskom periodu (desetine do stotine godina), zbog čega je praćenje ovakvih asteroida ključno za dugoročne prognoze orbite.
Veći asteroidi poput Apophisa (370 m prečnika) imaju značajno manji efekat Jarkovskog ubrzanja jer im je masa daleko veća, pa su njihove orbite stabilnije na ljudskim vremenskim skalama.
Kod asteroida većih od nekoliko kilometara, efekat Jarkovskog je zanemarljiv u vremenskim okvirima od nekoliko hiljada godina, ali može imati uticaj na vremenskim skalama od miliona godina.
Primer iz prakse: asteroid 101955 Bennu
Jedan od primera gde je efekat Jarkovskog direktno izmeren je asteroid Bennu (490 m prečnika). Praćenjem orbite ovog asteroida naučnici su izračunali da se on pomera oko 284 metra godišnje zbog Jarkovskog efekta.
Farbanje asteroida – teoretski način za kontrolu putanje
Što se tiče ideje o farbanju asteroida, ona se pominje u naučnoj zajednici kao mogući način za kontrolu Jarkovskog efekta. Teorijski, ako promenimo reflektivnost (albedo) asteroida nanošenjem svetlijeg ili tamnijeg premaza, možemo povećati ili smanjiti količinu apsorbovane Sunčeve svetlosti, čime bismo indirektno uticali na njegovu putanju.
Iako je ovo i dalje teorijski koncept, u budućnosti bi mogao postati deo metoda za defleksiju asteroida.
Nikad ne reci nikad!
Yoda
Hvala na detaljnom objašnjenju Dalibore.
Srdačan pozdrav.