Letačke priče Suada Hamzića: „Sloboda 71“ – nisko iznad Sarajeva

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Današnja priča govori o jednoj velikoj vežbi i nekoliko veoma niskih letova.

Ovaj veliki manevar, jedan od najvećih i najskupljih koji je JNA ikada organizovala, održan je na prostru oivičenom gradovima Zagreb – Karlovac – Sisak. Za razliku od mnogih prethodnih ovaj je bio izraz više unutrašnjopolitičkih nego spoljnopolitičkih potreba ili razloga.

Upravo tim manevrom je bila stavljena tačka na „i“ hrvatskom nacioinal(ističkom) pokretu „MASPOK“ koji su predvodili članovi CK SK Hrvatske Savka Dapčević – Kučar, Mika Tripalo, Pero Pirker dok je civilizovanim obračunom sa tom grupom rukovodio vremešni Maršal, legenda, Josip Broz Tito.

Ali neću o politici, ne bar u ovom delu moje životne priče.

Taj manevar je bila još jedna prilika da letim u uslovima približnim stvarnim ratnim, što je mladom pilotu jedan od najvećih izazova. Moja 352. izviđačka avijacijska eskadrila (iae) sa 14 aviona od čega 12 jednoseda izviđača L-14i ( MiG-21R) i 2 dvoseda NL-14 je prebazirana na aerodom Pleso, kod Zagreba, nekada naš matični aerodrom i reon koji smo jako dobro poznavali.

Naravno, bili smo „agresori“ kao i u svim vežbama pre i posle.

Bili smo jedina specijalizovana, nadzvučna, izviđačka eskadrila podčinjena direktno Komandi RV i PVO, posredno Generalštabu JNA i Vrhovnoj komandi. Na ovom manevru su nas upotrebljavali pretežno u skladu sa našom stvarnom namenom.

Tako sam ceo manevar sa izuzetkom nekoliko letova u „udarnim terminima dinamike“ leteo kao izviđać. Dakle sam, bez vođe ili pratioca. Smucao sam se po manevarskoj prostoriji – celoj zapadnoj polovini Jugoslavije i „bližoj okolini“.

Letovi na Sarajevo i Tuzlu

Slučajno ili ne, skoro celi manevar moj rutinski zadatak je bio izviđanje aerodroma Butmir (kod Sarajeva) i Živinice (kod Tuzle) kao i praćenje razmeštaja jedinica i komandi u reonu centralne Bosne. Svaki dan sam leteo bar po dva leta na te ciljeve jedan pre a drugi posle podne.

Svaki let mi je predstavljao posebno zadovoljstvo tim pre što su primenjivana sva taktička načela i postupci upotrebe izviđača. Dakle letelo se na svim, pretežno na malim visinama, a izbor broja i pravaca naleta radi izvršavanja zadatka bili su prepušteni pilotu – meni.

Nisam zloupotrebio ali nisam ni propustio priliku da mojim sugrađanima Sarajlijama a i onima u okolini pokažem MiG-a izbliza. Na maloj visini. Nisam preterivao, ne bar nad mojim gradom, jer bilo je mnogo dece, staraca, bolesnika koji ne bi delili moje ushićenje.

Ipak. Jedno popodne, niska oblačnost od oko 6/8 (pokrivenosti) nad gradom i 8/8 nad mojim ciljem Butmirom mi je praktično onemogučavala da nadletim, izvidim, aero-foto kamerama (AFK) snimim moj cilj i izvršim zadatak. Planine i brda oko Sarajeva su bila iznad te oblačnosti jasno vidljiva a bilo je i „rupa“ u tankom sloju oblaka nad gradom. Ne odolih iskušenju. Uostalom u preletu sam jasno video da oblačnost nije do zemlje i da je vidlivost ispod tog sloja sasvim dobra.

Iz pravca istoka, jasno raspoznajući svako brdo i položaj mog cilja krenuh u poniranje i proletivši kroz tanke oblake ispadoh ispod njih taman nekako kod Skenderije. Produžih na visini od oko 50-ak metara u pravcu zapada, uzduž bulevara Vojvode Putnika (ka Ilidži), proleteh pored verovatno jedne od, tada, najvećih kasarni u Evropi „Maršal Tito“ i ubzo oštrim levim zaokretom krenuh ka aerodromu Butmir. Uđoh u osu piste, uključih kamere za snimanje sa te visine, preleteh svoj cilj, isključih kamere i energičnim penjućim levim zaoketom se za trenutak nađoh iznad niskih oblaka.

Kroz ono malo rupa u oblacima na trenutak ugledah Bistik, Hrid, moju mahalu. Uputih se ka narednom cilju pa onda ka Tuzli.

Čim sleteh preuzeše filmove iz kamera mog aviona a komandir mi saopšti da je stigla depeša iz Komande Sarajevske vojne oblasti kojom upozoravaju (žale se) da je avion tipa MiG-21 u vrlo niskom letu sa tri bombe velikog kalibra nadleteo grad pravcem tim i tim u toliko i toliko časova.

Pešaci su bili savesni, brinuli su o miru i bezbednosti grada domaćina i njegovih stanovnika i dobro su videli. Samo su potkrilne rezervoare (od po 500 litara) i kabasti podtrupni kontejner sa izviđačkom opremom aviona pobrkali sa bombama. Komandir je bio oduševljen mojim snimcima aerodroma Butmir i Živinice ali me ipak upozori da takve „podvige“ ne ponavljam!

I nisam. Ne bar nad Sarajevom ili tamo gde sam mogao očekivati da ima onih koji bi poslali prijave. A znao sam da me seljani na platou severno od Sarajeva, između Srednjeg, Olova i Kladnja u čijem rejonu su bile razmeštene neke jedinice i Komanda Sarajevske vojne oblasti neće prijaviti.

A tamo su jedna od mojih sestara Džemila i njen muž učiteljavali u osnovnoj školi u selu Kamenica, Crnoj Rijeci kako su zvali celi taj kraj, plato na visoravni, pored puta Sarajevo – Tuzla.

Tamo sam tražio i našao Komandno mesto (KM) Armije ne zato što sam ja bio tako vrtsan pilot-izviđač već zato što neki generalski prdonja nije hteo daleko da pešači do svog „radnog mesta“ pa je naredio da helikopter koji ga je dovezao sleti na jednom proplanku u obližnjoj šumi istočno od pomenutog puta.

Uz to je olakšao posao dešifrantima AFS (snimaka) jer je i od helikoptera do KM želeo da se vozi pa su tragovi vozila u šumi i maskirani džip definitivno otkrili mikro lokaciju njegovog KM. U ratu bi to on i njegov štab skupo platili!

Zapravo, traženje tog KM i pratećih jedinica meni je bio dobar alibi da malo pozdravim kraj i meštane sela koje sam već dugo dobro poznavao i u kojem sam imao dosta poznanika a svojevremeno i devojku.

Nadletao sam taj plato u više navrata ali ne prenisko, ne prebučno. Jednom prilikom odlučih da ih ipak malo „srdačnije“ pozdravim.

U preletu več rutinski, sa visine od oko 500 metara snimih ranije otkriveno KM i sa malim snižavanjem na visini oko 300 metara preleteh plato sela Nišiće i Kamenicu namerno skinuvši gas da ne proizvodim prejaku buku a mještane upozorim da sam stigao. U oštrom levom zaokretu iznad okolnog venca planina povećah snagu motora. Uđoh ponovo u pravac, uključih forsaž i usmerih avion uzduž visoravni u pravcu vododerine potočića koji vodi između sela u obližnje brdo koje oivičava plato Crne Rijeke.

Prelet je trajao nekoliko sekundi, brzinom od preko 1000 km/č ali iznad sebe, sa leve strane, pored škole i džamije videh nekoliko osoba kako mi mašu, kuće i štale sela, obližnju borovu šumu a malo kasnije, ispred sebe, obrise planine Konjuh.

Preskočih Konjuh i u niskom letu, po ko zna koji put tih dana, iznenadih kolege na aerodromu Živinice koje dokumentovah mojim kamerama tako lepo da bi se neki mogli i prepoznati da ti snimci odmah po završenoj vežbi nisu, shodno propisima, bili spaljeni.