Novi guest blogger – Ivan Bečarević dolazi iz Niša. Fotografije (osim prve) Dimitrije Ostojić
I opet dan zatamljen sivilom. Hmm…Čudno, nisu tako rekli na prognozi.
Zar su opet omanuli? Ma ne, sigurno nisu, nepogrešivost je to. Nekako se nebo izobličilo, jako je čudno bilo…Da, veoma čudno… Niš, grad sa malo loših dana za čelične ptice. Povoljni uslovi, kotlina, ruža vetrova koja jako često odgovara svakoj namernoj i nenamernoj ptici dok izvučenim trapom grabi ka pisti. Stara dobra alternativa velikim aerodromima. Bespravno zapostavljen, nikada dovoljno cenjen.
A uvek je to zasluživao. Stari terminali, komunistička arhitektonska rešenja i od sunca izjeden natpis – „Aerodrom Niš“. Sladak mali Folow Me autić. Moderan – ne…Ali ima neku dušu, ta farba na njemu, završna obrada…Ipak ga prate…Ali ne često…Jer retki su dani kada nebo zapara neki jet motor…Čak toliko retki, da modernu životnu pojavu u gradu, nikako zanemarljivom po veličini, kao što je tutnjanje motora na prilazu izaziva uznemirenost i paniku…Nelagodu…Ali to je druga priča…Toliko puta prepričavana…Bombardovali nas…Da…Da li je mašina kriva?
Ne! Ali ljudima je teško objašnjavati.
Možda je teže tako nekome postaviti stvari, nego naterati ga da konstruiše istu takvu mašinu…Niš…Lep grad…Meni najlepši…Neki bi to nazvali lokalpatriotizmom, neki uskim vidicima…Neki bi pripisali to manjku putovanja i obilaženja sveta…Neee…To je nešto drugo…Nešto što svi ti koji etiketiraju neće shvatiti.
Nebo koje okružuje taj isti grad, priča drugu priču. Sećam se, kao klinac, dok sam se peo na toranj…Bilo je tu svega i svačega…Od Migova do Anova, od Gazela do „Krava“. Sva imena, sve životinje, svi nadimci. Smenjivali su se, čas gore, čas dole, neumorno izvršavajući zadatke zbog kojih su stvoreni. Jata gazela, da – bukvalno jata. Jurile su se u najrazličitijim formacijama, a onda bi ih presekao Mi-8 uz buku.
Ne postoji silikon ili diht masa koja bi izolovala prozore i sprečila rezonancu koju izazivaju dva „Kilimova“.
To je osećaj, te vibracije, ta slatka neizvesnost – hoću li ponovo morati da menjam staklo u dnevnoj sobi.A kada bi se sve spustilo, na scenu bi došao moj favorit, prvi avion koji mi je kao najsitnijem klincu privlačio pažnju! „Dvoklilac“ An-2. Spreman je negde preko Jastrebca. Prelep prizor. Sunčan dan, avion koji bukvalno stoji u mestu, i gomila ljudstva koje verujući istoj takvoj gomili niti na svojim opasačima srlja niz otvor. Školjke tog malog dvokrilnog čuda. Prvo se ne vide, a onda počinju da se duvaju kupole. Ključan trenutak! Ne samo njima, već i pilotima koji čekaju poletanje. Psovke. Nema mrdanja kaže kontrola! Dok se ne spusti zadnji…Iz perspektive grada, to je malo drugačije. Ljudi nekuda jure, trče i robuju svojim administrativno birokratskim obavezama.
Preleće An-26. Nema ko nije podigao glavu. Roditelji dižu male dečake na leđa. Vauuuu…Antonov neumoljivo prolazi. Žuri. Nosi neki teret, nema vremena. Prelazi preko tvrđave i nastavlja.
On je bučan, odlučan, napet. Do krajnjih granica. Klinci se spuštaju sa ramena a zvuk lagano utišava. Samo par aeromitinga je ukrasilo ovaj grad. Ljudi je bilo zaista mnogo! Sve strukture, sve interesne grupe su pohrlile da vide šta to leti našim nebom. Prisustvovao tim retkim događajima…da…Ceo grad bude u znaku toga…Da…Ranije…Zadnji otvoreni dan avijacije pre par meseci nisam ni posetio. A majka mi radi na aerodromu…kontrola letenja…Šta da vam pričam…Medijski slabo (a vi čitajte patetično) propraćeno. Orlovi, Galebovi…Tutnje…Razaraju vazduh…Taj sunčan dan…A nikome nije jasno šta se dešava. Zvuk motora boli, i to se na licima vidi. Neiskusne glave na još neiskusnijim vratovima traže avione po zvuku tumarajući pogledom po nebu…Unezvereni ljudi gledaju odakle dolazi…Ko dolazi?
Treba nam terapija. Selektivno, plansko organizovanje druženja sa avionima…Neka svako priđe i dodirne te mašine…Poput najbanalnijih psihoterapija na trulom zapadu. Dodir čoveka i mašine.
Lečenje posttraumatskog stresa…A kada se opuste i omekšaju, lako cemo ustati. Treba vratiti tu ljubav. Zaspao sam na krevetu uz film…kao po običaju, spavam kao turista 1978 na železničkoj stanici-klupi. Budi me tutnjanje… 03:45 Am. Izlazim na terasu. Gusti oblaci impregnirani crvenom svetlošću grada i zvuk forsiranja motora pred sletanje…Primam tri poruke u približno vreme-približno koncipirane: „Šta bi?“ „Nemam pojma“-“konceptualno“ odgovaram. Ali sam zaintrigiran. Sutra saznajem da je alternativni status Niškog aerodroma te večeri došao do izražaja. Jaka magla u Bg-u nametnula je Niš kao mesto finalnog kontakta trapa sa asvaltom.
Ustajem ujutru, kao goxxxo. Kako i ne bih, kada sam spavao na „železničkoj“. Odlazim na kafu. Na putu mi vidno polje vetrobrana preseca Cesna našeg aerokluba. Odlazi na neki skup.
Volim tu sportsku avijaciju…Uvek nešto rade, kombinuju, improvizuju…Uvek smišljaju i organizuju. Gde li se zaputio…Baš zaintrigiran idem dalje, priključujući se istoj onoj masi koja robuje administrativno-birokratskim obavezama…Čekam dan kada će se iznad ovog parčeta neba opet leteti. Kada će biti više aktivnosti a manje „planiranja“ letenja. Dan kada će se ljubav prema avijaciji u Nišu podići na nivo više od sklapanja maketa kupljenih u maloprodajama (ostataka maketa koje nam je Revel poslao). Malo entuzijasta i puno praznog neba. Prelepog plavog neba. Valjda će biti bolje. Optimizam, ako već sam po sebi često ne pomaže da se reši problem, bar u vidu vere živi i čuva strune u glavi za trenutke kada će se kreativno rastegnuti. Srpska Neurohibernacija. Niš, grad u kome sam rastao, provodio dane. Grad u kome ću ih provoditi i kojem ću se, ako me život odnese dalje od njega uvek rado vraćati. Jednog dana…
Kada mi bude najviše nedostajao. Vezan pred sletanje, posmatraću svoj grad odozgo, znajući da me dole gleda mnogo ljudi, sada novim očima bez straha, dok prelećem preko njihovog grada.
A ja ću za to vreme, odmarajući od te uloge, zadovoljno posmatrati nove šljašteće neon cevi, pažljivo izuvijane i upakovane u nove crvene ovojnice, novog, meni oduvek poznatog natpisa – Aerodrom Niš.
Posle magle – svetlost.