Letačke priče Suada Hamzića: Mušičavi i akrobatski Aero-3

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Ovog puta Suad Hamzić podelio je iskustvo sa nekoliko letova na čuvenom avionu Aero 3.

Let sa komadirom eskadrile majorom Kovačević Čedom

Već sam uveliko leteo samostalno u pilotažnim zonama bez ikakvih, ama baš ikakvih, problema. Uživao sam u samostalnim letovima upravljajući genijalnim “Aercem”. Letelicom još lepšom kada u njoj letiš sam bez 80, 100 pa i više kilograma “tereta”, nastavnika sa njegovom opremom, u zadnjoj kabini:

– Sutra letiš kontrolu sa komandirom eskadrile – saopšti mi moj nastavnik letenja Dragun Stipe. Leti kao da si sam, ne obraćaj pažnju na njega, to je rutinska kontrola. – dade mi poslednje instrukcije Stipe tešeći me da me ne bi psihički opterećivala činjenica da letim kontrolni let sa komandirom eskadrile. A ja sam, zapravo, jedva čekao da Čedi Kovačeviću, uvaženom pilotu i komandiru pokažem šta znam.

Kada videh da mi je zapao avion broj 105, jedini mušičavi Aero – 3 u našoj eskadrili, malo se razočarah jer sam znao da ga jednostavno niko nije mogao kontrolisati savršeno u vertikalnim evolucijama , posebno u kovitu i pri vađenju iz kovita.

Imao sam i lično iskustvo sa tim avionom, ali i slušao od klasića kako su ga, onako mušičavog, teško vodili po vertikali. Kako im se zabacuje, kako se teško vadi iz kovita i kasni i do pola okreta.

Sve je bilo savršeno, od poletanja do dolaska u zonu uključujući početne elemente pilotaže u zoni, blage i oštrije zaokrete i poluprevrtanja sa borbenim zaokretima. Počinjem rad po vertikali. Pobegne mi po neki stepen u petlji, pa mi bi krivo što to jednostavno ne mogu sprečiti. Čeda ćuti.

Izaberem za orjentir kao strela pravu deonicu puta koji od Zemunika vodi ka Benkovcu. Sačekam brzinu, gurnem nogu, avion se zabaci, okrenu, sunovrati ka zemlji. Komandujem izlazak iz kovita. Avion izlazi, ali kasni za 15 -20 stepeni u odnosu na orjentir.

Penjem. Ponovo se nameštam iznad orijentira. Ubacujem avion u kovit suprotnog smera. Okret, pa komandujem vađenje iz kovita. Avion ovog puta promaši orjentir za tridesetak stepeni. Čeda ćuti.

Vadim avion iz poniranja, prelazim u penjanje:

– Znate, druže majore ova stopetica se teško vadi iz kovita, nešto nije u redu sa njom. –
– Rđavom kurcu i njegova dlaka smeta – čuh majora Kovačevića.
Ućutah. Nisam imao ogledalo da u njemu vidim svoje lice, ali verujem da sam bio crven k’o bulka.

Završih let. Sleteh u “T” liznuvši pistu. Dorulah u stajanku i parkirah avion.
– Ocena za let ti je petica, znam ja svaki naš avion. – reče major Kovačević pre nego što se udalji ostavivši me da upišem uobičajene tehničke norme aviona u knjižicu održavanja.

Nikada više, do kraja karijere, nisam se požalio ni na jedan avion koji sam leteo. Ako sam imao neki otkaz ili ustanovio da izlazi iz propisanih tehničkih normi, upisivao sam to u knjižicu stanja i održavanja vazduhoplova, ali nikada se nisam žalio ili “vadio” na avion, ako mi nešto nije polazilo za rukom onako kako sam ja to želeo.
 
 

 
Let sa poručnikom Šemrl Francom
 
Nekako pred kraj obuke na Aero-3, zapade me da u pilotažnu zonu letim sa poručnikom Šemrl Francom, jednim od najnižih pilota koje sam ikada sreo. Teško da je bio viši od 155cm, ali vrlo proporcionalno, atletski građen. Franc, izraziti sportista važio je i za odličnog akrobatu. A ja sam imao priliku da se u to i sam uverim.

U zoni iznad Prevlake, spoja ostrva Ugljan i Pasman, pošto sam završio prvi komplet evolucija, on mi predloži da mu pustim komande da malo leti. Usledilo je desetak minuta vrhunskog akrobatskog letenja koje me je impresioniralo. Da nisam leteo taj let i danas bih tvrdio da Aero-3, zbog nedostatka snage motora, težine i aerodinamičke nesavršenosti, ne može izvesti Imelman, komandovani valjak, raversman, zvono…

A Šemrl Franc je sve to uradio tim aviončićem – plus, u vertikalnom snižavanju, besprekorni takozvani bure valjak. U tih desetak minuta leta doživeo sam više ukrštavanja komandi leta, nego do kraja letačke karijere ukupno. Istina, prekratko sam leteo na klipnim avionima na kojima je namerno ukrštavanje komandi leta izvođeno samo pri najsloženijim manevrima, vrhunskoj tehnici pilotiranja i rutinskom skraćivanju dugog proračuna za sletanje takozvanim klizanjem.

Još malo preostalih letova u pilotažnoj zoni na Aeru iskoristio sam da pokušam izvesti nešto od toga što mi je pokazao poručnik Šemrl Franc. Poneki put je neka od tih evolucija ličila na ono što je uspevalo Francu, ali uglavnom je završavalo vađenjem iz najčudnijih kovita u mojoj letačkoj karijeri.

Ako nisam naučio izvoditi Imelman, raversman ili zvono, bar sam naučio Aerca vaditi iz kovita u koji je padao posle greške u tehnici pilotiranja, a ne samo iz onih namerno izvedenih, posle školskog uvođenja aviona u kovit, koja su u funkciji obuke u vađenju aviona iz kovita.