Amidžino „divljanje“ iznad Novog Sada

Vlasnik sportskog aviona koji mesecima nadleće iznad glava kupača na Štrandu neće biti kažnjen, kaže za Radio 021 portparolka Direktorata civilnog vazduhoplovstva Katarina Andrić Milosavljević. Prema njenim rečima, ove godine pritužbe građana na opasno niske letove nisu stizale na njihovu adresu, ali je zato prošlog leta bilo „pregršt“ prijava.

„U Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije do ovog trenutka nisu stigle prijave građana da je bilo problema sa niskim letenjem pojedinih aviona u Novom Sadu, tako da vam ne mogu reći da li je bilo kršenja pravila ili ne. Znamo da je prošle godine bilo pregršt prijava, ali su inspektori utvrdili da tad ipak nije bilo kršenja propisa“, kaže Andrić Milosavljević za 021.

(via Radio 021)

Čovek koji je kriv što je Srbija pre nekoliko godina dobila prvu privatnu akro-grupu, čovek koji je kriv što je ona prestala sa radom i čovek koji je kriv za dva aero-mitinga u Novom Sadu koja su bila nešto najbolje što se desilo domaćoj generalnoj avijaciji biva optuživan ovih dana za remećenje javnog reda i mira. Ništa manje no mlaznim vojnim avionom.

Gospodin Amidža, javno imenovan od strane svojih sugrađana u komentarima na gore citiranu vest, je u kontekstu avijacije zakasnela ali ipak ostvarena pojava u našoj zemlji. Dobrostojeći biznismen koji je spojio dva i dva, preskočio tradicionalno klipni-turboprop razvojni put, kupio sebi džeta a potom iz svog džepa vratio naciji izgubljeni ponos u vidu ozbiljne (i to mlazne) akro-grupe. Usput pomogao Muzeju vazduhoplovstva, nekolicini aktivnih vojnih pilota i još jednom – obradovao domaću i inostranu publiku finansirajući prilično logistički i tehnički zahtevnu mini-flotu aviona koja je do tada bila otužna gomila aluminijuma na jednoj neuglednoj lokaciji nepokošene trave sa tradicijom predano održavane nebrige.

Čovek je bio otvoren za saradnju sa medijima i zahvaljujući njemu kao vlasniku i profesionalcima koji su bili zaduženi za dnevne operacije ovih warbirds-a, Tango Six Blog je bio bogatiji za dve prilično uzbudljive ekskluzive.

Divljanje, tragični ishod, puvakanje, Red Bul

Svaki iole predaniji čitalac komentara u on-line vestima domaćih medija čita ih ili da bi se smejao budalama koje ih ostavljaju ili radi šireg konteksta aktuelne vesti. U komentarima na citiranu vest Radija 021 možemo svašta pročitati. Uglavnom gomilu gluposti. Pozivanja na navodnu prošlost vlasnika preko kojih stičemo utisak da čovek nikako nije omiljen međ’ svojim sugrađanima. Buka Rols-Rols Vajpera, lupinzi i prženje ulja iz repa nikako ne pomažu njegovom imidžu. Stvara se percepcija da G-2A leti suviše nisko – iznad glava kupača na Štrandu, to radi opasno i definitivno je bučan za vreme popodevne dremke.

Ako za trenutak odlučimo da zanemarimo činjenicu da prosečan čovek nema blage o proceni visine i brzine u dinamičnom referentnom sistemu možemo pričati o izneverenom javno-privatnom partnerstvu na emotivnom nivou. Problem nastaje kada se od obe strane, građana sa jedne i vlasnika aviona sa druge, traži susdržanost i razumevanje. Činjenica da se suprostavljene strane mogu videti samo jednom godišnje (ako i tada) sigurno ne pomaže.

Laičko-emotivna kontraverza postoji. Ko treba leteti, gde treba leteti, u koje vreme treba leteti i da li uopšte On sme leteti? Ko je u pravu? Needukovana i neupućena većina sugrađana kojoj niko na adekvatan način i na vreme nije stavio neuobičajenu pojavu u kontekst svrsishodnosti i kategorije ustavno zagarantovanog prava na privatu svojinu i raspolaganje istom? Ili jedan čovek koji svojim vazdušnim cirkusom operiše po zakonu? Što u ovoj zemlji znači harač za haračem.

A sad ozbiljno

Znate ono kada se toliko kurčite da vam bermude jednostavno puknu? Srpsko vazduhoplovstvo to radi čitav jedan vek. Zavaravamo sebe da smo nacija ljudi koji znaju nešto o toj najglamuroznijoj pojavi od svih. Negativne selekcije, bahato uzdanje u neki talenat, ignorisanje krvlju pisanih zajeba i bezmuda tišina u ključnim trenucima od strane ključnih ljudi.

Postoji jedna odlična priča koja ovo ilustruje a koju mi je ispričao jedan pilot na jednoj stajanci pre koju nedelju. Previše je dugačka da vam je celosti prepričam ali odprilike počinje u G+1 ili 2 od nastanka avijatike na ovim prostorima a tagovi su: kafana, videh u parizu, sklepao, kafana, lako ću, udes, budala preživela.

Nisam za rasističko-genetski pristup objašnjenju bilo kog problema time da smo mi Srbi ovo ili ono. Ali glupi da učimo iz tuđih grešaka definitivno jesmo. Posle nekoliko skorih pogibija, amaterizma koji niko nije imao želje da prijavi, ličnih tumačenja bezbedne zabave i ko zna koliko neprijavljenih incidenata – poenta se maši i dalje. Pažnja javnosti biće usmerena, pogrešno, na jednog čoveka, dok će nepostojeća ozbiljna strukovna analiza biti usmerena na to da čovek nije bust-ovao ni jedan minimum. I ponovo na frekvenciji zdravog razuma neće biti emitovana dovoljno jasna poruka posle koje će se neke stvari promeniti.

Krivci? Nikako nadzorne i regulatorne vlasti, da se razumemo. Bezbednosna kultura vazduhoplovstva na određenoj geografskoj lokaciji nikada nije bila nametnuta zakonom i pojedincima koji po opisu svog dobro plaćenog posla nisu svakodnevno prisutni na stajankama, crew brief-ovima ili u studentskim boksovima.

Krivci su svi oni koji i najmanji neeskalirani ali očigledno potencijalni incident ne analiziraju, ne stave u kontekst poražavajućeg trenda i dovoljno ne klikću mišem na najmorbidniji ali i najefektniji zbor iskustava koje nam ostavljaju ljudi koje smo poznavali i voleli. Ako ne zbog brige za svoje živote, možda da se samoorganizujemo njima za ljubav? Time ćemo ponovo mašiti poentu ali ćemo možda biti za pedalj bliže jednakom broju poletanja i sletanja.

…ili učimo od onih koji o vazduhoplovstvu nešto znaju.

Fotografije: Predrag Stamenković