Kucamo na vrata zaboravljenih projekata: Pedeset godina od sletanja na Mesec

I can’t pay no doctor bill.

(but Whitey’s on the moon)

Ten years from now I’ll be payin’ still.

(while Whitey’s on the moon)

Gil Skot-Heron, “Whitey on the moon”

Bože, kako neki mogu gore,

A ja i Žuga ni na more

Zabranjeno Pušenje, “Pišonja i Žuga”

Jadna spavam u drveni krevet,

A moj Mile u Apolo 9

(…)

Suve šljive i planete

a na Zemlji plače dete

Mašinka Lukić, “Apolo 9”

I danas će, pedeset godina kasnije, mediji sletanje na mesec 1969. godine formatirati kao vrhunac svih ljudskih dostignuća. Ono to uistinu i jeste jer šta god da uzmete kao kriterijum, to i danas izgleda impresivno – možda najkompleksniji ljudski poduhvat, po mnogim kriterijumima najskuplji i van svake sumnje najambiciozniji; trenutak kada je vrsta po prvi put istupila sa svoje planete.

Stoga i ne treba da čudi da će medijski prilozi – i oni dokumentarni i oni igrani – obilovati intrigantnošću, obilovaće podacima i impresivnim brojkama, novim i do sada neotkrivenim informacijama, pričama o Herojima ali i omažima herojima iz senke (videti, na primer, „Hidden Figures“); neobjavljenim snimcima, memoarima neposrednih učesnika.

Ali jedne stvari gotovo da neće biti. Jer izgleda da vremenska distanca u ovom slučaju nešto lošije odrađuje svoj posao: kvantitet i kvalitet promišljanja političkih i ekonomskih kontradikcija koje su program Apolo pratili obrnuto su srazmerni vremenskoj udaljenosti i sakralnoj patini koju je nanela pedesetogošišnja distanca.

Zapravo, od svih gorepomenutih, samo je se jedan film odvažio da zagazi na opasnu teritoriju: u filmu “Prvi čovek” sasvim je hrabro – kao što to njegovom režiseru i dolikuje – desakralizovan gradivni mit američkog patriotizma: mit o političkoj neupitnosti Apolo programa a sa njim i celog američkog svemirskog programa koji je rezultovao (i) sletanjem na Mesec. Primerice, film je prepun podsećanja ne senatore i kongresmene koji guraju nos u program zbog brige za dolare poreskih obveznika a samo je pripremanje Apolo 11 ispraćeno i isečkom intervjua sa Kurtom Vonegutom i poemom Gil Skot-Herona “Whitey on the moon”. Stoga baš ovaj film predstavlja pravu retkost među kinematografskim ostvarenjima koji nije propustio da podseti na ovu istorijski zanimljivu komponentu – taman koliko se nije libio da odustane i od ostalih formi patriotizovanja.

Međutim, upustimo li se u potragu za kritikama formatiranim u ovim ili onim oblicima, ne moramo ići do SAD-a i antiratnog/hipi pokreta. Jer kontradikcije istraživanja svemira su veoma lako našle svoj put i do balkanskih gudura: svima poznato Zabranjeno Pušenje ali dosta pre njih i (prava pravcata feministička autorka) Mašinka Lukić primetili su centralni problem svakog tehnološkog razvoja: izuzetno neravnomernu i nepravednu preraspodelu plodova tehnološkog razvoja  te oštar kontrast između slika tehnološkog i tehničkog napretka sa jedne i težine svakodnevne egzistencijalne borbe za one na socijalnom dnu sa druge strane.

 
Jer uistinu, svemirski program SAD-a je dugo bio odveć “beli” projekat (izuzmemo li Roberta Henri-Lorensa – svi su astronauti do osamdesetih bili beli), odveć je bio hrišćanski (i to protestantski (a većina su čak bili i evangelisti, tek uz par izuzetaka), odveć “muški” i svakako odveć srednjeklasni projekat. Ukratko: WASP-ovski (WASP – White Anglo-Saxon Protestants), a sasvim u skladu sa činjenicom da pripadanje WASP-ovskoj eliti u velikoj meri označitelj i klasnog i političkog položaja u SAD, detaljnija politička analiza će pokazati da su astronauti starog kova redovno, nakon što su završili karijere u svemirskim programima, podržavali republikansku stranku.

Ali nije to jedini gorak ukus koji je ostao iza apolo programa. Dvadeset pet godina nakon sletanja na mesec iz usta Toma Henksa u “Apolo 13” čuli smo i “Pitam se, kada ćemo se vratiti”. A još dvadeset pet godina kasnije – nismo se vratili; a eventualno ponovno sletanje na Mesec danas izgleda čak i manje verovatno nego pre pedeset godina. Kao da su tehnološki i tehnički kapaciteti šezdesetih godina bili odvažniji, ambiciozniji i napredniji pre pola veka nego sada.

I jesu, jer se u međuvremenu sama tehnologija promenila. Tehnološki razvoj (a sa njim i nauka) je izgubio filantropske ambicije a dobio one profitne pa se uveliko pretvorio u beskrajno fuzioniranje već postojećih tehnologija i beskonačno rebrendiranje jednog te istog. Sudbina koja je zadesila, na primer, tehnologije civilne eksploatacije nuklearne snage, zadesila je i istraživanje svemira: gadljivost na kompleksne tehnologije, gadljivost na dugotrajne i skupe procese usavršavanja. A u osnovi je bila težnja za ubrzavanjem investicionih ciklusa: spori razvoji tehnologije jednostavno nisu odgovarali na potrebe za ubrzanom akumulacijom kapitala.

Pa ako cemo već sve redom kontekstualizovati, valja podsetiti i na potpuno različite političko-ekonomske kontekste u kojima je jedan let na Mesec bio moguć; i danas, kad on po svemu sudeći – i pardoksalno – izgleda daleko manje moguć uprkos razvoju brojnih tehnologija u međuvremenu.

U izvesnom smislu, Apolo program je bio istorijski specifična forma Fon Klauzevicovske i Šmitovske tehnologije organizovanja društva za rat (Klauzevic: “rat je politika nastavljena drugim sredstvima”; Šmit: (okvirno, doduše) “politika je rat drugim sredstvima” i/ili “nacija je rat nastavljen drugim sredstvima”) u specifičnim uslovima jednog hladnog rata taman onoliko koliko je svemirska trka bila formatirana propagandnim, vojnim i tehnološkim zahtevima tog zamrznutog sukoba. Jer osnovni motiv je bio: „Moon Shoot je nacija nastavljena drugim sredstvima“ (ili, priklonimo li se nihilističkijem Karlu Šmitu: „(američka) nacija se za drugu polovinu dvadesetog vek formira kao Moon Shoot program nastavljen drugim sredstvima“). I sasvim u skladu sa tim pobeda je nad globalnim takamcom dobijena baš onako kako su tokom celog dvadesetog veka dobijani ratovi: transformacijom zajednice na viši nivo apstrakcije putem uspešne mobilizacije te zajednice u projekat nacionalne valence. Naravno: nema sumnje da je “intinma veza nacije i projekta” bila tek projekcija ogromnog propagandnog kompleksa a da je mobilizacija zajednice bila poduprta širokom propagandnom mašinerijom čiji je ključni facilitator tada bila relativno nova tehnologija direktnog televizijskog prenosa – prenosa koji je gledalo gotovo pola milijarde ljudi širom sveta (a Apolo program čak i na pedesetogodišnjicu služi za projektovanje meke moći SAD na trusnijim delovima planete). Ali od međunarodnog dometa direktnog prenosa daleko je važnije bilo to da ga je te 1969. gledao skoro svaki amerikanac. Drugim rečima, Apolo program valja tumačiti i kao jednu, za to vreme, novu tehnologiju nacije.

Što možda čini i jedno od nasleđa koje su najzanimljivije za kompleksnu istorijsku analizu: da li je u pitanju pokazna vežba bez presedana koja demonstrira kapacitet društava i političkih zajednica da se mobilišu ne samo u vojnim programima već i ovim znatno pacifikovanijim a na kraju i filantropskim; ili je, sasvim naprotiv, to bila pokazna vežba koja je demonstrirala da se procesi “formiranja nacija” mogu izvoditi samo u kontekstu agona, takmičenja i kompeticije?

Ali, ako ih i ima, filantropski viškovi su posledica činjenice da je institucionalnu arhitekturu činila država blagostanja. Stoga valja podsetiti: Apolo program, sletanje na Mesec i američki svemirski program (a u izvesnoj meri i sovjetski svemirski program koji je u “svemirskoj trci” vodio sve do Gemini 8 misije) i svi ostali programi istraživanja svemira od pedesetih pa sve do devedesetih zapravo su predstavljali izvestan izuzetak, istorijski uslovljenu i sistemsku, ali ipak na kraju, aberaciju. Ogromna državna izdavanja za (relativno) masovno obrazovanje (koje zatim omogućava regrutovanje najtalentovanijih kadrova), istraživanja, razvoj nauke i tehnologije zapravo su istorijski specifični za državu blagostanja – nateklu, behemotsku i birokratizovanu državu ali i jedinu ljudsku tvorevinu koja je imala – u prvom redu finansijskih – kapaciteta za investiranje u filantropske (makar ta filantropija bila i samo nusproizvod) i neprofitabilne projekte.

A Apolo program je koštao. Četrdeset pet milijardi tadašnjih dolara samo na vrhuncu finansiranja, 1966. godine iliti neverovatnih 4,5% saveznog budžeta; tri izgubljena ljudska života. Ali i jedno dugotrajno nasleđe koje američki svemirski program plaća i danas: preterana fiksacija na Mesec rezultovala je tailor made projektom kojem je hronično nedostajalo fleksibilnosti za dalju i dugotrajniju eksploataciju.

Danas NASA tavori u zapećku i krpi kraj sa krajem usled beskrajnog stezanja budžeta, nema projekata kao sto su Apolo, Pioneer i Voyager. Prednost polako ali sigurno preuzimaju privatne kompanije više prilagođene pružanju usluga diversifikacije rizika za hedž fondove i vičnije marketingu nego dizajniranju ostvarivih naučnonistraživackih projekata. Turistifikacija i komercijalizacija istrazivanja svemira – započeta u Rusiji – danas temeljno formatiraju i njenu budućnost a horizont antropološkog optimizma danas je ograničen perspektivama turističkih kapaciteta ili eventualno veoma tankim fantazijama o rudarenju meteora i/ili kometa.

Uz to, određena doza demokratizacije koja se utakla kao nusproizvod organizacije projekta kao društvenog pokreta, pedesetih i šezdesetih je godina uspevala da diriguje svemirskim programima – makar i veoma posredno, i makar samo onoliko koliko je ćudljivo “javno mnjenje” ahilova peta one gorepomenute organizacije projekta kao proteze političke zajednice. Danas niko ne može da se meša u programe privatnih investitora niti iko ima legitimitet da baci pogled iza propagandne dimne zavese kojom su ti programi obavijeni.

Međutim, država je blagostanja sama po sebi jedna velika i kompleksna tehnologija koja je danas nestala a – uprkos preduzetničkom optimizmu – nema softvera, programa, dosetke, koda niti gedžeta da je zameni, i danas je svemirski program osuđen na haotični razvoj koji diktiraju tržišta.

Svemirski programi danas neizlečivo pate od nerealnih ambicija, manjka investicija, fiskalnih stezanja i manjka zainteresovanosti javnosti za njih; dubinski su obeleženi imperativima profitabilnosti i upliva privatnog kapitala u nj, plnirani projekti su odveć ambiciozni da bi bili ostvarivi (kolonizacija Marsa! Do 2030!), obično su iza njih sakriveni “alternativni” interesi (po svemu sudeći: vojska i težnja za diversifikacijom nateklog kapitala – ali i određena doza fetišizacije figure preduzetnika) a njihov razvoj je relativno spor u poređenju sa brzinom razvoja raketnih i svemirskih tehnologija iz šezdesetih. Tako je prošlo već nekoliko decenija od prvih privatnih kompanija – a za daleko kraće vreme se šezdesetih pomaklo od prve stidljive orbite jedne lagane kugle koja je govorila “bip-bip” do neverovatno kompleksne misije sletanja na Mesec.

Jer rešenja se relativno retko razvijaju u obliku potpuno nepredvidive ekspanzije rizoma, već pre sasvim predvidivim vektorima. Jer „čistog“ tržišta nema a u kontekstu u kojem interesi kapitala primarno određuju prioritete pa time i strategije i pravce razvoja, ovi će pratiti interese političke i – još radije – ekonomske moći. Drugim rečima, pustite privatnike da slobodno razvijaju tehnologije, oni će ubrzo razviti tehnologije za održavanje političkog i ekonomskog statusa kvo i u krajnju ruku – oružje. Stoga sve optimističke najave o privatnom kapitalu koji otvara prostore za realizaciju ljudskih potencijala valja uzimati sa zrnom soli.

Pritom: nije baš da su privatni projekti ipak odustali od zlokobnih Šmitovih i Von Klauzevicevih ideja: propagandna je komponenta – zamotana u veoma kvalitetne promotivne video sadržaje a od skoro i novonastalu mim i tviter formu propagande – i dalje ključna a cilj privatnih preduzetnika je mobilizacija (sada već globalne) zajednice, mobilizacija koja je ovog puta facilitirana internetom kao tehnologijom te jezikom i formama komunikacije specifičnim za globanu mrežu. Ali i širokom propagandnom mašinerijom čiji je zadatak anesteziranje i pacifikacija javnog mnjenja.

Za to vreme, polako ali sigurno, onih dvanaestorica koji su hodali po mesecu odlaze – ostalo ih je samo četvorica (Baz Oldrin – koji sasvim opravdano i dan danas teoretičarima zavera raznih valenci deli šljage, Čarls Djuk, Dejvid Skot i Harison Šmit). Ali ozbiljniji programi se vide s kilometra: tačno je na pedesetogodišnjicu Apolo 11 lansirana misija Čandrajan 2 indijske nacionalne svemirske agencije, a ranije ove godine i medijski odlično ispraćeno sletanje kineske Čang’e 4. Budimo realni: sve to jesu mali koraci za čovečanstvo ali su veliki za dve tehnološke sile budućnosti.