Kasparov protiv Deep Bluea u vazduhu: Da li je veštačka inteligencija uspela da pobedi vojnog pilota?

Pre par nedelja pojavila se gromopucatelna vest – softver koji je razvila privatna kompanija u simuliranoj vazdušnoj borbi pobedio je kvalifikovanog borbenog pilota. Da vest bude još crnja i gora, pobeda je bila potpuno na strani AI (Artificial Inteligence sistema), konačni rezultat je bio 5:0, a pilot nije uspeo da postigne niti jedan jedini “pogodak”. Savršen recept za sve internet pametnjakoviće i wiki doktorante, pa nije ni čudo da su stupci gotovo svih medija koji se bave vazduhoplovnom tehnologijom bili zauzeti te da su se njihovi domeni počeli ljuljati od poseta i komentara.

No, dajmo kontekst: DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency) je organizovala turnir kompanija koje se bave razvojem veštačke inteligencije za potrebe razvijanja programa koji bi u perspektivi mogli da upravljaju borbenim avionima te zamene ljudske pilote. Takmičenje pod nazivom AlfaDogfight trials izazvalo je nekolicinu kompanija koje su ponudile svoje proizvode i svi su algoritmi imali prilike da se prvo oprobaju između sebe u međusobnim duelima a da se pobednik na kraju suoči sa iskusnim vojnim pilotom, čovekom. Proizvod kompanije Haron Systems – softver sa mogućnošću dubinskog i ojačanog učenja (deep and reinforced learning) – je odneo triumf u međusobnim duelima a zatim je u okršaju sa vojnim pilotom u pet mečeva izvojevao beskompromisnu pobedu u rezultatu pet pobeda i ni jedna izgubljena borba.

Koliko je AI bio nadmoćan, pokazuje i podatak da pilot nije uspeo da postigne niti jedan jedini pogodak. A nije da je u pitanju bio nekakav pilot drugog ešalona izgreban sa dna kace: njegovo ime doduše, osim “Banger” callsigna, nije otkriveno, ali jeste informacija da je u pitanju pilot nacionalne garde okruga Kolumbije te da je skoro završio USAF-ov Top Gun (Air Forces Weapons School’s F-16 Wapons Instructor Course) i da ima više od 2000 sati naleta na F-16. Dodajmo na kraju da je pobeda izvojevana u oštroj konkurenciji: konkurenti sa svojim softverima su bili još Aurora Flight Sciences, EpiSys Science, Georgia Tech Research Institute, Perspecta Labs, PhysicsAI, SoarTech pa čak i jedan Locheed Martin.

Ne bi internet bio to što jeste da se momentalno nije našla gomila pametnjakovića i ostalih influensera koji su gotovo u trenutku identifikovali da je AI u ovom slučaju bio donekle, ako želite, “privilegovan”. Primerice, AI je – nasuprot pilota – imao potpunu situacionu svest (absolute awareness), dakle nije imao vizuelna ili senzorska ograničenja, te da su propozicije takmičenja definisale svaki položaj “na nišanu” kao pogodak bez obzira na verovatnoću pogotka a kao pogodak se računao takozvani “time on target” parametar (obaranje protivnika je notirano nakon određenog vremena unutar krstića). Stoga valja primetiti da je program koji je pobedio imao relativno jednostavan zadatak. Održavanje energije i okretanje nosa prema protivniku – i da je Haron Systems (a vrlo verovatno i ostali elektronski takmaci) izgleda ukrojio sopstveni proizvod ponajpre za pobedu u takmičenju i okruženju simulatora pre nego za potrebe eventualnog stvarnog borbenog okruženja. Propozicije su kazale da je svaki “nose on” pogodak? Napravi AI koji će favorizovati “nose on” poziciju bez obzira što su neke od takvih pozicija zapravo poprilično nepovoljne.

Sa druge strane, pilot koji se našao u relativno nepoznatom okruženju (vojni piloti, suprotno uvreženom mišljenju, retko igraju DCS i retko – ako i ikad – vežbaju vođenje bliske vazdušne borbe u simulatorima) i koji je imao ograničenja koja bi i inače imao vodio je borbe onako kako je istreniran: za dominantnu poziciju visoke energije i visoku verovatnoću pogotka na metu malog aspekta. I rezultat je na kraju relativno očekivan i jednoobrazan. Gotovo sve pobede softvera bile su u situacijama visokog aspekta mete i situacijama u kojima je Banger bio u (relativno) dobrim pozicijama (nažalost, video snimci do kojih se može doći nešto su lošijeg kvaliteta pa je za sada teška podrobnija analiza prvenstveno brzina i napadnih uglova). Drugim rečima, u “stvarnosti” to ne bi išlo tako lako kao što je išlo u simulatoru. Trećim rečima, od realne primene u borbenim uslovima smo još veoma daleko.

Primetimo stoga još jednu zanimljivu stvar: možda ne znamo koliko brzo ovaj novorazvijeni softver može da uči, ali znamo da ljudi mogu poprilično brzo, pa ostaje nejasno zašto Banger svoju taktiku nije menjao tokom simuliranih borbi kada je postalo očigledno – a poprilično brzo je bilo očigledno – koju taktiku koristi algoritam.

Priči nije kraj jer vest naravno niti može niti će izbeći utvari savremenih diskusija o automatizaciji i polakom ali sigurnom procesu činjenja ljudi suvišnim, pa su mnogi važnost događaja uporedili sa onim iz 1997. godine kada je kompjuter Deep Blue pobedio šahistu Kasparova. Jer ceo je događaj bio dizajniran i izveden kao jedan dosta dobar PR manevar (pun intended), sa ozbiljnom medijskom potpornom konstrukcijom, pa ostaje sada nejasno da li su i rezultati zapravo bili više potrebni no neizbežni. Uostalom, marketing danas uveliko zavisi od buzzwordsa od kojih je “Artificial Inteligence” jedna od prvih i najvažnijih a i vojska je institucija koja poslednjih decenija sve više zavisi od dobrog imidža pa u sopstveni marketing mora puno da ulaže.

Dakle, kome je upućen ovaj događaj lociran negde na granici naučne fantastike i reklame?

Indikativne su reči programskog menadžera DARPA-inog programa za evoluciju vazdušne borbe Danijela Javorseka: “Ako je ovaj događaj uspeo da ubedi makar nekoliko pilota, onda ga smatram uspešnim”. U skladu sa onom krilaticom o statistici koja je kao bikini koji pokazuje sve a ne otkriva ništa, Javorsekove reči su upravo sasvim suprotno: nije otkriveno ništa ali je sve jasno. Target grupa su bili piloti a ono što je valjalo pokazati im je, valjda, da im je zamena u relativno kasnom stadijumu razvoja i da neće proći previše vremena do trenutka u kojem će se pilotima ponuditi izbor: niža plata ili vrata.

Uistinu neobična koincidencija – ako je ovaj događaj ubedio par pilota, jedan raniji ubedio je isto tako njih par. Ilon Mask još u martu spektakularno najavljuje kraj ere pilota. Ali nemojmo se previše sekirati oko Maskovih reči jer u pitanju je još jedna koincidencija: čovek koji prodaje autonomne sisteme (koji doduše još uvek nisu sazreli do upotrebljivosti) reklamira autonomne sisteme i najavljuje da ste u budućnosti svi suvišni. Uostalom, istorijski nije u pitanju ni najmanje nov fenomen, a veštačka inteligencija koja bolje od nas radi sve možda i nije primarni uzrok nevolja pilota. O njihovim radnim uslovima i sve bleđem glamuru avijacijske industrije i pilotskog zanata na ovom je sajtu već pisano i tek će se pisati.

Ali bazična računica odnosa cene i korisnosti ukazuje na to da se automatizacija isplati i da se najviše isplati onda kada zamenjuje “skup” rad i ona zanimanja za koje je potrebna visoka kvalifikacija. A piloti ratnog vazduhoplovstva poprilično su ozbiljan izdatak. Rand korporacija je pre otprilike godinu i po dana na osnovu različitih parametara procenila cenu obuke jednog kvalifikovanog pilota aviona pete generacije na oko deset miliona dolara (10,9 miliona za pilota F-22 i 10,17 za pilota f-35). Pa dodajte tome i redovnu platu, osiguranje, pa dodajte da je za optimalnno funkcionisanje avijacije po jednom avionu neophodno nekoliko posada i računica je jednostavna.

Uostalom kad vama počne da se bave DARPA i Rand korporacija, nek su vam u pomoći Bog i sistemi socijalnog osiguranja.