Sve modernizacije borbenih letelica ruskih oružanih snaga

BEOGRAD – Ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu saopštio je na sastanku tog ministarstva 2. septembra da će do kraja ove godine, vazduhoplovne snage svih rodova ruske vojske dobiti najmanje 230 novih vazduhopova svih tipova i namena. Anliziramo kakav je plan nove sveobuhvatne modernizacije i šta sve trenutno leti u ruskim oružanim snagama.

 
 

 
 
U prethodnih nekoliko godina više puta je iz raznih zvaničnih izvora ruskog MO i iz vojske saopštavano da će do 2020. biti isporučeno preko 600 novih aviona i preko 1000 novih helikoptera. Istovremeno do tog perioda biće modernizovano ukupno oko 400 aviona. Većina ugovora koji su potpisani u poslednjih par godina obuhvataju isporuke tehnike samo do 2015-2016. godine a samo manji deo i do 2020.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine vazduhoplovne snage Ruske Federacije su se, usled veoma teške ekonomske krize, našle u veom nepovoljnom položaju. Ne samo da su obustavljeni planovi modernizacije već je iz fabrika u jednom trenutku prestala da pristiže nova tehnika, održavanje postojeće flote je postalo nedovoljno dobro a došlo je i do pada broja sati naleta pilota, smanjenja aktivnosti obuke i trenaže kao i manjeg broja vežbi.

Novi projekti vazduhoplovnih konstrukcionih biroa koji su započeti još 80-tih godina doživeli su zastoj ali se ipak uspelo u tome da se ne ugase i ostavljeni su za neka bolja vremena. Velika većina tih projekata je 90-tih trebalo da uđe u naoružanje i da nije došlo do ekonomskog kolapsa u upotrebi bi bili višenamenski borbeni avioni, poput MiG-a 29M (projekat 9-15), Su-27M (Su-35), taktički bombarder Su-27IB (Su-34), lovac presretač MiG-31M, borbeni helikopteri Mi-28 i Ka-50, itd.

Kriza je trajala nešto više od desetak godina a kako je ekonomsko stanje počelo da se popravlja pravili su se i novi planovi za obnavljanje i revitalizaciju flote. Uporedo sa planovima za uvođenje novih tipova vazduhoplova radilo se i na razvijanju standarda za modernizaciju postojećih tipova aviona i helikoptera koji su zbog stagniranja, potpuno ili delimično, zastareli.
 

Školski i školsko-borbeni avioni

 
Školski avioni za selekciju i obuku uglavnom se nisu nalazili u sastavu vojno vazduhoplovnih snaga (VVS) SSSR i Rusije. Zadatak odabira kandidata za pilote kao i njihovo osnovno školovanje obično je vršeno u paravojnoj sportskoj letačkoj organizaciji DOSAAF (Dobrovoljno društvo za pomoć vojsci, vazduhoplovstvu i mornarici). Avion na kome se danas to radi je stari školski Jak-52 koji je poleteo još 1976. Marta ove godine u Rusiji je raspisan konkurs pod nazivom ’’Ptička-VVS’’ za dobijanje posla opitovanja i konstruisanja novog školskog aviona Jak-152. Juna meseca objavljeno je da je taj posao dobio Opitno-konstruktorski biro Jakovljev koji se nalazi u sastavu korporacije ’’Irkut’’. Jak-152 će zajedno sa školsko-borbenim Jak-130 biti deo sistema školovanja budućih pilota VVS. Predviđena je izrada 4 aviona, dva za letna, jedan za statička i jedan za ispitivanje resursa. Prvi let bi po planu trebalo da se dogodi 2015. godine a završetak ispitivanja i uvođenje u upotrebu planirano je do 25. novembra 2016.
 

Dugo vremena je u sovjetskim/ruskim VVS osnovni i jedini mlazni školsko-borbeni avion bio čehoslovački avion Aero L-39C ’’Albatros’’ sa čak 2080 aviona isporučenih SSSR-u. Još početkom devedesetih godina 20. veka u SSSR je od domaće vazduhoplovne industrije zatražen razvoj projekta novog školsko-borbenog aviona radi zamene L-39. Od četiri projekata konstrukcionih biroa za razvoj su izabrana dva, i to MiG-AT i Jak-UTS. Razvoj Jak-UTS započeo je još 1991. a nosioci projekta su od 1993. bili ruska firma Jakovljev i italijanska Aermacchi. Iz rusko-italijanskog projekta Jak/AEM-130 razvila su se dva aviona, ruski Jak-130 i italijanski M-346. Prvi let ruskog aviona je izvršen 25. aprila 1996. a 10. marta 2002. godine objavljeno je da je Jak-130 pobednik u tenderu za nabavku novog školsko-borbenog aviona za ruske vazduhoplovne snage. Konkurent mu je bio već spomenuti projekat MiG-AT.

Jak-130 predstavlja moderan školsko-borbeni avion namenjen za školovanje pilota na mlaznim avionu kao i za prelzak na savremene borbene avione 4. i 5. generacije. Ipak, kako je Jak-130 mnogo sposobniji avion od L-39, mnogi ruski stručnjaci su predlagali da se izvrši i modernizacija L-39 kako bi on ostao avion za osnovnu obuku. Rusija je 2005. naručila 12 aviona, proizvodnja je počela 2008. a prvi serijski avion je poleteo 19. maja 2009. Prve isporuke započete su početkom 2010. Drugi ugovor za 55 aviona potpisan je novembra 2011. a do sada je isporučeno ukupno 50 aviona za VVS. Za mornaričku avijaciju (VMF) je decembra 2013. naručeno prvih pet iz planirane partije od 10 aviona. Postoje procene da bi ukupne ruske nabavke mogle iznositi 200-250 aviona.
 

Lovački i višenamenski borbeni avioni

 

Krajem devedesetih godina 20. veka među prvima na spisku za modernizaciju našli su se lovački avioni za postizanje prevlasti u vazdušnom prostoru tipa Su-27. U roku od par godina definisan je i određen paket modernizacije koji je pre svega obuhvatao novu elektronsku opremu. Ona obuhvata ugradnju novog sistema za upravljanje vatrom, novog optoelektronskog sistema, modifikaciju radara, novi nišan na kacigi pilota, novi sistem za samozaštitu aviona, tzv. ’’staklenu’’ kabinu sa 4 nova višenamenska kolor pokazivača, kao i integraciju novog naoružanja. Ovime je Su-27 doveden na standard Su-27SM koji predstavlja višenamenski borbeni avion.

Prvi let Su-27SM izvršen je 2002. a prvih 5 avona predato je VVS decembra 2003. Do 2009. godine isporučeno je 48 aviona (po nekim podacima 56). Dalja stepenica u razvoju je varijanta Su-27SM3 sa povećanom nosivošću većeg asortimana naoružanja za dejstvo po ciljevima u vazduhu, na kopnu i moru, tu su zatim novi jači motori sa većim međuremontim rokom i novi sistemi za protivelektronska dejstva. Na vazduhoplovnom salonu MAKS-2009. naručeno je 12 novih višenamenskih borbenih aviona Su-27SM3. Kao osnova za ove avione uzeti su zmajevi izvoznih Su-27SK proizvedenih 2008. godine a koji su ostali neisporučeni u fabrici. Prvi avion Su-27SM isporučen je 2010. da bi već krajem 2011. bila završena isporuka svih 12 aviona.

Dugo se nakon završetka isporuke modernizovanih Su-27SM i novih Su-27SM3 govorilo da će se posao modernizacije postojećih Su-27 nastaviti. Nije za sada poznato da li su novi ugovori potpisani niti su oni obelodanjeni. Ipak, ove i prošle godine primećeno je bar 6 aviona Su-27 za koje se smatra da su dovedeni na standard Su-27SM3. Istovremeno sa narudžbinom 12 aviona Su-27SM3 na aviosalonu MAKS-2009. su naručena i 4 višenamenska borbena aviona Su-30M2 a ova varijanta je bazirana na izvoznom modelu Su-30MK2 koji se proizvodi u fabrici KnAAPO-Komsomolsk na Amuru. Sva 4 aviona su isporučena tokom 2010. godine. Decembra 2012. potpisan je ugovor za još 16 ovakvih aviona , za sada je isporučeno 8 aviona a još toliko biće isporučeno do kraja 2015. godine. Avioni Su-30M2 raspoređeni su u jedinice koje raspolažu lovcima Su-27SM i SM3 pošto imaju gotovu istu opremu gde Su-30M2 zamenjuje zastarele Su-27UB u ulozi trenažno-borbenog aviona.

Još jedna varijanta aviona Su-30 je danas u upotrebi u VVS i VMF Rusije, to je Su-30SM koji predstavlja rusku verziju izvoznih modela Su-30MKI/MKM/MKA i znatno je naprednija varijanta od Su-30M2. Prvi let Su-30SM obavljen je 21. septembra 2012, prvi ugovor za VVS koji obuhvata 30 aviona potpisan je marta 2012. a decembra iste godine za još 30 aviona. Rok isporuke u prvom ugovoru je kraj 2015. a drugog kraj 2016. godine. Za Mornaricu su potpisana za sada dva ugovora, prvi u decembru 2013. za 5 aviona a drugi septembra 2014. za još 7 komada. Postoje različite informacije o tome koliko bi Mornarica ukupno mogla da ih naruči a obično se spominje broj od 50 aviona. Takođe smatra se da bi VVS nakon 2016. i prijema svih 60 poručenih aviona, mogla da nabavi još 60 Su-30SM.
 

Istovremeno sa 12 Su-27SM3 i 4 Su-30M2 na MAKS-u 2009. je naručen i novi tip višenamenskog borbenog aviona a to je Su-35S. Tada je potpisan ugovor za 48 aviona a rok isporuke je kraj 2015. Su-35S je vrhunac razvoja familije poznatog lovačkog aviona Su-27 i predstavlja njegovu poslednju varijantu. Proizvod je dugogodišnjeg usavršavanja i ispitivanja kroz ranije projekte Su-27M (Su-35) i Su-30 iz kojih je nasledio mnoga rešenja ali je radikalno modernizovan. Direktno vodi poreklo od projekta T10M (Su-27M) a prvi od 12 prototipova T10M je poleteo 28. juna 1988. Prototipovi su služili kao leteće laboratorije a međusobno su se razlikovali po opremi, motorima i nekim konstrukcionim rešenjima. Jedan od najpoznatijih prototipova bio je Su-37 koji je imao motore sa vektorisanim potiskom. Na novom Su-35S usavršeno je sve, od aerodinamike, motora, radara, elektronske opreme do naoružanja uz zadržavanje odličnih manevarskih sposobnosti osnovnih varijanti koje su i dodatno unapređene primenom pokretljivih mlaznica motora odnosno primenom vektorisanog potiska. 19. februara 2008. poleteo je prototip sa oznakom Su-35BM, napravljeno je četiri prototipa od kojih su dva letela. 3. maja 2011. poleteo je prvi serijski Su-35S a prvih 6 aviona predato je u upotrebu 25. decembra 2012. Do danas su isporučena 22 aviona. Moguća je dodatna narudžbina za još 48 aviona u periodu 2016-2020. godine.

Kriza koja je vladala devedestih godina 20. veka u Rusiji, čini se, najviše je pogodila opitno-konstrukcioni biro MiG i novoformiranu kompaniju RSK MiG. U fabrikama je tada ostalo oko 100 nezavršenih aviona tipa MiG-29 koji su u narednih 15 godina rasprodati u inostranstvu. RSK MiG je ruskim VVS sredinom te decenije ponudio modernizaciju MiG-ova 29 na standard MiG-29SMT (projekat 9-17), bila je predviđena modifikacija čak 200 aviona, ali za to nije bilo novca. MiG je nekako preživljavao sa vrlo malo inostranih narudžbina. Jedna od slamka spasa bila je indijska narudžbina za 16 mornaričkih višenamenskih palubnih borbenih aviona MiG-29K/KUB, ugovor je potpisan januara 2004. zajedno sa ugovorom o kupovini nosača aviona.
 

Reč je o sasvim novim varijantama aviona baziranih na starijim projektima MiG-29K (projekat 9-31) i MiG-29M2 MRCA. 20. januara 2007. poleteo je prvi prototip dvoseda MiG-29KUB a prvi serijski avion se vinuo u nebo 19. marta 2008. Indija je naknadno marta 2010. potpisala još jedan ugovor za 29 aviona, prvi avioni su predati Indiji 2009. godine a rok isporuke svih aviona je kraj 2015. Ruska Ratna Mornarica (VMF) februara 2012. potpisuje ugovor za 20 jednoseda MiG-29KR i 4 dvoseda MiG-29KUBR. Na jedinom ruskom nosaču aviona ’’Admiral Kuznjecov’’ zameniće lovce Su-33. Prva 4 aviona su predata krajem 2013. a rok isporuke je kraj 2015. Ovo su prvi novi avioni MiG-29 isporučeni ruskim vazduhoplovnim snagama u poslednjih 20 godina. Prethodno su ruske VVS 2008. godine dobile 28 višenamenskih borbenih aviona MiG-29SMT (projekat 9-19) i 6 dvoseda MiG-29UBM (projekat 9-53) koje je Alžir odbio da primi. Treba podsetiti da se MiG-29SMT ne nudi kao nov avion već kao radikalna nadogradnja postojećih zmajeva verzija MiG-29 9-12 i 9-13. Alžir je marta 2006. godine sklopio ugovor za 34 aviona vredan 1,3 milijarde dolara ali je nakon 15 primljenih aviona otkrio da u avionima ima delova koji ne odgovaraju kvalitetu i nisu novi. Rusija je povela istragu u kojoj je otkriveno da su za to odgovorne firme koje snabdevaju MiG rezervnim delovima i da su umesto novih u avione ugrađeni reparirani delovi. Alžir je vratio avione a njih je nakon pregleda i zamene delova u naoružanje primilo rusko RV uz dodatne, još neisporučene, avione.
 

Aprila ove godine rusko ministarstvo odbrane potpisalo je ugovor sa RSK MiG o isporuci 16 aviona MiG-29SMT, po 8 aviona u 2015. i 2016. godini. Sredinom avgusta ove godine direktor Ujedinjene vazduhoplovne korporacije Mihail Pogosjan najavio je da će se uskoro potpisati ugovor za nabavku višenamenskih borbenih aviona MiG-35S. Narudžbina za ovu najsavremeniju varijantu MiG-a 29 se očekivala sredinom prošle godine ali je rusko ministarstvo odbrane tražilo od RSK MiG da prilagodi avion njihovim zahtevima kao i garanciju da RSK MiG ima dovoljne kapacitete za proizvodnju. Spominjala se kupovina 24 ili 37 aviona a narudžbina je tada navodno bila odložena za 2016. godinu. Postoje nagoveštaji da bi do 2020. moglo biti naručeno čak 100 aviona. MiG-35S je avion nastao na osnovi mornaričkih MiG-29K/KUB a vodi poreklo od verzija MiG-29M (9-15), MiG-29M2 MRCA i tehnološkog demonstratpra MiG-35. Prvobitna oznaka je bila, za jednosed MiG-29M (projekat 9-61) i dvosed MiG-29M2 (projekat 9-67) a da bi se sprečavala dalja zabuna oko varijanti, ove oznake su za vreme avio-salona MAKS-2013. promenjene u MiG-35. Pretpostavka je da će avioni MiG-35 za ruske VVS imati savremeniji radar i opremu od varijanti M/M2 koje su ponuđene za izvoz.

Jedan od najbitnijih aviona za odbranu vazdušnog prostora Rusije je svakako lovac-presretač MiG-31, trenutno najbrži borbeni avion na svetu. Opremljen radarom i naoružanjem velikog dometa, predstavlja veliku opasnost pre svega po neprijateljske bombardere, predstavlja i odličnu leteću platformu u popunjavanju rupa u radarskoj pokrivenosti vazdušnog prostora a takođe i radarski sistem za navođenje drugih tipova lovaca. Rusija početkom devedesetih godina nije mogla da priušti radikalno modernizovanu varijantu MiG-31M ali je zato varijanta MiG-31BM nastala 1997. prihvaćena kao standard za modernizaciju postojećih aviona.
 

Dva prototipa MiG-31BM ispitivana su do 2006. kada je definisan paket opreme i naoružanja i kada je počela priprema za modernizaciju aviona iz jedinica. Tokom 2008. godine završena su državna ispitivanja modifikovanih aviona i 2009. su operativnoj jedinici predata prva 4 aviona. 2011. godine potpisan je ugovor koji obuhvata modifikaciju ukupno 60 aviona do 2020. Iako modernizacija nosi oznaku MiG-31BM dakle modernizacija modela MiG-31B, do sada su identifikovane i modernizovane varijante MiG-31BS i MiG-31DZ koje sada nose oznake MiG-31BSM i MiG-31DZM. Iako je u ugovoru stajala cifra od 60 aviona već sada postoje fotografije preko 60 modernizovanih aviona. Pretpostavlja se da modernizacija ide dalje i da će na kraju čitava aktivna flota od oko 120 aviona biti osavremenjena. Modifikacije obuhvataju radar, novu elektronsku opremu kao i novo naoružanje. Koliko je MiG-31 važan za VVS govori i činjenica da se razmatra ponovna proizvodnja ovog aviona ili čak razvijanje projekta njegovog naslednika sa oznakom MiG-41.

Suhoj PAK-FA (projektna oznaka T-50) je prvi ruski višenamenski borbeni avion 5. generacije konstruisan pre svega kao zamena za srednje lovce Su-27. U njegovom razvoju korišćena su iskustva iz projekata aviona MiG 1.44 i Su-47 nastalih po zahtevu sa kraja 80-tih godina za zamenu lovaca MiG-29 i Su-27. Oba pomenuta projekta zaustavljena su krajem devedesetih iz ekonomskih i tehničkih razloga.
 

Razvoj PAK-FA otpočeo je 2002. godine, finansiranje 2005. a prva ispitivanja aviona su krenula 2009. Prvi let aviona izvršen je 29. januara 2010. godine i do danas je napravljeno 7 prototipova od kojih dva za statička i druga zemaljska ispitivanja. Do 2016. planira se izgradnja još 4 prototipa od kojih će jedan biti za ispitivanja na zemlji. Februara ove godine započela su državna ispitivanja a serijska proizvodnja se planira za 2016. godinu. Za sada je naručeno 60 aviona sa rokom isporuke do 2020. Smatra se da bi u deceniji nakon 2020. moglo biti naručeno još oko 200 aviona.
 

Jurišni avioni

 
Od početka osamdesetih godina 20. veka okosnicu jurišne avijacije VVS čine avioni Su-25 koji su od kako su uvedeni u upotrebu učestvovali u svim sukobima u kojima su učestvovali SSSR i Rusija. Usavršeni model aviona sa oznakom Su-25T razvijen je još krajem 1980-tih, pripreme za proizvodnju ove verzije započete su u fabrici u Tbilisiju ali je raspad SSSR onemogućio proizvodnju u novostvorenoj državi Gruziji. Nakon toga proizvodnja je organizovana u Rusiji ali je tokom 90-tih opet zbog loše ekonomske situacije proizvedena samo manja serija aviona Su-25T kao i modernizovanih Su-25TM (Su-39).
 

Taktički jurišni avioni tipa Su-17 i MiG-27 su 1998. bili povučeni iz upotrebe pa se javila potreba za poboljšanjem karakteristika postojećih aviona Su-25. Zbog toga je 1999. započet razvoj standarda modernizacije aviona Su-25 koja je finansijski bila daleko prihvatljivija od nabavke skupog jurišnog aviona Su-39. Za nosioca posla modernizacije izabran je 121. avijacijski remonti zavod u Kubinki. Modernizovani Su-25 sa oznakom Su-25SM dobio je novi sistem za upravljanje vatrom, potom elektrooptički gornji pokazivač (HUD), jedan višenamenski donji pokazivač, kontejner sa sitemom za protivelektronska dejstva, modifikacije motora kao i izmene u nosivosti naoružanja. Sve ovo doprinelo je da Su-25SM ima 1,5 put veću efektivnost i dva puta veću borbenu žilavost. Prva četiri modernizovana opitna aviona su modifikovana u periodu 2002-2004. godine, a prvi let Su-25SM obavljen je 5. marta 2002. U 2005. godini završena su državna ispitivanja a 2006. su započetka specijalna letna ispitivanja. Paket modernizacije je uspešno ispitan i moglo se započeti sa modifikacijom aviona iz operativnih jedinica a prvih 6 Su-25SM predato je VVS 29. decembra 2006.

Priliku za realno borbeno ispitivanje Su-25SM je imao u ratu sa Gruzijom 2008. godine. Tada je ustanovljeno da Su-25SM ima probleme u dejstvu noću i u složenim meteo uslovima kao i nisku efektivnost sistema za protivelektronska dejstva. Ispitani su avioni prve etape modernizacije sa oznakom Su-25SM1 a zbog lošijih iskustava iz borbene primene pristupilo se drugoj etapi modernizacije sa oznakom Su-25SM2. Ipak, svi avioni SM1 i SM2 nose zvaničnu oznaku Su-25SM.

Drugi stepen modernizacije SM2 imao je zadatak modifikovanja i zamene svih sistema koji bi omogućili poboljšanje opštih borbenih mogućnosti aviona. Do kraja 2013. modernizovano je ukupno 80 aviona, na standard SM1 44 aviona, na standard SM2 36 aviona a deo aviona SM1 je modifikovan u SM2. Do 2020. planirana je modernizacija još 50 aviona na novi unapređeni standard Su-25SM3. Razmatra se i ponovna proizvodnja u fabrici Ulan-Ude i to modernizovanog dvoseda Su-25UBM čija su državna ispitivanja završena krajem 2011. Takođe najavljen je i razvoj novog jurišnog aviona do 2020. a na osnovu aviona Su-25.
 

Frontovski – taktički bombarderi

 
Taktički bombarderi su veoma bitan deo borbene avijacije Rusije, tokom 90-tih godina najbrojniji borbeni avion u sastavu VVS i VMF je bio frontovski bombarder Su-24 sa oko 700 aviona u jedinicama. Osim taktičkih bombardera među njima su bili i izviđači Su-24MR i avioni za protivelektronsku borbu Su-24MP. Proces modernizacije Su-24 započeo je krajem 90-tih i kretao se paralelno u dva pravca. Prva varijanta modernizacije nosila je radni naziv ’’Gusar’’. Fabrika NAPO iz Novosibirska, gde se avion i proizvodio, vršila je modifikacije uz pomoć Opitno-konstrukcionog biroa Suhoj. 1999. na ispitivanja je predata varijanta Su-24M2 koja je dobila novi centralni računar, novi navigacijski sistem, nove donje pokazivače kao i sistem za komunikaciju. Avion je predstavljen juna 2000, prvi let Su-24M2 obavljen je 2001. a prvi avioni stigli su u opitni centar 2002. Do 2009. godine modernizovana su 32 aviona a tada se odustalo od daljeg programa zbog toga što je druga modifikacija poznata pod radnim nazivom ’’Metronom’’, bila tri puta jeftinija. Drugi razlog odustajanja ruskog ministarstva odbrane od Su-24M2 je taj što modernizacija nije potpuno zadovoljila sve taktičko-tehničke zahteve. Nosilac razvoja paketa modernizacije poznate pod šifrom ’’Metronom’’ je firma ’’Gefest i T’’ iz Moskve. Ovako modifikovani avioni noise oznaku Su-24M SVP-24 ili Su-24M Gefest. Avioni dobijaju sistem SVP-24 koji se sastoji od različitih podsistema koji poboljšavaju navigaciju i preciznost pri gađanju ciljeva na zemlji, noću i u složenim meteo uslovima. Sistem proširuje mogućnosti taktike pronalaženja i prilaza ciljevima, a avioni ne moraju ulaziti u zonu dejstva protivničke PVO.

Program ’’Metronom’’ započeo je 1996. a 1999. za ovu modifikaciju zaintresovanost je izrazio Alžir koji je 2001. inicirao modernizaciju svoje flote. Državna i specijalna ispitivanja vršena su u periodu 2002-2005. godine, prvi avioni uvedeni su u naoružanje 2008. kada je potpisan ugovor za prvih 12 kompleta. 2010. nabaljena su još 2 kompleta za modernizaciju a novi ugovori su potpsiani 2011. i 2012. godine. U VVS je trenutno aktivno oko 120 Su-24M/M2/SVP-24 (oko 30 Su-24M2), modernizacija aviona Su-24M na standard SVP-24 je u toku a smatra se da će narednih godina svi preostali avioni, njih oko 90, biti modifikovani. I pored modernizacije cele aktivne flote plan je da se do 2020. ili u prvim godinama decenije iza, svi avioni Su-24 povuku iz naoružanja a nakon isporuke svih do sada ugovorenih novih taktičkih bombardera Su-34.

Zamena Su-24 počela je da se planira još 1980-tih kada je odlučeno da se novi taktički bombarder napravi na bazi lovca Su-27. Dobar deo konstrukcije novog aviona je preuzet sa aviona Su-27 a najveće promene nastale su u prednjem delu trupa i nosa. Izabrana je kao i kod Su-24 konfiguracija dvoseda sa sedištem jedno pored drugog, avion je dobio kanare kao i jače motore, ojačana je konstrukcija, povećana nosivost. Avion označen kao Su-27IB (istrebitelj-bombardirovščik) (projektna oznaka T-10V) poleteo je 13. aprila 1990. a prvi put je javno prikazan 1992. Zbog nedostatka novca u budžetu razvoj je nekoliko puta stopiran i usporavan a tokom 90-tih napravljeno je 8 prototipova i opitnih aviona. Oznaku Su-34 avion dobija 1993. a Rusi su često zbunjivali javnost različitim oznakama na međunarodnim aeromitinzima pa je avion jedno vreme vođen i kao Su-32. Pored toga što je letelica u osnovi taktički bombarder, klasifikuje se i kao lovac-bombarder jer je u dobroj meri zadržao lovačke sposobnosti aviona Su-27 a to predstavlja veliku prednost jer je, za razliku od Su-24, višenamenski. Prvenstvena namena mu je dejstvo po ciljevima na kopnu i moru, može poslužiti i kao patrolni bombarder jer ga odlikuju veliki dolet i borbeni radijus.
 

 
Razvoj aviona se usled slabog finansiranja programa znatno odužio. Prve isporuke serijskih aviona krenule su decembra 2006. kada su isporučena prva dva aviona. Tek 2008. potpisan je prvi ugovor za 32 aviona dok je drugi za 92 aviona potpisan 2012. sa rokom isporuke do kraja 2020. Borbeno je upotrebljen u ratu sa Gruzijom 2008. Do danas je isporučeno ukupno 48 aviona a Su-34 je zvanično uveden u naoružanje 27. marta ove godine. Predviđen je i razvoj izviđačke varijante kao i verzije za elektronsko ratovanje.
 

Srednji i strategijski bombarderi – raketonosci

 
Današnju trijadu bombardera VVS Rusije čine srednji bombarderi-raketonosci Tu-22M i strategijski bombarderi-raketonosci Tu-95 i Tu-160. Danas je što se tiče aviona Tu-22M u upotrebi varijanta Tu-22M3 kao i izviđačka verzija Tu-22M3R. Razvoj varijante Tu-22M3 započeo je još 1974. i ova varijanta je predstavljala radikalno izmenjen avion u odnosu na prethodne varijante aviona Tu-22M. M3 je dobio nove motore, izmene u konstrukciji, novu elektronsku opremu i novo naoružanje. Prvi let je izvršen 1977. a serijska proizvodnja je započela 1978. Od 1981. do 1984. avion je podvrgnut dodatnim ispitivanjima da bi zvanično Tu-22M3 bio uveden u naoružanje 1989. Dalji razvoj aviona Tu-22M u vidu varijante Tu-22M4 (prototip napravljen 1990.) prekinut je tokom 90-tih. Pozitivna iskustva iz modernizacije taktičkih bombardera Su-24 uticala su da firma ’’Gefest i T’’ dobije i posao modernizacije bombardera Tu-22M. Prvi avion nove varijante Tu-22M3M pojavio se 2012. Avion je dobio novi sistem elektronske opreme SVP-24-22 koji se sastoji iz niza podsistema za navigaciju, sistema za upravljanje vatrom, tu su zatim novi savremeni pokazivači kao i nove krstareće rakete. Sve ovo uticalo je da se znatno unaprede borbene karakteristike aviona, poveća preciznost u navigaciji i borbenim dejstvima. Danas se u sastavu VVS nalazi oko 150 aviona Tu-22M3, od toga samo oko 40 operativnih. Ove godine počela je serijska modernizacija a objavljeno je da će do 2020. biti modifikovana 34 aviona.
 

Modernizacijom će biti obuhvaćen i strategijski bombarder Tu-95, jedan od najstarijih tipova aviona u inventaru VVS. Prototip aviona poleteo je još daleke 1952. godine a varijante koje su danas u upotrebi Tu-95MS-6 i MS-16 su razvijene krajem 1970-tih da bi njihova proizvodnja prestala 1992. Planovi za modernizaciju pojavili su se 1995. a 1999. započet je razvoj nove elektronske opreme. Decembra 2009. ministarstvo odbrane Rusije potpisalo je ugovor sa akcionarskim društvom OAO ’’Tupoljev’’ za početak modernizacije aviona Tu-95MS na standard Tu-95MSM. Uz modernizaciju aviona predviđen je kapitalni remont u zavodu TANTK Berijev a prvi modernizovani avion predat je 2011. OAO Tupoljev na ispitivanja. Modernizacija obuhvata novi nišansko-navigacijski sistem, nova sredstva komunikacije, identifikacije, a razvjene su i nove krstareće rakete. Trenutnu aktivnu flotu Tu-95MS čini 32 aviona sa još oko 60 aviona u rezervi. Za sada nema preciznih podataka koliko će se aviona modernizovati ali se smatra da bi čitava operativna flota mogla biti modifikovana u narednih nekoliko godina.

Treći bombarder u naoružanju VVS je Tu-160 – najveći i najbrži strategijski bombarder na planeti. Razvoj ovog bombardera započet je početkom 70-tih, prvi let obavljen 1981. a uveden je u naoružanje 1987. Napravljeno je svega 35 od planiranih 100 aviona, uključujući i 8 prototipova. Danas Rusija poseduje 16 aviona, 2009. godine potpisan je ugovor o modernizaciji 10 aviona do 2020. godine a posao će obaviti fabrika KAPO iz Kazanja. U Tu-160M će se ugraditi nova navigacijska oprema, novi sistem upravljanja vatrom, integrisaće se nove savremene krstareće rakete kao i bombe a moguća je i ugradnja novih motora. Navodno će se efikasnost Tu-160M povećati dva puta u odnosu na Tu-160. Budućnost Daljne avijacije VVS Rusije osigurana je programom PAK-DA (Перспективный авиационный комплекс дальней авиации) koji treba da zameni bombardere Tu-95 i Tu-160. Avgusta 2009. potpisan je ugovor između ministarstva odbrane i kompanije Tupoljev o razvoju novog strategijskog bombardera. Tupoljev je završio šematski dizajn aviona. Pretpostavlja se da je izabrana aerodinamička šema letećeg krila, da avion ima smanjenu radarsku vidljivost, i da je podzvučan. Kao osnova za razvoj novih motora poslužiče postojeći motori bombardera Tu-160. Plan je da se prvi let obavi 2019. a da avion uđe u naoružanje 2025.
 

Izviđački, specijalni i patrolni avioni

 
Tokom 60-tih godina je na bazi putničkog aviona Il-18 napravljen avion za elektronsko izviđanje Il-20 čiji je prototip poleteo 1968. da bi 1971. bio uveden u upotrebu. Danas je u inventaru 16 aviona u varijanti Il-20M. Poslednjih godina na aerodromu Žukovski pojavile su se modernizovane varijante Il-20M koji su remontovani u Eksperimentalnom inženjerskom zavodu ‘’Mjašišćev’’. Prva varijanta modernizovanog Il-20M je avion modernizovan u programu ‘’Monitor’’ čiji je razvoj započet 2005. Druga varijanta je program modernizacije ‘’Anagrama’’, za sada je takođe viđen jedan avion kao i kod najnovije varijante programa ‘’Recenzent’’. Poslednji program je započet 2010. a opitni avion je predat na ispitivanje januara 2013. Nakon završenih ispitivanja planira se serijska modernizacija koja bi mogla da počne krajem ove godine. Nova elektronska oprema ugrađena u ove modernizovane avione predstavlja za sada vojnu tajnu. Takođe, na bazi Il-18 je 1968. započet rad na projektu letećeg komandnog mesta Il-22. Ispitivanja aviona su završena 1974. kada je i uveden u upotrebu. Avion je opremljen komunikacijskom opremom, sistemima za šifrovanje i dešifrovanje informacija kao i sistemima za njihovo snimanje i čuvanje. Trenutni inventar VVS čini 9 Il-22 i 14 Il-22M. Pojavile su se u prethodnih nekoliko godina tri varijante modernizacije. Prva je Il-22K leteći sistem satelitske komunikacije, zatim leteći relej Il-22M11SURT Sokol i avion za elektronsko ometanje i izviđanje Il-22PP. Do sada napravljeno po jedan avion od svake varijante.
 

Nekoliko godina unazad na nebu Rusije pojavile su se specijalne varijante putničkog aviona Tu-214 koji se prvi put pojavio 1996. Prva specijalna verzija je osmatrački avion Tu-214ON napravljen za potrebe letova u okviru programa ‘’Otvoreno nebo’’ a radi zamene zastarelih aviona An-30B i Tu-154M LK-1. U razvoju je osim kompanije Tupoljev, fabrike KAPO iz Kazanja učestvovala i firma Koncern radiostroenija ‘’Vega’’ koja je avion snabdela potrebnom elektronskom opremom. Komplet opreme pre svega obuhvata aero-foto opremu sastavljenu od digitalne i televizijske kamere, radar za bočno osmatranje, infracrvene senzore, centralni upravljački računar i 5 radnih stanica operatera sistema u avionu. Izrađena su 2 aviona od kojih je prvi poleteo 2011. a drugi je predat na upotrebu decembra 2013. Prvi let 2008. imao je komunikacijski relej Tu-214SR izrađen specijalno za potrebe flote predsedničke administracije. Namenjen je za uspostavljanje veze sa snagama na zemlji i u vazduhu. Osim specijalne opreme avion ima ugrađene i dodatne tankove za gorivo kako bi se povećao dolet, kao i dodatne električne generatore radi napajanja specijalne opreme. 2 aviona su predata na korišćenje 2009. godine.

Još jedna varijanta u predsedničkoj floti je Tu-214SUS – specijalni komunikacijski centar. 2007. je potpisan ugovor o narudžbini 2 aviona a prvi je isporučen aprila 2012. Tu-214PU predstavlja leteći komandni centar koji je prvi put poleteo 2010. godine, naručena su takođe 2 aviona od kojih je prvi isporučen 2009. a drugi 2011. I oni se nalaze u predsedničkoj floti Specijalnog letnog sastava ‘’Rusija’’. Poslednji iz ove familije aviona je Tu-214R namenjen za radiotehničko i opto-elektronsko izviđanje. Avion je opremljen višefrekventnim radiotehničkim sistemom sa bočnim i sverakursnim radarima a tu je i opto-elektronski sistem visoke rezolucije. Prvi let izvršen je decembra 2009. da bi prvi od 2 naručena aviona bio predat na ispitivanja decembra 2012. gde se i danas nalazi. Predviđen je kao zamena avionima Il-20M.
 

Leteći radarski sistem A-50 napravljen je na osnovi teškog transportnog aviona Iljušin Il-76MD i to u Taganrogskom avijacijskom naučno-tehničkom kompleksu Berijev a u saradnji sa Naučno istraživačkim centrom ‘’Vega’’. Razvoj je započet 1970-tih a prvi let je obavljen 1978. Proizvodnja i ispitivanje započeti su 1984. a uveden je u upotrebu 1985. Poslednji primerak izašao je iz fabrike 1992. i prvi put je prikazan javnosti 1995.

A-50 je namenjen za kontrolu vazdušnog prostora, to je leteći komandni centar za rano otkrivanje, javljanje i navođenje lovačke avijacije a može da otkriva i ciljeve na kopnu i moru. Od oko 40 proizvedenih aviona danas se u Rusiji nalazi 22 aviona od kojih je oko 12 operativno. Među njima se nalazi i 3 modernizovana A-50U. Na avionu je gotovo sve modernizovano, počevši od osmatračkog radara, preko navigacije, komunikacije, identifikacije, centralnih računara do sistema radarskih i drugih pokazivača u kabini operatera sistema aviona. Primenjene su nove tehnologije koje su značajno smanjile ukupnu masu opreme kao i potrebe za njenim napajanjem. Ovom modernizacijom značajno su poboljšane opšte karakteristike sistema, povećan je domet, povećana verovatnoća otkrivanja slabo radarski vidljivih ciljeva, kao i verovatnoća otkrivanja niskoletećih ciljeva, a veća je i otpornost na ometanje. Godišnje je do sada modernizovan po jedan avion, modernizacija postojećih aviona se nastavlja i smatra se da će biti osavremenjena jedna eskadrila.
 

Od 2003. godine radi se na zameni A-50 a reč je o novom avionu sa oznakom A-100 ‘’Премьер’’. Po sadašnjim planovima prvi let treba da se izvrši 2017. godine a A-100 će kao i njegov prethodnik biti napravljen na bazi transportera Il-76, tačnije nove varijante Il-76MD-90A (Il-476). Predviđena je ugradnja najsavremenije elektronske opreme koncerna ‘’Vega’’ među kojima je i AESA radar. Razvoj sistema aviona trebalo bi da počne 2016.

Jula ove godine Mornaričkoj Avijaciji Ratne Mornarice Rusije (MA VMF) predat je na upotrebu prvi serijski modernizovani protivpodmornički mornarički patrolni avion Il-38N. Avion Il-38 nastao je na bazi putničkog aviona Il-18V, prvi let je imao još davne 1961, uveden je u naoružanje 1969. a od 1967. do 1972. je napravljeno 65 aviona. Varijanta Il-38N vodi poreklo od projekta modernizacije Il-38SD koju je 2001. naručila indijska Ratna Mornarica. Il-38SD dobio je novi osmatračko-navigacioni kompleks ‘’Morski zmaj’’ razvijen u naučno-istraživačkom sentru ‘’Leninec’’. Prvi let Il-38SD izvršen je jula 2005. Usled mnogih problema razvoj je trajao sve do 2010. kada je Indiji predat poslednji od 4 modernizovana aviona. Paraleno sa indijskim Il-38SD rađeno je i na razvoju ruske varijante Il-38N sa osmatračko-navigacijski sistemom ‘’Novela P-38’’. Razvoj je započeo 2002. a prototip je predat Mornarici na ispitivanje 2012. Do 2020. planirana je modernizacija 28 aviona a posao će se obaviti u 20. avioremontnom zavodu u Puškinu kod Sankt-Peterburga.
 

Aprila 2013. godine rusko ministarstvo odbrane potpisalo je sa kompanijom TANTK Berijev ugovor za nabavku aviona amfibija Be-200. Početak razvoja ovog aviona započeo je početkom 1990-tih kao varijanta aviona A-40 ‘’Albatros’’ (Be-42). Prototip Be-200 poleteo je 1998, uveden je u upotrebu 2003. godine a trenutni glavni korisnik je rusko ministarstvo za vanredne situacije. Sem za gašenje požara može se koristiti kao patroni avion, kao avion za traganje i spasavanje, kao sanitetski avion i kao transporter. Rusko MO naručilo je 6 aviona, dva višenamenska Be-200ČS i 4 spasilačka Be-200PS sa rokom siporuke do kraja 2016. godine.
 

Transportni avioni

 
Prvi čehoslovački laki transportni avioni L-410 ‘’Turbolet’’ počeli su da pristižu u VVS SSSR 1986. a ukupno je za potrebe sovjetske armije isporučeno čak 303 aviona u varijantama L-410UVP-E i E-3. Koristio se kao trenažni avion, kao laki transporter i u obuci padobranaca. Smatra se da danas u Rusiji ima oko 100 vojnih aviona L-410 od kojih je samo 27 aktivno. Nove isporuke ovog aviona za VVS Rusije u varijanti L-410UVP-E20 započele su februara 2011. a u toj godini su isporučena 4 aviona. Decembra iste godine potpisan je novi ugovor za još 3 aviona koji su isporučeni do novembra 2012. da bi istog meseca bio potpisan još jedan ugovor za još 4 aviona od kojih je poslednji avion isporučen oktobra 2013.
 

Krajem decembra 2011. oružane snage Rusije primile su na upotrebu prvi putnički An-140-100 koji je konstruisan u ukrajinskom birou ‘’Antonov’’. Razvoj ovog aviona započeo je 1993. godine sa namerom da se zameni putnički avion An-24. 1994. An-140 je proglašen državnim projektom. Prvi let obavljen je septembra 1997. a u daljim ispitivanjima učestvovala je i Rusija. Do marta 2000. završena su ispitivanja na 3 opitna aviona a serijska proizvodnja započela je avgusta 1999. u fabrici HGAAP u Harkovu. Još 1995. sa Iranom je potpisan ugovor o transferu tehnologije za An-140 pa je prvi avion iz iranske fabrike HESA sa oznakom IrAn-140 proizveden 2001. Jula 2003. potpisan je ugovor o razvoju i proizvodnji aviona An-140 u Rusiji a 2005. je iz zavoda ‘’Aviakor’’ iz Samare izašao prvi avion. 2011. ministarstvo odbrane Rusije potpisuje ugovor za 14 aviona An-140-100 od kojih će 10 biti predato VVS a 4 Mornarici. Do danas je isporučeno 7 aviona. Decembra 2013. Rusija je odlučila da se u njihove vojne avione ugradi elektronska oprema italijanske firme Elletronica. Moguće je da će MO Rusije do 2020. naručiti još 15 aviona. U ruskom zavodu ‘’Aviakor’’ započeo je razvoj transportne varijante An-140T ali vojska još uvek nije odlučila da li će naručiti ovaj avion.
 

Još jedan ukrajinski putnički avion našao je svoje mesto u RV Rusije. To je mlazni An-148 čiji je razvoj započeo početkom 90-tih a zamišljen je kao zamena za avion An-74 ali i njegovu vojnu verziju An-72. Prvobitno je planirano da se novi avion razvije baš iz aviona An-74 ali se od toga odustalo pa je 2001. započeo razvoj aviona pod oznakom An-148. Prvi let izvršen je decembra 2004. a uveden je u upotrebu 2009. Proizvodnja je organizovana u fabrici ‘’Aviant’’ u Ukrajini kao i po licenci u fabrici VASO, Voronjež, Rusija. Prvi avion koji je proizveden u Rusiji poleteo je jula 2009. Maja 2013. potpisan je ugovor za isporuku 15 aviona An-148-100E za RV Rusije sa rokom isporuke u periodu 2013-2017. Prvi avion je isporučen decembra 2013. a do sada su isporučena tri aviona. Četiri aviona An-148-100EA nabavljeno je za predsedničku flotu tj. Specijalni letni sastav ‘’Rusija’’.

Od 1973. godine osnovni laki transportni avion u VVS je An-26. Početkom 90-tih počelo se razmišljati o njegovoj zameni a 2003. je firma Iljušin pobedila na takmičenju za razvoj novog lakog transportera. 2004. ruskom MO je pokazana prva maketa a razvoj je trebalo da se završi do 2010. Ipak, različiti faktori uticali su na to da se realizacija projekta nekoliko puta odlagala i rusko ministarstvo odbrane odustaje od ovog aviona maja 2011. Ipak, sredinom prošle godine odobreno je finansiranje i dalji razvoj aviona sa oznakom Il-112. Ovaj avion je visokokrilac, sa ‘’T’’ repom’’, dvomotorni turboelisni sa nosivošću od 6 tona i maksimalnim doletom od 6000 km. Prvi let planiran je za kraj 2016. godine, a proizvodnja bi mogla početi 2017. u kompaniji VASO iz Voronježa. Ove godine je saopšteno da je 95% radne konstruktorske dokumentacije gotovo. Prvi ugovor mogao bi biti potpisan uskoro a smatra se da bi prva narudžbina mogla biti za 62 aviona Il-112V.
 

Trenutno najbrojniji transportni avion u VVS je teški transportni avion Il-76 čiji je projekat započet još 1967. a prvi let izvršen 1971. godine. Daljom modifikacijom vojnog modela dobijen je Il-76M koji je poleteo 1978. a potom i Il-76MD 1981. Svoju duboku modernizaciju sa novom elektronskom opremom, novim motorima i povećanim doletom i nosivošću avion je doživeo u varijanti Il-76MD-90A. Njegov razvoj naručen je od strane ruskog MO 2006. pod nazivom ‘’izdelie 476’’. Iste godine proizvodnja aviona Il-76 prebačena je iz Uzbekistana u zavod ‘’Aviastar’’ iz Uljanovska, Rusija. Prvi let Il-76MD-90A dogodio se 22.9.2012. a već 5.10.2012. je ruska vojska naručila 39 aviona sa rokom isporuke do 2020. Prvi avion predat je na državna ispitivanja januara 2013. a njegovo ispitivanje je završeno sredinom 2014. 25. novembra ove godine VVS će biti predat prvi avion a do kraja godine i drugi.

Na bazi transportera Il-76 napravljen je i leteći tanker Il-78 koji je prvi put poleteo juna 1983. a uveden je u upotrebu 1985. Proizvodnja je trajala do 1991. da bi 2003. ponovo bila otvorena radi izrade aviona za izvoz. Maja ove godine saopšteno je da je započeta konstrukcija prvog aviona Il-78M2 (Il-78M-90A), letećeg tankera na bazi Il-76MD-90A. Ovaj avion trebao bi da se završi krajem 2015. godine da bi 2016. bilo urađeno njegovo ispitivanje. Postoji informacija i da to neće biti novi avioni već modernizovani Il-78 i Il-78M. Krajem ove godine mogao bi biti potpisan ugovor za VVS za isporuku 31 aviona do 2020.
 

Helikopteri

 

Laki višenamenski helikopter Ansat je projektovan u konstrukcionom birou Kazanskog helikopterskog zavoda a razvoj projekta započeo je 1994. da bi prototip poleteo 1999. Varijanta Ansat-U koja je 2001. izabrana za VVS Rusije poletela je 2004, državna ispitivanja su završena 2008. a decembra iste godine počela je serijska proizvodnja. Helikopter Ansat-U će se u VVS upotrebljavati pre svega kao školsko-trenažni helikopter i predviđen je za zamenu helikoptera Mi-2 a delimično i Mi-8 u zadacima školovanja pilota. 2008. godine potpisan je prvi ugovor za 8 helikoptera a 2009. godine VVS-u je predato prvih 6. Drugi ugovor potpisan je 2011. godine za isporuku 32 helikoptera do 2018. Do danas je ukupno isporučeno 34 helikoptera. Moguće su dalje nabavke.

Drugi novi tip lakog višenamenskog helikoptera u VVS predstavlja Kamov Ka-226, helikopter koji se proizvodi u preduzeću KumAPP, Kumertau. Dvomotorni Ka-226 predstavlja dalji razvoj jednomotornog Ka-126 koji je bio izveden iz veoma uspelog lakog višenamenskog helikoptera Ka-26. Ka-226 je prvi put poleteo septembra 1997. a uveden je u upotrebu 2002. kada je i počela serijska proizvodnja. Ka-226 će se upotrebljavati za školovanje budućih pilota borbenih helikoptera Ka-52. Januara 2011. VVS je naručilo prvih 6 helikoptera a februara 2012. je primilo prvih 5 helikoptera u podvarijanti Ka-226.80. Ukupno je naručeno 40 helikoptera do 2020. a do sada je isporučeno 25. Takođe su moguće dalje nabavke.
 

Dobro poznati sovjetski srednji transportni helikopter Mi-8 i danas se nalazi u proizvodnji. Od 1965. do danas je proizvedeno preko 12000 ovih helikoptera kako za vojne tako i za civilne potrebe. I danas predstavlja osnovni transportni višenamenski helikopter u VVS gde se upotrebljava za različite zadatke, počevši od transporta tehnike i ljudstva, obuke padobranaca, za traganje i spasavanje, za sanitet, kao helikopter za protivelektronska dejstva, za prevoz VIP osoba, za podršku desanata itd.

Ruskoj armijskoj avijaciji danas se isporučuju dve osnovne verzije helikoptera. Prva je Mi-8AMTŠ koji je uveden u upotrebu 2009. i predstavlja desantno-jurišnu varijantu koja se proizvodi u fabrici u Ulan Udeu. Druga verzija je Mi-8MTV-5 koji se proizvodi u Kazanju. U nekoliko ugovora koji su potpisni poslednjih godina ukupno je do 2020. godine naručeno 172 Mi-8AMTŠ i 136 Mi-8MTV-5. Pored toga radi se na remontu starijih primeraka kao i na modernizaciji varijanti verzija za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva. Pojavljuju se i nove varijante za EI i PED kao npr. Mi-8MTPR-1 a naručeno je 18 helikoptera sa rokom isporuke 2014-2016. Ukupno bi do 2020. u armijsku avijaciju trebalo da stigne oko 400 helikoptera Mi-8 različitih varijanti.
 

Danas je u proizvodnji još jedan legendarni sovjetski/ruski helikopter – desantno-jurišni Mi-24. Proizvodnju su u prethodnih 10-15 godina održavali uglavnom helikopteri naručeni od strane inostranih kupaca. U ponudi su bile novije varijante sa oznakom Mi-35 u različitim konfiguracijama i verzijama. Rusija je za svoju vojnu avijaciju 2010. godine naručila 22 helikoptera u varijanti Mi-24VM a naknadno je naručeno još 27. Prve isporuke krenule su decembra 2011. a rok predaje svih 49 helikoptera je kraj 2014. godine. Do danas isporučeno 35. Mi-24VM predstavlja duboku modernizaciju varijante Mi-24VP sa motorima, glavnim i repnim rotorom od borbenog helikoptera Mi-28, novom elektronikom i naoružanjem, fiksnim stajnim trapom i krilima nešto manjeg razmaha. Izvozna oznaka je Mi-35M-3.
 

Najveći helikopter na svetu je ruski teški transportni helikopter Mi-26 sa nosivošću od 20 tona tereta ili čak 82 padobranca. Razvoj helikoptera započet je početkom 70-tih a prvi let helikopter je imao 1977. da bi serijska proizvodnja započela 1984. Ruske VVS prestale su da primaju ovaj tip helikoptera u naoružanje početkom 1990-tih. Nakon toga proizvođeni su samo helikopteri za izvoz, u mnogo većoj meri za civilne korisnike. Do sada je proizvedeno oko 320 helikoptera a danas ga proizvodi kompanija ‘’Rosvertol’’ iz Rostova na Donu. 2010. godine potpisan je ugovor za 18 novih Mi-26 sa rokom isporuke do 2015. Prva dva stigla su u jedinice decembra 2012. a do danas je isporučeno 14 helikoptera.
 

Dugo godina jedini pravi borbeni helikopter u SSSR bio je desantno-jurišni helikopter Mi-24 koji ipak nije predstavljao čistokrvni borbeni helikopter poput američkih helikoptera Kobra i Apač. Stoga je još početkom 1970-tih počelo razmatranje konstrukcije novog borbeng helikoptera. 1980. godine u birou Mil započeo je projekat borbenog helikoptera Mi-28 koji je prvi put poleteo novembra 1982. Tokom 80-tih ispitivana su dva helikoptera Mi-28 i jedan Mi-28A koji se pojavio 1987. Ovaj helikopter prvi put je prikazan na zapadu na Le Buržeu 1989.

Razvoj helikoptera je iz raznih razloga trajao dugo pa se opitni Mi-28N pojavio tek 1996. Serijska proizvdnja je pripremljena 1997. ali se od toga odustalo usled teške ekonomske situacije. Zbog toga je helikopter naknadno ispitivan do 2001. a 2002. godine je proglašen za novi osnovni borbeni helikopter ruske vojske. Prvi predserijski primerak pojavio se tek marta 2004. a 2005. prvi let je imao i prvi serijski helikopter. Već sledeće 2006. odobrena je serijska proizvodnja i iste godine Rusija naručuje 67 helikoptera varijante Mi-28N ‘’Noćni lovac’’ sa rokom isporuke do 2015. Kako se proizvodna linija sve više uhodavala to je omogućilo da se ubrza i samim tim poveća proizvodnja ovog helikoptera pa je naknadno naručeno još 30 komada. Od 2006. do danas u naoružanje je primljeno oko 90 helikoptera. Početkom 2010. započeo je razvoj školsko-borbene varijante sa udvojenim komandama Mi-28UB koji je prvi let imao avgusta 2013. VVS namerava da naruči 40-60 ovakvih helikoptera do 2020. U planu je i modernizovani Mi-28NM koji bi trebalo da se pojavi 2016. a mogao bi postati standard za modernizaciju postojećih Mi-28N.
 

U mornaričkoj avijaciji ruske ratne mornarice (MA VMF) osnovni helikopter danas je palubni višenamenski Kamov Ka-27 sa nekoliko svojih modifikacija. Napravljen je kao zamena za helikopter Ka-25 a svoj prvi let Ka-27 imao je avgusta 1973, serijska proizvodnja pokrenuta je 1977. da bi zvanično helikopter bio uveden u upotrebu 1981. Razlikujemo protivpodmorničku verziju Ka-27PL, spasilački Ka-27PS, desantno-jurišni Ka-29 i leteći radarski sistem Ka-31. Maja 2012. Mornarica je naručila određen broj modernizovanih Ka-27M čiji je razvoj započeo početkom 2000-tih. Ka-27M dobio je novu elektronsku opremu i novi radar koji mu značajno poboljšavaju karakteristike u otkrivanju ciljeva. Ispitivanja Ka-27M završena su jula 2013. i na ovaj standard biće modernizovani postojeći helikopteri koji će ostati u službi još 10-15 godina. Do kraja ove godine u jedinicama bi trebalo da stignu prvi primerci.

Leteći radarski sistem Ka-31 počeo je da se razvija 1985. na bazi desantno-jurišnog Ka-29. Prvi let opitnog helikoptera izveden je 1986, državna ispitivanja su završena 1991. a 1995. je odobreno da se uvede u upotrebu. Serijska proizvodnja međutim nije pokrenuta jer je Mornarica odustala od brodova na kojima je Ka-31 trebalo da se bazira. Napravljena su dva prototipa i još 3 opitna helikoptera od kojih neki i danas lete. Prvi helikopteri otišli su za izvoz 2003. a ruska Mornarica je tek novembra 2008. naručila 2 helikoptera Ka-31R. Prvi helikopter isporučen je juna 2012. a drugi septembra iste godine.
 

Ruski borbeni helikopter Ka-52 ’’Aligator’’ predstavlja dalji razvoj dobro poznatog helikoptera Ka-50 ’’Crna ajkula’’. Za razliku od prethodnika koji je bio jednosed, Ka-52 je dvosed sa rasporedom sedišta jedno pored drugog. Prvobitno je planirano da u naoružanje bude uveden Ka-50 kao osnovni borbeni helikopter dok bi Ka-52 bio proizvođen u mnogo manjem obimu i predstavljao bi komandni helikopter grupi od 4 Ka-50. Usled dugog razvoja, ekonomskih i drugih poteškoća Ka-50 je ušao u naoružanje u vrlo malom broju.

Ka-52 je nasledio gotovo 85% delova sa Ka-50 a Ka-50 i Ka-52 su karakteristični i jedinstveni u svetu zbog svog koaksijalnog rotora (kontrarotirajući glavni rotori jedan iznad drugog) i izbacivih sedišta tipa K-37-800M. Prototip Ka-52, nastao preradom jednoseda Ka-50, prvi let je izvršio 25. juna 1997. Obrazac za proizvodnju je poleteo jula 2008. a iste godine počela je i serijska proizvodnja. Naručeno je 114 helikoptera Ka-52 za rusku armijsku avijaciju, prvi Ka-52 uveden je u naoružanje decembra 2010. a do danas su isporučena 62 helikoptera. Svi helikopteri trebalo bi da budu isporučeni do 2020. Krajem ove godine poleteće prototip mornaričke varijante Ka-52K ‘’Katran’’ koji će se bazirati na nosačima helikoptera Mistral koje je Rusija naručila od Francuske. Aprila ove godine naručeno je 32 Ka-52K.