Pogibija Aleksandre Šiljković i Davorina Pavlovića

Sada kada je završni izveštaj Direktorata Civilnog Vazduhoplovstva objavljen, ovaj tekst mogu ispravno nasloviti . Naslovom za kojim sam tragao danima posle  tragedije, za tekst koji nisam pomišljao napisati pre nego što konačni izveštaj bude izrađen. Baš kao moja prva emocija koja je nastala taj isti dan, ova i dalje podjednako boli. Sada najpraznijim osećajem uzaludnosti i besmisla. Pomentu devojku nisam poznavao ali svako od vas sada ima priliku da sebi jasnije prikaže sirovu tragediju ovog događaja ukoliko pogleda stranu broj 20. izveštaja. Videćete u jednom kadru dečka nesretne devojke koji gleda poslednje trenutke njenog života i u isto vreme momenat kada biva osuđen na krivicu i odgovornost zbog njene pogibije za ceo svoj život.

Znaci

Naknadna pamet štetnija je možda od pogrešno shvaćene poente pomenutog izveštaja DCV-a. Zato ću je ograničiti samo na sebe. Dva meseca pre nesreće zbližio sam se sa Davorinom na zaista nesvakidašnji način. Toplina, neposrednost i razoružavajuća brižnost bile su odlike tog predobrog čoveka. Nikako nisam bio prvi stranac koga je prihvatio poput najbližeg člana porodice. Samo možda najskoriji.

Tih nekoliko vikenda odlazili smo do Ečke, snimali, slikali i sakupljali materijal. Kulminacija ovih aktivnosti trebala je da se manifestuje u jednom, za mene, veoma bitnom publicističkom poduhvatu. Koji se naravno nakon svega nije ni desio. Sada kada hladnije glave pogledam na taj period, dao sam sve od sebe da Davorina načinim nekom vrstom zvezde.

Aeromiting u Kostolcu je u izveštaju jasno izdvojen kao jedan od najjasnijih signala nastupajuće tragedije. Fina i izuzetno opasna linija između neviđenog spektakla za publiku i neobuzdano opasnog letenja nije mogla biti jasnija tog dana.
„Human performance & limitations“ i „CRM“ primenjive su oblasti letačke teorije koje su možda trebale biti „aktivirane“ u tim trenucima. Na snimku se jasno videlo nekoliko neshvatljivo opasnih grešaka koje su ilustrovale uticaj spoljnih efekata prilikom rasuđivanja. Primetna su bila i ograničenja protiv kojih sada autori završnog izveštaja predlažu konkretne mere. CRM deo teža je priča. Jedan od njegovih osnovnih principa kaže da se kolegi letaču na greške treba ukazati na pravi način. Ne kritikovati pregrubo, biti taktičan ali držati dinamiku leta pod kontrolom bez obzira što vam neiskustvo ne daje ni pravo reči, kamoli nekog korektivnog postupka. Niko to tada, barem dovoljno jasno i direktno, nije uradio. Naravno ni ja. Šta više čestitao sam Davorinu na odlično izvedenom programu.

Komentari i reakcije

Moj snimak Davorinove rutine iz Kostolca sklonjen je sa interneta zbog konfuzije u medijima koja je nastala na dan nesreće. Sajt RTS-a otišao je najdalje u svom amaterizmu izdvajanjem frejma sa istog snimka u kojem je krilo bilo najbliže zemlji. To je predpostavljam trebalo da ilustruje „kaubojštinu“ prilikom letenja. Tada se to nikako nije moglo povezati bez dvoumljenja i zbog toga sam snimak sklonio, ne bih li sprečio pogrešne i preuranjene zaključke. Na žalost, na DCV se moglo računati i ovaj put da napravi najveću moguću glupost.
Svega tri dana posle udesa, Služba za odnose sa javnošću Direktorata pogrešno interpretira sada već poslovičnu zlonamernost medija kao deo planske agende ka razapinjanju „nekontrolisanih amatera koji nam lete iznad glava“. Ne bi li izsimulirali pravovremeno činjenje i punu kontrolu nad situacijom, daju jednu glupu, neprofesionalnu i u najmanju ruku neovlašćenu izjavu pre samog početka glavne istrage. Generalna avijacija i koncept sportskog letenja nisu prisutni u medijima na bilo koji način pa se ne može govoriti o konkretnoj šteti ovog postupka, ali se mnogo toga može reći o Službi za odnose sa javnošću i nadležnima u Direktoratu.

Mit o kvalitetu srpskih avijatičara

Postoji samo u glavama onih koji su negovani da u njega veruju. U trenutku kada još jedna srpska vazduhoplovna organizacija sa podjednako amaterskim rukovodstvom koje je podjednako odlično plaćeno (JAT) forsira idiotsku priču o tome da su njeni letači među najboljim na svetu i dok se domaći psiholozi vazduhoplovne medicine češu po glavi pokušavajući da prepoznaju taj dodir magije ili „najboljosti“, za one realne dovoljno je samo prisetiti se predhodne dve godine.

Ovo je četvrta nesreća (pored Kanasa, Ranđelovića i za sada vrlo verovatno ali ne i nedvosmisleno utvrđeno Glušice) koja je napunila medijski prostor i u kojoj je pilot jedini krivac.

Povezati ove događaje za potrebe jednog običnog osvrta kao što je ovaj nikako nije ispravno, ali osećam, potrebno je za uraditi.
Kao što je potrebno nanovo izgraditi imidž srpske sportske avijacije. Sloboda letenja u paraleli sa striktnim regulatornim i nadzornim okvirima nigde na svetu nije lako odbranjiva. Međutim, uveren sam da počiva na sasvim malim koracima koji uvek počinju od pojedinca, objektivne procene sopstvenih mogućnosti i disciplinovanije želje da se dočara ta najlepša aktivnost od svih.

To se nikako ne radi na prvom letu u nečijem životu, na 50 metara visine, izvodeći jedan od najagresivnijih mogućih akrobatskih manevara.