Otvoreni dan 98. Vazduhoplovne Brigade u Nišu

Sutra je Četvrtak. Dan koji od prve dojave o ovoj manifestaciji željno iščekujem. Možda i previše željno. Stres i nedostatak pouzdanja u vremensku prognozu pogoršavaju psihičko stanje. Gasim svetlo i uvlačim se pod frotir. Ujutru ću sve znati.

Alarm. Ustajem nevoljno. Veštim manevrom izjednačavam pritisak u glavi i dižem se iz kreveta. Vedro je – hvala Bogu. Krećem ka meni omiljenom mestu uz par lakših prekršaja u saobraćaju – mozak mi nije u autu već na stajanci.
Nakon vožnje Sarajevskom ulicom stižem do kapije. Vojni deo, sve vrvi od posetilaca, automobila i vojne policije. Nošen rekom ljudi i budućih ljudi – gomile klinaca, dolazim do cilja. Počinje.

Veliki broj posetilaca, razdragane dece, i unervozenih roditelja, bez ikakvog reda i matrice, zuje po betonskim površinama. Svi razgledaju, dive se, dodiruju. Ono što je svakako prvo upadalo u oči, jeste školska verzija Orla koja je reprezentativno postavljena na udarnu poziciju. Redak gost – prirediće neočekivano. Pored njega, izloženi su bili An-2, Gazela a u daljini je stajao jedan otvoreni Mi-8 tek da zagolica maštu posetioca.
Turbina. Jak zvuk dopire sa leve. Iz jednog, za posetioce skrivenog ugla aerodroma, čuje se oštar i moćan zvuk. Frekvencija je sve viša, decibeli rastu. Izlazi na taksi, a nedugo zatim i na pistu. Orao. Oduševljenje u publici. Ljudi polako stavljaju dlanove na uši žaleći se na buku. Momenat koji izostaje u njihovoj svesti jeste da je ovo tek – „ler gas“, te vođeni tom logikom ubrzo popuštaju, pada koncentracija a sa njom i laktovi koji su stajali iznad ramena. Svi su se već navikli na zvuk čekajući poletanje. Kao da je čekao da se dovoljno opuste, pilot kreće da forsira. Hitro, direktno, odlučno. Osmesi, čuđenje i pune šake ushiju postaju na sve strane ponovljena slika. Poleće.
Let prvog Orla trajao je kratko ali je za ljude željne ove pojave bio prava poslastica. Nakon nekoliko oštrih krugova, uspinjanja i poniranja, Orao se vraća u bazu. Sledeći na redu bili su helikopteri. Gazele, i Osmice po utvrđenom planu spremaju pokret. Mala „Niva“ kontrole leta žuri preko piste na poslednji brifing. Utovar padobranaca, specijalnih jedinica i jednog snažnog belgijskog ovčara je završena. Sve je spremno. Rotor se pokreće, uz zvuk Nišlijama poznatog Kilimova, koji svake nedelje uredno svojim vibracijama miluje prozore naših stambenih jedinica. Nakon kraćeg statiranja i čekanja da pristignu Gazele, program se nastavlja.

Koncepcija je bila sledeća: Prelet Gazela i Osmica, razdvajanje, desant 63. padobranskog bataljona, te pokazna vežba spašavanja ranjenog lica uz jedno atraktivno mimoilaženje dve Gazele i Mi-8 iznad piste.
Sve odlično uigrano. Kraća pauza, dokle dopire pogled nebo bez letelica. Počinje neobavezna priča u publici, komentari, nastavak utisaka. Sve to preseca čudan miris – kerozin koji dva lica u futurističkim ogrtačima prolivaju po kreativnoj daščanoj instalaciji koja se nalazila na poljani. Plamen počinje da bukti. Nakon par trenutaka, Mi-8, iz laicima „malecnog“ bazena, puni vedro i gasi požar. Tačku završavaju Game koje prezentujuci svoje manevarske sposobnosti, vođene upravljačkim palicama iskusnih pilota, mame gestikulaciju oduševljenja prisutnih.
Opet pauza. Svi razgovaramo, divimo se, povremeno bacimo pogled na parkiranu Gazelu koja poput tegle zimnice čuva u sebi osmostruku količinu predviđenih članova posade, u vidu dece obučene u najrazličitije boje, koja odušvljena cirkulišu kroz ovaj mali ali moćan aparat. Opet se smejemo. Lep dan, nebo vedro – i nije, ali ljudi jesu. Oseća se odlična atmosvera. Aplauzi se nisu štedeli, kao ni izvođači koji su ih posteno zaslužili.
Za kraj – šlag! Na pistu izlazi Orao i ubrzo napušta tlo. Iza njega, jedan za drugim, od betona se odvajaju i „četvorke“. Nakon nekoliko minuta, sledi fenomenalna završnica. Po koji valjak, prevrtanje, i izbacivanje IC mamaca.

Publika vrišti, čuje se neverovatan broj izgovorenih samoglasnika oduševljenja, najrazličitije poređanih. E sada, rekoh ja šlag za kraj, ali kako me je zivot naučio, šlag jeste lep, ali brzo splasne. Tako je bilo i ovaj put, mlazna trojka se razišla iznad našeg grada i ostavila nas je u čekanju…
„Ispod tezge“ saznajem da je to kraj letačkog programa. Kažu – „još dvosed da ode i kraj“.
Svo ljudstvo se grupiše oko preostalog Orla na stajanci. Uz divljenje, zavist, i poštovanje, svako po svom nahođenju, posmatramo dva pilota kako nonšalantno ulaze u sigurnost svojih kabina. Zatvaraju i zaključavaju canopy.

Orao je „pupčanom vrpcom“ vezan za mali kamion, koji uz izbacivanje gustog crnog dima, i očigledno višak broj obrtaja, domaćinski pomaže drugoj mašini da dođe u pogon.
Ponavlja se priča, zvuk motora, lagano forsiranje, rulanje, otpozdrav i na kraju odlazak dvoseda. Aplauz, oduševljenje, i lagano uvođenje u kretanje ka izlazu aerodroma. Bio je ovo divan dan. Složili su se prisutni. Ljudi koji nikada nisu bili ovde, zahvaljivali su mi što sam ih naterao. Kažu neverovatan doživljaj osetiti to ovako blizu.“Novi članovi sekte“ – pomislih. Odlično.
I dok lagano kujem plan kako da se iskopam iz kilometarskog reda automobila ispred kapije, nailazi trenutak koji niko, ali niko nije očekivao. Dvosed koga smo svi tako nevino ispratili, pravi zaokret i neverovatno nisko, brzo, odsečno, žustro, zapanjujuće, preleće iznad naših glava. Ne mogu da pišem. Nemam šta sada da ubacim. Niti vokabular poznaje te termine, niti tastatura može to da isprati. Neverovatan doživljaj. Puls ubrzan, a okolina sve svetlija…šire se zenice…ne stižemo da se osvestimo, pokušavamo da izustimo još koju, ali ne, ne, bez milosti, još niže, još brže, još bolje, nadleće naš poslednji put. Osetio se, ali osetio se miris kerozina, vrelina izduva i jarko plava svetlost iz njih. Ljudi su definitivno bili bez reči. Počeli smo histerično da se smejemo, od zadovoljstva, uzbuđenja. Posle sam na fotografiji koju sam načinio primetio i plave izduve, i gustu atmosferu iza njih i zemlju koju je avion dizao sa poljane.
Eeeee, kraj. Ali hajd` sada obori vrat dole. Hajde neka te neko sada ubedi da je kraj, da neće više, da ne čeka da se opustiš. Osećaj moći i divljenja. Čovek je zauzdao tu snagu, i potpuno je kontroliše. Javila se i u meni zavist, prvi put. Na trenutak mi je bilo neprijatno, ali to je, nekako, više jedno divljenje, poštovanje, i možda mala tuga, kada shvatimo da to verovatno nikada nećemo osetiti iz njihovog sedišta.
Otključavam auto. Bubrezi su odradili, adrenalin je deponovan. Žuri mi se. Napuštamo događaj puni impresija. Koliko bi ih tek bilo, kada bi ovim ljudima dali više, mnogo više. Videćemo na dalje, dogodine, puni optimizma.

Bilo je besplatno ali „za sve pare“.