Mi-8: 45 godina u službi

BEOGRAD – Sovjetski srednji dvomotorni transportni višenamenski helikopter Mi-8 svakako je jedan od najpoznatijih helikoptera današnjice koji se 52 godine nakon prvog leta i dalje proizvodi a napravljen je u preko 12.000 primeraka. Pre 45 godina JNA je dobila svoje prve primerke.

 
Kako sada stvari stoje potražnja je izuzetno velika i helikopter će se proizvoditi u narednih 10 ako ne i više godina. Samo ruske vojno-vazduhoplovne snage nameravaju da do 2020. nabave oko 400 helikoptera. Robusnost, izdržljivost, pouzdanost, niska nabavka cena, jeftino održavanje kao i ostale dobre taktičko-tehničke karakteristike uticale su na to da ga u svoje vazduhoplovne snage uvrste čak oko 60 država. Pored toga prisutan je i u mnogim paravojnim i policijskim jedinicama sveta a osvojio je i dobar deo civilnog tržišta.
 

Premijerno na Buržeu

 
U drugoj polovini 50.tih godina 20. veka u bivšem SSSR javila se potreba za zamenom transportnog helikoptera Mi-4. Osim toga novi helikopter je morao zadovoljiti kako vojne tako i civilne potrebe. Prvi prototip, jednomotorni helikopter sa oznakom V-8 poleteo je 9. jula 1961. dok je drugi dvomotorni prototip V-8A poleteo 17. septembra 1962. Treći prototip, koji je poneo oznaku V-8AT, poleteo je 1963. i predstavljao je obrazac za vojnu transportnu verziju Mi-8T dok je četvrti V-8AP bio prototip putničke varijante Mi-8P. U upotrebu je prvo uvedena civilna varijanta Mi-8P i to 1964. dok su sovjetske vojno-vazduhoplovne snage uvele u upotrebu transportno-desantne Mi-8T i TV tek 1967. Prethodno su od 1964. nabavili određen broj Mi-8T radi probe i ispitivanja.

Mi-8 je prvi put prikazan svetu 1965. godine na avio salonu u francuskom Le Buržeu kada je izazvao veliku pažnju i dobio odlične ocene svetskih vazduhoplovnih stručnjaka. NATO je ovaj helikopter označio sa ’’Hip’’. U Rusiji je helikopter između ostalog poznat i pod nadimkom ’’kravica’’. Proizvodnja je prvobitno organizovana u fabrici u Kazanju, Tatarstan a od 1970. se zbog velikih narudžbina helikopter počeo praviti i u Ulan Udeu, u Sibiru. Već 1971. počelo se sa radom na projektu Mi-8M gde su na postojećem Mi-8T motori TV2-117 zamenjeni jačim TV3-117, zatim je zamenjen glavni reduktor i poboljšana transmisija. Prvi let obavljen je 1975. a serijska proizvodnja modela označenog kao Mi-8MT počela je 1977.

U Francuskoj je, opet na Le Buržeu 1981. bio prikazan Mi-17, izvozni model Mi-8MT. Ova varijanta je pokazala mnogo bolje osobine u toplijim klimatskim uslovima kao i na većim nadmorskim visinama. Tokom 80.-tih i 90.-tih godina daljim razvojem i modernizacijama nastalo je mnoštvo varijanti a unapređivano je sve, od motora, same konstrukcije pa do elektronske opreme. Mi-8/17 postao je pravi višenamenski helikopter koji je mogao da izvršava mnoštvo zadataka, koristi se za transport, desant, vatrenu podršku, za sanitet, za traganje i spasavanje, kao helikopter za elektronsko ratovanje. Napravljena je i mornarička varijanta prilagođena za sletanje na vodu sa oznakom Mi-14 (NATO oznaka ’’Haze’’).

Danas fabrika iz Kazanja u svom asortimanu nudi transportni Mi-8MTV-5 (za izvoz Mi-17V-5), izvozni višenamenski Mi-17-1V i putnički Mi-172 koji može biti i u VIP verziji. Zavod iz Ulan Udea proizvodi transportne Mi-8AMT (za izvoz oznaka Mi-171), potom VIP verziju Mi-171, zatim transportno-jurišni Mi-8AMTŠ (za izvoz Mi-171Š), kao i varijante Mi-171A i Mi-171E.
 

JNA

 
Sredinom 60.tih godina u bivšoj JNA se razmišljalo o zameni flote transportnih helikoptera koju su tada činili američki helikopteri S-55 i sovjetski Mi-4. Za zamenu je izabran upravo Mi-8 i od 24. aprila 1968. su u naoružanje počeli stizati helikopteri varijante Mi-8T (NATO oznaka Hip-C) a helikopter je dobio službenu vojnu oznaku HT-40 (Helikopter-Transportni 40). Prvih 24 helikoptera stigli su u periodu 1968/69. Njima su popunjene tada novoformirane 787. i 789. transportna helikopterska eskadrila u sastavu 119. helikopterskog puka na aerodromu Niš. Jugoslovenski helikopteri su proizvođeni u Kazanju a do 1981. nabavljeno je ukupno 93 Mi-8T i njima su dodatno opremljene 780. i 781. transportna helikopterska eskadrila, 111. puka na aerodromu Pleso kod Zagreba, zatim 790. transportna helikopterska eskadrila (trhe), 97. avijacijske brigade na heliodromu Divulje kod Splita i manji deo helikoptera predat je 890. mešovitoj helikopterskoj eskadrilu na Batajnici za prevoz glavnokomandujućih a od 1990. i za obuku pilota u 107. puku na aerodromu Ortiješ kod Mostara. Bili su u standardnoj konfiguraciji sa bočnim klupama za ukupno 24 opremljena vojnika a pojedini primerci su naknadno u Jugoslaviji bili modifikovani sa ubačenim sedištima i enterijerom u salonskoj varijanti. Deo helikoptera imao je i dizalice iznad prednjih bočnih vrata a od 1986. godine Mi-8 se koristio i za gašenje požara sa vedrom PPV-2000. Evidencijski brojevi su bili sledeći: 12201-224, 12237-248, 12261-274, 12301-313, 12351-356, 12359-370 i 12401-412. HT-40 su se u JRV i PVO mogli naoružati sa četiri 16.cevna saćasta lansera UB-16/57 sa nevođenim raketnim zrnima S-5 kalibra 57 mm. U toku ratnih iskustava 1991. na jedan helikopter (ev. broj 12364) su postavljeni mitraljezi i to na bočnim vratima i na nosačima saćastih lansera.
 

Bar tri vojna helikoptera koristio je Auto-moto Savez Jugoslavije kao sanitetske helikoptere za spasavanje teško povređenih u saobraćajnim nesrećama. Dva helikoptera su 1981. ofarbana i označena kao milicijski helikopteri i korišćeni za podršku snaga Saveznog SUP-a u nemirima na Kosovu i Metohiji tokom 80.tih.

Potpuni remont Mi-8T osvojio je Vazduhoplovni zavod Moma Stanojlović iz Batajnice koji je i osvojio proizvodnju pojedinih delova i izvršio niz modifikacija i poboljšanja. U periodu od 1990-92. četiri helikoptera (ev. brojeva 12409-12412) je u VZ Moma Stanojlović u saradnji sa italijanskom firmom Ellectronica i jugoslovenskom firmom Imtel, modifikovano u varijantu za EI i PED (elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva) sa oznakom HT-40 Aries-F odn. HT-40E nazvan i ’’Elektronac’’. Instaliranje sistema Aries-F obuhvatao je ugradnju opreme u pilotskoj kabini, zatim instalaciju antena ispod kabine (2 antene), iznad kabine (2 antene), na nosačima naoružanja (po 2 antene), ispod teretne kabine (jedna antena kao i izlaz sistema za hlađenje opreme), i u samoj teretnoj kabini (konzole za dva operatora, dva ormana sa opremom itd.) Glavna namena ovih heikoptera bilo je ometanje radara a posle uspešnih ispitivanja uvedeni su u naoružanje. Od 1990. do 1992. bili su u sastavu 678. mešovite avijacijske eskadrile, 138. transportne brigade na Batajnici. Nakon isteka resursa specijalne opreme helikopteri su vraćeni u prvobitnu transportnu konfiguraciju.
 

1980. SFRJ je nabavila dva protivpodmornička helikoptera Mi-14PL (NATO oznaka ’’Haze-A’’) koji su dobili službenu vojnu oznaku HP-44 (Helikopter-Protivpodmornički 44) a dve godine kasnije nabavljena su još dva ovakva helikoptera. Mi-14PL ušli su u sastav 784. protivpodmorničke helikopterske eskadrile na heliodromu Divulje a imali su evidencijske brojeve 11351 do 11354. Jedan primerak (11353) imao je udes 25.12.1987. prilikom probnog leta a uzrok nesreće su bile pogrešno spojene komande repnog rotora.
 

JNA je krajem 80.tih i početkom 90.tih bila zainteresovana za nabavku helikoptera Mi-17-1V ali zbog raspada SFRJ 1991. planirane nabavke nisu realizovane.

Helikopteri Mi-8 intenzivno su korišćeni od strane JNA u građanskom ratu pre svega za transport ljudstva i tehnike, za vatrenu podršku i kao sanitetski helikopteri. U ratnim dejstvima oborena su tri helikoptera, mnogi su oštećeni pre svega dejstvima pešadijskog naoružanja malog kalibra a jedan su zarobile hrvatske snage. Svoju pravu vrednost pokazali su u evakuacijama opkoljenih objekata a najbolji primeri za to su akcije iz 1992. u Čapljini i Konjicu.

12 helikoptera iz sastava 780. trhe je nakon povlačenja jugoslovenske armije iz BIH predato novoformiranom V i PVO Republike Srpske. Bazirali su na heliodromu Zalužani u sastavu 92. mešovite avijacijske brigade. Jedan helikopter je ofarban u plavo-belu šemu sa oznakama Milicije Krajine (Republika Srpska Krajina) koji je pružao podršku snagama Srpske Vojske Krajine (SVK). Na teritoriji nove države Savezne Republike Jugoslavije 1992. našlo se preko 50 Mi-8T i 3 Mi-14PL a helikopteri su raspoređeni na aerodromima Batajnica (890. mhe), Niš (787. trhe) i Golubovci (784. pphe i 897. mhe). Tokom bombardovanja 1999. godine na zemlji je uništeno 10 Mi-8T kao i 3 Mi-14PL koji su 1998. povučeni iz naoružanja. Razdruživanjem Srbije i Crne Gore 2006. na aerodromu Golubovci kod Podgorice ostalo je pet neoperativnih Mi-8T od kojih su četiri 2008. prodata u Ukrajni.

U sastav V i PVO Srbije su 2006. godine uvrštena i dva helikoptera Mi-17 iz rasformirane Jedinice za specijalne operacije, Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Nabavljeni su zajedno sa dva Mi-24V 1998. Jedan Mi-17 je proizveden 1989. a drugi 1991. Nakon remonta 2010. helikopteri su dobili evidencijske brojeve 12550 i 12551 a označeni su kao HT-48.
 

Mi-8 u Srbiji

 
Današnju flotu transportnih helikoptera Vojske Srbije čini sedam Mi-8T, od kojih je šest remontovano u periodu od 2007-2013, i dva Mi-17. Koriste ih dve jedinice i to 890. mešovita helikopterska eskadrila ’’Pegazi’’, 204. vazduhoplovne brigade na Batajnici i 119. mešovita helikopterska eskadrila ’’Zmajevi’’, 98. vazduhoplovne brigade na aerodromu Niš.

Helikopteri Mi-8T nakon remonta mogu da lete još pet godina tako da bi uskoro pojedini primerci mogli prestati da se upotrebljavaju. Za Mi-17 to vremensko ograničenje iznosi sedam godina. Još od 2008. godine govori se o nabavci novih Mi-17 jer je po nekim tumačenjima vojni vrh odlučio da je taj tip helikoptera, sa najboljim odnosom cena-efikasnost, idealan za VS. Ipak, za sada nije došlo do realizacije kupovine a novi helikopter te klase nalazi se u dugoročnim planovima opremanja V i PVO. Procenjene minimalne potrebe su 10-12 srednjih transportnih helikoptera.