Letačke priče Suada Hamzića: „Podgora 72“

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. U današnjoj priči Suad se priseća svojih doživljaja sa velike vojne vežbe „Podgora 72“.

Ovaj veliki manevar odvijao se na akvatoriji Jadrana u kojem je nosilac aktivnosti, vojnički nazvano dejstava, bila Ratna mornarica (RM) sa njenim udarnim pomorskim sastavima i mornaričko- desantnom pešadijom iz njenog sastava.

Mi, avijacija, smo opet napadali tu mornaricu ili podržavali njena dejstva, a moja 352. eskadrila je po tradiciji bila agresor. Za tu priliku smo se početkom oktobra 1972. u punom sastavu prebazirali na aerodrom Ortiješ nekoliko kilometara južno od Mostara. Većina pilota tadašnjeg sastava te eskadrile su bili pripadnici prve generacije Pripremne škole VVA, kasnije preimenovane u Vazduhoplovna vojna gimnazija „Maršal Tito“ pa nam je letenje na tom aerodromu i boravak u tom lijepom gradu na Neretvi predstavljalo posebno zadovoljstvo.

Naši, univerzalni, avioni su bili tehnički opremljeni tj. pripremljeni u skladu sa zadacima koji su nas tih par nedelja očekivali. Trećina je bila sa podvešenim tzv. „D“ kontejnerima opremljenim za zadatke dnevnog izviđanja i AFS, trećina „R“ kontejnerima sa opremom za elektronsko i radio-tehničko izviđanje a preostali bez izviđačkih kontejnera namenjenih za lovačko-bombarderske i ostale zadatke zaključno sa vizuelnim izviđanjem iz vazduha.

Leteli smo po zadacima rukovodstva manevra ali paralelno i po zadatcima Vrhovne komande. Bilo je interesantnih zadataka u ulozi taktičkih izviđača ili lovaca nad ostrvima srednjeg Jadrana ali i onih drugih za potrebe višeg komandnog nivoa.

Letovi po osebnim zadatcima

Kada je dinamika vežbe započela, njen drugi dan, potpukovnik Bačić sa posebnim ovlašćenjem Komande, posle prethodne pripreme za letenje se kratko obrati nama pilotima i upita ima li neki dobrovoljac za izvršenje posebnog zadatka. Bez oklevanja digoh ruku ne sumnjajuči da sekunde odlučuju.

– Vi ostanite. – reče i zamoli ostale da napuste šator.

Usledi kratka priprema: instrukcije za let i zadatak, pražnjenje džepova letačkog kombinezona od svakog suvišnog sadržaja,  poletanje i celi let uz potpuno radio ćutanje“.

Poleteh a narenih dana izvrših još šest takvih letova o kojima radije ne bih.

Nekoliko dana kasnije na iste zadatke krenu i moj klasić Stevan Janjanin baš onaj zbog kojeg sam onako brzo podigao ruku. Pretekao sam ga tada ali se on kasnije ponudio potpukovniku Bačiću da mi „pomogne“ u izvršavanju te vrste zadataka. Međusobno nismo komentarisali izvršavane zadatke a izveštaje, posle sletanja podnosili smo isključivo pomenutom potpukovniku a ponekada obaveštajnom oficiru eskadrle kapetanu Avdakoviću.
 

Ribarske koče u Jadranu

 
Naša vežba u Jadranskoj akvatoriji je, normalno, pobudila interesovanje naših susjeda i njihovih blokovskih saveznika. Ali i mi smo bili zainteresovani za njihovo interesovanje, njihova sredstva i metodologiju.

Radio-tehničkim metodama izviđanja utvrdismo da se i oni smucaju po Jadranu u međunarodnim vodama – međunarodnim pomorskim pravom ništa nedozvoljeno. Ali pozicije njihovih ratnih brodova u Jadranu i nekih izvora elektromagnetnih talasa (uglavnom radara) se nisu uvek podudarale.

Poleteh da izvršim proveru par takvih pozicija.

Na jednoj, južno od Lastova zatekoh ribarsku koču kako lagano plovi ka zapadu. Legalno, ništa sumnjivo. Produžih u niskom letu ka drugoj naznačenoj poziciji 20-ak km južno od Visa i ostrva Biševo. Ugledah opet poveliku ribarsku koču ali sumnju mi pobudi to što ova nije plovila, plutala je. A imala je, tad shvatih, i nekakvo čudno nadgrađe nad dobrom trečinom svoje palube.

Smanjih brzinu na oko 600 km/č da bih imao više vremena da je osmatram i u niskom letu proleteh pored koče na udaljenosti od 50-ak metara. Videh da je ono nadgrađe zapravo nekakva cerada dobro nategnuta preko neobično visoke noseće konstrukcije. Obično na plovnim objektima, ma čiji i ma koje vrste bili, vidiš ponekog od ljudi, posade, koji skoro po pravilu mašu a obavezno gledaju u pravcu aviona koji ih nadleće.

Ovde, na ovoj koči nisam video nikoga, baš nikoga.

To mi je bio više nego dovoljan razlog da posumnjam u njihove ribarske namere. Nategnuta cerada bila je dokaz da se bave nečim što žele prikriti. Dadoh pun gas i krenuh u penjući zaokret kojim izađoh u prvac koče brzinom manjom od 550 km/č i počeh ponirati ka njoj. Tek na oko 300 metara pre preleta koče isključih forsaž kako ne bih imao preveliku brzinu u trenutku preleta. Na samo par metara iznad nadgrađa i cerade koče energično navukoh avion kako bih mlaz izduvnih gasova forsaža usmerio ka ceradi, pokušaj da je nekako otrgnnem i otkrijem šta se to krije ispod nje.

Nadleteh prilično uveren da sam postigao željeni efekat i krenuh odmah u oštri zaokret da proverim rezultat. Ne malo razočaran ustanovih da je cerada izdržala moj pokušaj da je oduvam ali me još više iznenadi što na koči nisam video ama baš nikoga čiju bi pažnju privukao moj divlji pokušaj. Momci sa koče, ma čiji da su bili, su imali dobre živce ili bili vrlo disciplinovani. Ili i jedno i drugo. Dobro su radili svoj posao.

Radio-tehničkim izviđanjem koje je istovremeno izvršio drugi pilot potvrđeno je da su na navedenim pozicijama bili aktivni radari „znatiželjne strane“. Eto šta su prikrivale neuobičajene cerade na ribarskim kočama. Tih desetak dana niko nije mogao ući u ili napustiti vode Jadrana a posebno naše teritorijalne vode a da to naša Komanda nije znala.

Orlovi nad kanjonom Neretve

Adrenalina na ovakvim vežbama nikada nije nedostajalo a kao i u svakom drugom letenju događale su se dopunske injekcije te supstance koja je podizala puls.

U Mostaru smo obično leteli po normalnoj šemi kruga i prilaza za sletanje. Kako je pista mostarskog aerodroma u kotlini, krug za sletanje bio je na manjoj visini zbog okolnih brda i platoa zvanog Mostarsko blato zapadno od piste koji ju je nadvišavao. Između trećeg i zalaznog, četvrtog, zaokreta smo presecali živopisni kanjon zelene Neretve snižavajuči sa 500 na oko 400 metara iznad piste smanjujući brzinu sa već ispuštenim stajnim trapom za sletanje.

Prilazim kanjonu na oko 450 metara, brzinom ispod 450 km/č, ispuštam flapsove i onda ispred sebe ugledah grupu od desetak helikoptera, daleko, na maloj visini. Formacija u kojoj lete im nije baš uredna a onda shvatih da to nisu helikopteri daleko i nisko već ptice, orlovi iznad litica leve obale kanjona Neretve, na mojoj visinu, sasvim blizu. Povukoh palicu na sebe (da povećam visinu) i istovremeno sagoh glavu ka instrumentalnoj tabli, pod zaštitu konstrukcije aviona, da izbegnem trenutne posledice eventualnog udara neke od tih ptica u vetrobran kabine. Očekivao sam udar ali trenutak kasnije shvatih da smo se promašili i podigoh glavu, potisnuh palicu napred, uspostavih normalni režim leta i sleteh normalno. Odmah radio porukom upozorih ostale da „povise šemu“ tj. višlje dođu na ćetvrti zaokret, da nadvise grupu orlova iznad kanjona Neretve.

U narednih desetak minuta sletelo je još nekoliko kolega koji videše orlove na istoj poziciji koju sam javio. Sleti i Steva Janjanin moj klasić koji je takođe video i preskočio orlove ali mi i prigovori što sam digao frku zbog njih. U raspravi mi nije mnogo vredilo spominjanje iskustva iz sudara sa golubom na F-84G u niskom letu nad sjeverom periferijom Zadra 1966. godine, ni matematički argumenti tipa masa puta ubrzanje, ni teorijska podrška nekih kolega. Steva ostade pri svome.

Kada smo po završetku vežbe poletali iz Mostara nazad za Bihać baš on u fazi zaleta, pri brzini od oko 230 km/č, pre odlepljenja, avionom udari ćuka, pticu mnogo manjih dimenzija i manje mase od orla. Imao je poteškoće da, iako je potrošio sav alkohol za razleđivanje i pranje vetrobranskog stakla kabine, sleti u Bihać jer nije mogao oprati slepljene ostatke ptičice na vjetrobranu. A kada je video oštećenje na masivnom deflektoru za hlađenje radio i radar uređaja na nosu aviona, priznade da mu matematika nikada nije bila jača strana:

– U jebote, a da je bila orlušina na 450 km/č! U pravu si, nisam mogao verovati. – reče i spontano mi pruži ruku.