Letačke priče Suada Hamzića: Krila Armije: “Potporučnik Hamzić se nije zbunio”

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Današnja priča govori o jednom letačkom incidentu koji je imao srećan kraj i medijsku pažnju.

Leteo sam povremeno na TV-2 do kraja školovanja a i celu 1967. godinu kao potporučnik u 352. iae dok sam leteo na izviđačkoj verziji F-86D “Sejbr”. Krajem 1967. po hladnom, vlažnom, oblačnom danu poleteh na duploj sa Komandirom eskadrile tada majorom Kulić Markom.

Na pola zaleta pleksi kabine poče da se zamagljuje, prvo po ivicama, uz ram kabine, a onda se ta siva koprena brzo proširi po celoj kabini. Već ubrzan i u pravac “usisani” avion nije bilo problem održati u pravcu. Jednostavno nastavih instrumentalno poletanje, baš onako kako sam uvežbao na kursu instrumentalnog letenja u Zadru.

Poleteh kao da je sve u savršenom redu, uvukoh stajni trap, flapsove, rasteretih motor:

– Šta se ovo dešava Lipi moj!? – čuh moga komandira.

– Nije dim, ne znam ni ja, valjada nesto sa klima uređajem. – odgovaram Marku i kontrolišem pult upravljanja, programiranja klima i kiseoničkog uređaja, otvore za snadbevanje i obduvavanje kabine vazduhom. Sve gušća beličasta, kondenzovana para u kabini mi poče otežavati vidljivost instrumenata te se nagoh napred, glavom bliže instrumentalnoj tabli a onda i brisati rukavicom kondenzovanu vlagu sa prednje bočne strane poklopca kabine da bih video horizont:

– Lipi moj, jesi li proverio i one otvore, dole kod nožnih pedala – podseti me.

– Nisam, sad ću. – odgovorih pokušavajući da se setim gde tačno stoje i u kojem položaju su otvoreni u kojem zatvoreni. To nikada niko nije dirao. Služili su samo za punu hermetizaciju kabine u uslovima leta kroz hemijski ili nuklearno kontaminiranu zonu letenja.

Nisam ih mogao videti pa ivicama đonova čizama počeh nasumice strugati po spoljnim zidovima kabine, tamo gde se sećam da su postavljeni. Osetih kada jednom nogom zapeh, kako taj poklopac kliznu na dole. Napipah i drugi, gurnuh i njega na dole.

Isto onako brzo kako je osvojila pleksi kabine i učinila ga neprozirnim “magla” poče nestajati a kabina se prosvetli, poče sušiti, postade prozirna:

– Lipi moj, morao si to pregledati pre poletanja. – reče mi Marko.

Bio je u pravu. Iako to nikada niko nije dirao neko je ovoga puta ipak zatvorio te otvore važne za provetravanje i strujanje vazduha po poklopcu kabine a upravo u funkciji sprečavanja kondenzacije koju je, upumpavajući topli vazduh, prouzrokovao klima uređaj.

Stekao sam još jedno, dragoceno lično iskustvo.

Do kraja karijere sam uvek, bez izuzetaka, kontrolisao sve poluge, prekidače, otvore, osigurače. Sve ono što se inače, u normalnim okolnostima ne dira. Upravo zato što se ne dira.

Moj klasić Cuvić Milan – Fjaka (kasnije Lelaš) u svojim ranim novinarskim radovima opisa taj događaj u vazduhoplovnom listu “Krila Armije” pod bombastim naslovom; “Potporučnik Hamzić se nije zbunio” ne konsultujući me, ne pitajući za detalje, za istinu.

Taj članak prenese i više dnevnih i nedeljnih listova u zemlji.

Osećao sam se pomalo neprijatno jer je ispalo da ja spasih majora Kulića a ne on mene jer, istini za volju, nisam siguran da li bih se ja tih donjih otvora za provetravanje kabine uopšte setio a sigurno je da sa takvim stanjem u kabini ne bih mogao ići na sletanje, da bih morao odbaciti poklopac kabine aviona u hladnom zimskom danu i to svojom greskom.