BEG airport status
Prošlost (i malo budućnosti) američkog svemirskog programa iliti zašto SAD nema vozilo za dostavljanje ljudi u orbitu? "Prvi Orionov let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine" / Foto: NASA

Prošlost (i malo budućnosti) američkog svemirskog programa iliti zašto SAD nema vozilo za dostavljanje ljudi u orbitu?

Sistem za dostavljanje astronauta do niske zemljine orbite “Orion” već nekoliko godina se toliko sporo razvija da bi se komotno moglo reći da stagnira. Najnovija informacija je da prvi let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine uprkos gromoglasnim najavama iz NASA-e da je let sa posadom 2021. “interni cilj”. Uzme li se u obzir da “prvi let sa posadom” ne znači i početak redovnog korišćenja te da on samo najavljuje verovatno višegodišnje testiranje izgleda da će Sjedinjene Američke Države još dugo vremena ostati zavisne od letelice dizajnirane pre šezdesetak godina, letelice direktnih konkurenata – ruskog Sojuza.

No, kanimo li odgovoriti na pitanje zašto država koja najviše ulaže u istraživanje svemira, koja ima još uvek najveći broj ljudi poslatih u svemir te koja planira da trajno ostane lider u ovoj sferi – zašto i kako je ona dopustila da em nema svoje vozilo za plasiranje ljudske posade do orbite em za transport ljudstva do Međunarodne Svemirske Stanice zavisi ili od jedne malene neprijateljski raspoložene države ili od ćudljivih, sumnjivih i jos uvek udaljenih projekata privatnih investitora?

Skok u istoriju baca svetlo upravo na ovakav razvoj događaja: vratimo se stoga na ishitreno (danas se to vidi) obećanje Džona Kenedija dato naciji 1961. godine: “ (…) Biramo da do kraja decenije pošaljemo čoveka na mesec i bezbedno ga sa njega vratimo (…)”.

Testiranje letelice Orion / Foto: NASA

Kontekst u kojem je izgovorena donekle opravdava ishitrenost. Jer u prvoj polovini šezdesetih Sovjetski savez ozbiljno vodi u svemirskoj trci: prvi su poslali veštacki satelit koji je dostigao orbitu (a to je vrlo verovatno i jedna od dve i tehnički i tehnološki najzahtevnije komponente istraživanja svemira – što je i dalo za pravo Welch Daily Newsu da stavi prepoznatljivi naslov koji bi osam godina kasnije najradije zaboravili: “Russians win the space race”), prvi su u orbitu poslali živo biće (doduše sa tragičnim ishodom – ali to je i bio profil misije), prvi su poslali čoveka u orbitu i bezbedno ga vratili, prva dogotrajna misija u svemiru (i sa njom prva svemirska mučnina Germana Titova), prva žena u svemiru (doduše, to i nije bilo tehnički uspeh ali jeste emancipatorski, posebno imamo li u vidu da je se prva astronautkinja u svemiru nasla tek 1983.) prva misija ka Mesecu, prva “impact” misija, prvo kontrolisano sletanje na Mesec satelita bez posade, prva kompleksna orjentacija u svemiru, prva “svemirska šetnja”, prva sonda na drugoj planeti i slično.

Za vreme dok su sovjetske rakete bile toliko uspešne da je isti dizajn i dan danas jedini uspešni dizajn za dostizanje orbitalnih brzina dovoljne nosivosti za ljudsku posadu – američke su rakete pucale kao kokice a prvi uspesi su bili tek malko kilavi i svakako iznuđeni – obzirom da, primerice, Alan Šepard na svom letu nije dostigao orbitalnu brzinu već je samo dostigao visinu koju su zahtevali međunarodni standardi za “dolazak do svemira” (100 kilometara visine). Stoga je Sjedinjenim Američkim državama politički potreban uspeh, pa se Kenedi latio podizanja uloga “diskurzivnom manipulacijom” te ciljem svemirske trke najednom i u tom trenutku neočekivano proglasio Mesec. Neočekivano ali ne i bez političkog rezona: “kraj decenije” je – čak i pod pretpostavkom da je osvojio drugi mandat – bio van jurisdikcije tog predsednika.

I zaista: bilo je jednostavno i – kako bi se to na engleskom veoma precizno reklo “straight forward” – Mesec, čovek, pre isteka decenije. Više marketing no ozbiljna potreba, ovaj je zahtev formatirao i ceo profil misije Apollo.

Lansiranje misije Apollo 11 – 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu / Foto: NASA

No, da je Kenedi imao tu sreću da živ dočeka kraj svog (vrlo verovatno duplog) mandata 1968. godine, nije isključeno i da bi sama misija bila nesto drugačija (ako bi je uopste i bilo) te ne toliko ishitrena: em ne bi morao previše da se brine u svom drugom mandatu em bi imao političkog i socijalnog kapitala da profil misije, okvirne datume ili bilo šta drugo promeni bez prevelikih političkih posledica.

Ovako, ubijen, zaradio je izvesnu političku auru neupitnosti (mnogo politike se nalazi iza svake tehnologije) a administracije nakon njega nisu žalile novca da bi izbegli gotovo izvesni prezir javnosti na izdajstvo ciljeva koje postavlja neko sa neupitnom aurom i zadatka koji je zapljunuo Kenedi.

Koliko je u pitanju bio više marketing manje bilo šta drugo pokazuje i podatak da je “sletanje na mesec do kraja decenije” moglo i da se odgodi do kraja 1970. godine jer – želimo li da budemo precizni – decenija se završavala krajem te 1970. godine a ne sa istekom 1969. No javost je verovala da ona ističe 1969. A sa popularnim ubeđenjima političari i administracije retko ulaze u diskusije.

NASA je stoga obilno (veoma obilno) finansirana ne bi li napravila džinovski korak za SAD i čovečanstvo ali (relativno) mali korak za Neila Armstronga i upitno je koliki svemirsku trku: budžet NASA-e bio je na svom vrhuncu 1966 godine i iznosio je više od 43 milijarde dolara iliti neverovatnih 4,3% federalnog budžeta a u to je vreme NASA imala više od četiti stotine hiljada direktno i gotovo isto toliko zaposlenih kod različitih podugovarača. Ali i pored praktično neograničenih finansija – projekat (program Apollo) bio je tesan.

Principijelna taktika je bila tehnološki napredna (mnogo novih tehnologija) ali tehnički donekle konzervativna (obilje „failsafe“ mehanizama, jednostavan i jednoobrazan profil misije i slično). Usled zahtevnosti same misije rezultat je bio tesan, precizan i engleskim rečima rečeno tailor made za MoonShot. LEM (Lunar Excursion module) nije mogao da se iskoristi bukvalno ni za jednu jedinu funkciju osim sletanja na Mesec.

Jedan film doduše – Capricorn One – prikazuje misiju na Mars sa Apollo tehnologijom. Usled činjenice da Mars ima atmosferu i gotovo šest puta veću silu teže, sletanje na Mars bi sa LEM-om bilo nemoguće; iako se nakon Apollo 13 misije tvrdilo da je sekundarna uloga LEM-a uloga “čamca za spasavanje” ukoliko dođe do problema sa komandnim modulom – podatak da je sistem za prečišćavanje vazduha bio podkapacitiran za tri osobe duboko ovu tvrdnju dovodi u pitanje, Saturn 5 je bio preveliki i preskup za bilo koju misiju na niskoj zemljinoj orbiti a previše slab za ljudske misije na Mars – prakatično neadekvatan za bilo koju drugu misiju sem single push to Moon, Komandni modul se iznimno koristio samo u tri programa: Apollo, Apollo-Sojuz misiju i kratkotrajno snabdevanje Skylab-a.

Poređenja radi, sovjetski je projekat eventualnog spuštanja na mesec bio manje ambiciozan ali znatno aplikabilniji: dva astronauta, bez kompleksnih pristajanja u svemiru, EVA transfer od orbitalnog do lunarnog modula, sa letelicom Sojuz kao jezgrom projekta – mada je i sovjetski profil misije bio iz cuga pa odatle i projekat impresivne N1 rakete i gomile veoma napredne tehnologije za svoje vreme koja je u nj strpana – od KORD sistema kontrole potiska do raketnih motora sa zatvorenim ciklusom koji su na Zapadu smatrani nemogućim inžinjerskim poduhvatom. No, i pored toga što Sojuz do meseca nije stigao, on je danas jedini trajno pouzdan mehanizam dostavljanja ljudske posade u orbitu (uz kompleks Progres koji je danas jedini pouzdani mehanizam dostavljanja tereta).

Poletanje misije STS-27 2. decembra 1988. godine / Foto: NASA

A nakon razvoja i uspešne eksploatacije Apollo-a svemirska agencija se koncentrisala na jeftinoću i ekonomičnost. Prevashodno usled žestokog kasapljenja budžeta: već od 1967 – kada postaje jasno da će projekat Apollo uspešno ispuniti Kenedijevo  obećanje – budžet se kasapi do svog istorijskog minimuma u periodu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih kada gravitira cifri između 14 i 15 milijardi.

No, ni to nije kraj priče, uporedimo li finansiranje svemirske agencije pokriterijumu procenta federalnog budžeta: ona je tek sada na istorijskom minimumu, sa manje od pola procenta u poređenju sa skoro 4,5% 1966. ali i oko 0,7 do 0,8% kada je bio na istorijskom nominalnom minimumu – krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih.

Enter Space Shuttle, naizgled sjajan koncept gotovo u potpunosti reupotrebljive (na Šatlu je reupotrebljivo bilo sve sem rezervoara – „ono narandžasto“ – za gorivo koji je snabdevao pogonsku grupu na Šatlu) letelice koja poleće kao raketa a sleće kao jedrilica i teorijski (ali samo teorijski) smanjuje cenu dostavljanja tereta u orbitu. No, zatezanje i koncentrisanje na ekonomičnost uzrokovalo posledice u vidu kompleksnog, skupog i nesigurnog celokupnog projekta te na kraju i radikalno smanjene efikasnosti. Raketni motori instalirani na Šatl su prolazili izuzetno kompleksan proces tehničke revizije nakon svakog leta, dodatnih sistema (zbog sedmočlane posade) je bilo mnogo, sedam astronauta povećavaju verovatnoću neuspeha i povećavaju rizik po misiji te, nimalo nevažno, radikalno povećavaju broj eventualnih izgubljenih života pođe li misija po zlu i tako dalje.

Lansiranje 56 misije Soyuz do međunarodne svemirske stanice 6. Juna ove godine sa kosmodroma Bajkonur / Foto: NASA

Nije stoga ni čudno da će Spejs Šatl u istoriju ući kao najnesigurnije svemirsko vozilo do sada dizajnirano sa bukvalno katastrofalnih 14 izgubljenih života (od ukupno 18 izgubljenih u istraživanju svemira od Gagarinovog leta na ovamo) i prevelika nada u reupotrebljive tehnologije se na kraju pokazala kao uzaludnom. Dragoceno vreme za dizajniranje efikasnijeg vozila je – izgubljeno.

Ali, pre nego i mi ishitreno Space Shuttle pošaljemo na smetlište istorije – dodajmo da su mane STS-a bile i administrativne prirode: usled nedostatka novca, NASA se dala u potragu za dodatnim finansijerima i pronasla ih u vojsci čije su kerefeke i izvoljevanja gotovo duplirale velicinu letelice i smanjile njenu efikasnost.

Mnogo politike i vojske, malo nauke i bedna potpora države te preveliko poverenje u „prenabudžene“ tehnologije nakon “dobijene” svemirske trke uzrokovali su da SAD zaglavi sa relativno neefikasnom tehnologijom, stagnira te se mora oslanjati na projekte koje treba razvijati od samog početka (iako Orion za svoju osnovu ima upravo komandni modul Apollo programa) ili na unekoliko nesigurne privatne projekte. No, delimično je odgovorna i različita organizaciona arhitektura za istraživanje svemira koje su SSSR i SAD imali: NASA je “na tržištu” bila usamljena i imala monopol na podrčju istraživanja svemira (upravo ono čime se retko koja tržišna ekonomija hvali) dok je u SSSR-u postajala žestoka konkurencija nekoliko projektnih i opitnih biroa (stoga i nekoliko uspešnih i prilagodljivih raketa, sistema, kao i – primerice – najnapredniji raketni motor koji i dan danas konkurenciju šiša za veliku marginu).

Američkom svemirskom programu je glave došla, izgleda,pomalo nepromućurna strategija stavljanja svih jaja u jednu košaru (Space Shuttle) dok je Sovjetski Savez sporije i temeljnije razvijao tehnološki manje zahtevne projekte ne gubeći iz fokusa ni potrebu za nekoliko paralelnih tehnoloških demonstratora (odatle i projekat sovjetskog Space Shutle-a: Buran i pogonska grupa Energia). 

Fotografija sa međunarodne svemirske stanice na kojoj se sa desne strane vidi letelica Sojuz. Na međunarodnoj svemirskoj stanici u svakom trenutku je postavljena jedna letelica Soyuz za hitne evakuacije u slučaju eventualne havarije / Foto: NASA

Sve to, naravno, ne znači i da je Apollo program bio beskorisni i skupi krš – veliki broj novih tehnologija je razvijen tokom ih dvanaestak godina, od kojih su one hardverske možda i nazanemarljivije (čičak traka, gorivne ćelije…) dok su najimpresivnije one koje često znaju izmaknuti popularnoj recepciji: organizacione – naprotiv. Ali jeste zaveo NASA-u na stranputicu pa cenu plaća sada. Konkretno, NASA transport jednog astronauta do međunarodne Svemirske Stanice je plaćala oko dvadeset miliona dolara dok je u funkciji bio STS program, a od kako je on ukinut, cena je porasla na neverovatnih osamdeset i pet miliona dolara. Čini se da se NASA nalazi između čekića i nakovnja: sa jedne strane zahtevi za „rezultatima“ sa druge strane administracija nevoljne da se upuste u finansiranje programa koji je ispao iz fokusa javnosti sa treće privatni preduzetnici koji svoje projekte bolje predstavljaju no što ih čine primenjivim (sa možda jednim izuzetkom) i koji su – pokazuju to najnoviji podatci o finansijama koje je kompanija SpaceX dobila od američke vojske – više nego voljni da muljaju sa armijom SAD. A države koje ekonomski rastu (čitaj: „Kina“) približavaju se galopom.

    Komentari

    M

    Prema izveštajima SpaceX trenutno ima najnapredniju letelicu, koja je uz to i najjeftinija.

    Mene zanima koliko to odgovara istini i u čemu se sastoji dobra promocija

    Odgovori
    S

    Interesantno da clanak pominje samo Orion program, a ne i Dragon 2 koji je odmakao daleko i moguce je da ce ove godine biti testiran sa ljudskom posadom.

    Dragon 2 je SpaceX vozilo za dostavljanje ljudi do ISS (i put oko Meseca, ali to je mozda samo marketing EM-a). Pre dva meseca smo bili na VIP turi po NASA-i i bilo je jasno da, iako NASA ima vise simpatija za Boeing i Orion program (videli maketu Oriona koja ce biti lansirana u Avgustu/Septembru za testiranje aborted take-off), izvukli smo informaciju da Musk trazi mnogo manje para za buduce misije do ISS-a od Rusa (mislim da je odnos 3:1), te je verovatnije da ce Dragon biti sledece vozilo za dostavljanje ljudi do ISS (and beyond).
    Reusable F-9/FH/BFR (jos u razvoju) su prvi ozbiljniji koraci ka ekonomicnijem slanju ljudi/satelita/robota u svemir od 70-ih godina. Inace, iskreno se nadam da ce Rusi da se ukljuce u trku, jer nas samo konkurencija izmedju drzava moze odvesti tamo gde nam je i mesto (i odakle, po recima Carla Sagana, svi mi i poticemo)!

    Odgovori
    Y

    Ne zanemarujući vojnu komponentu svemirskih programa – komercijalna je daleko prevazilazi – a radi se o helijumu 3 na Mesecu (uprkos svim razglabanjima o Marsu i sl.).
    Helijum 3 ekološki rešava potrebe čovečanstva za stotine milenijuma unapred – ako ne i duže – jer se radi o sunčevoj emisiji izotopa na tela bez atmosfere.
    Robotizacija i 3D-printing tehnika već danas omogućavaju izgradnju baza van Zemlje pri čemu ljudi i troškovi održavanja života za njih postaju nepotrebni ili znatno smanjeni – u samoj fazi izgradnje – ali će se svakako smestiti i odgovarajuće posade.
    Preostalo je samo napraviti dovoljno veliku raketu/brod za višenamensku upotrebu koja bi slala ljude, mašine i logistiku i vraćala ih sa pročišćenom rudom.
    Ko prvi uspe u tome – proizvedenom energijom će podmirivati potrebe sopstvenog i najambicioznijeg svemirskog programa…

    Odgovori
    O

    Sovjetski cilj nikad nije bila ponovna iskoristivost (reusability) već a) pariranje Amerikancima u strateškim tehnologijama i b) vojna primjena tehnologija.

    Space Shuttle počeo se razvijati, kao koncept, još krajem ’60-ih, a već nakon prva dva sletanja Apolla, kada je postalo jasno da Sovjeti neće lansirati čovjeka na MJesec, odlučeno je da će se taj program prekinuti i sva sredstva usmjeriti na ponovno iskoristiv raketoplan.

    Wernher von Braun je sudjelovao u početnim fazama izrade Space Shuttlea (preminuo je 1977. prije prvog leta) i njegova prvotna zamisao je bila potpuno „reusable“ letjelica uključujući glavni nosač. Ideja je bila da sve rakete imaju mlazne motore i krila i da mogu autonomno sletiti na aerodrome. Zbog skupoće, dugog i neizvjesnog razvoja od toga se odustalo. Ostao je koncept bočnih boostera na kruto gorivo koji sleću u more padobranima, a središnji nosač koje je najskuplji i najkompliciraniji se svaki put baca.

    Sovjeti (Rusi) su i to odbacili i razvili su novu raketu na tekuće gorivo. To je za njih također bilo važno jer su ušli u tehnologiju tekući vodik-kisik (raketni motor RD-0120) u čemu su do tada Amerikanci imali apsolutnu prednost. Inače, tada se mislilo da će Space Shuttle biti od ogromnog strateškog značaja jer će astronauti moći analizirati pa čak i „skidati“ tuđe satelite iz orbite. Također, „prodavana“ je priča da će imati 360 lansiranja godišnje (!) i da će strašno smanjiti troškove lansiranja u orbitu. Poslije kad se vidjelo da je to sve potpuno nerealno i Sovjeti su usporili razvoj Burana. Zato je prvi (i jedini) let imao tek 1988. (7 godina poslije Shuttlea).

    Inače, utrka u raketoplanima počela je još ’60-ih sa američkim konceptom Dyna-Soar, a Sovjeti su krenuli odmah parirati sa projetom BOR. Amerikanci su odustali, ali BOR je nastavio dalje prema ispitivanju hipersonične aerodinamike i tu su Sovjeti imali velikih uspjeha.

    Odgovori
    L

    A šta ako se ne gledaju samo misije sa ljudskom posadom?
    NASA je poslala puno sondi i nekoliko rovera na Mars. Stigli su i do Jupitera, Saturna, Plutona, Ceresa,… Habl je napravio revoluciju u astronomiji. Uskoro ide i Džejms Veb. Sovjeti su imali nekoliko neuspešnih sletanja na Mars i Veneru i to je sve. A Rusi? Koliko neuspešnih lansiranja su imali u zadnjih godinu dana? Kada su imali zadnju ozbiljnu misiju u svemiru? Fobos-Grunt neuspešno lansiran 2011? Ili da računam i ExoMars (gde su bili podrška ESA) sa neuspešnim sletanjem 2016?

    Odgovori
    A

    Zar Elon Musk sa svojom SpaceX kompanijom ne nudi upravo transport bilo cega u svemir, ukljucujuci i ljudi?

    Odgovori
    M

    nudi ali jos je u razvoju , testiranju. valjda treba doći do određene faze da dobe veču sigurnost

    l

    Dobar osvrt na povijest razvoja svemirskih letova. Pomenuto je da su u SSSR-u imali konkurenciju za razliku od NASA-e od nekoliko opitnih biroa. Danas se situacija promijenila. Čini se da Rusi stagniraju i zadovoljavaju se dostignućima propale države, a NASA danas ipak ima konkurenciju i to u privatnom kapitalu, pa je šteta što nije pomenuto ono što Elon Mask radi jer je ipak revolucionarno! Sletanje rakete sa svojim vlastitim motorima se i ne može nazvati drugačije.

    Odgovori
    1

    Slazem se da se situacija promenila, ali nije bas kako si naveo.

    Pocecu od Rusa. Pre bih rekao da se i dalje nalaze u „restrukturiranju“. Opitni biroi iz doba SSSR su danas uglavnom zasebne kompanije, pa je doslo do renacionalizacije iz koje je nastao danasnji Roskosmos. Problem je taj sto i dalje traje to restrukturiranje.

    S druge strane, privatni kapital je zasad samo delimicna konkurencija za drzavne svemirske programe. Ipak je cilj svakog privatnika profit…

    l

    Pa to i jeste ono što govorim. Stagnacija u razvoju, a restrukturiranje može biti samo jedan od uzroka. Činjenica je da je privatni kapital pokrenou revolucionarne projekte koji za sad obečavaju i to iz ničeg. Elon Musk se još nije ni rodio u trenutku kad je SSSR razvio svoj svemirski program i od tada nismo vidjeli ništa novo.

    G

    Čudi me da nisu videli nešto sa Stavatijem…

    Odgovori
    1

    Nekako se nameće zaključak da su Ameri imali samo sletanje na Mesec kao najveći uspeh. Sve ostalo su Rusi uradili pre njih…

    Odgovori
    l

    Ne bih se složio. Roveri na marsu, teleskopi Kepler i Hubble… NASA je još uvijek aktivna. Zapravo je jedina aktivna pored Elona Muska. Ostali su svoje aktivnosti sveli samo na slanje satelita i održavanje dok su zanemarili istraživanja.

    O

    Amerikanci imaju daaaleko više uspjeha u istraživanju svemira (astrofizika) i sunčevog sustava. Sondama su istražili sve planete, uključujući i Pluton koji je taj status izgubio 2006., više asteroida i nekoliko kometa. Rusi su imali uspjeha samo sa istraživanjem Venere. Sve misije na Mars su im propale, a prema ostalim planetima nisu lansirali sonde. Osim toga, Amerikanci su uspješno su dizajnirali, lansirali i koristili ogroman broj satelitskih opservatorija. Puno više od Rusa.

    1

    leni i Ozren

    Ovde bi se vec razvijala polemika. Mnogi smatraju da je svemirska trka okoncana sa Apolo-Sojuz test programom, pa je tu sad i pitanje da li neko pojedinacno(NASA, Roskosmos, itd.) uopste od tad ima zasluge za uspehe. Nadalje cemo videti…

    O

    Utrka se definitivno nije okončala Apollo-Soyuz programom. 1975. je bio jedini zajednički let. To je bilo razdoblje detanta. Nakon toga odnosi između USA i USSR su se opet pogoršali. Utrka je krenula prema raketoplanima. Rusi su zakasnili sa Buranom, Amerikanci su bili prvi i nastavili ga koristiti sljedećih 30 godina (1981-2011). Ali Rusi su, u skladu sa svojom inženjerskom kulturom, nastavili unaprijeđivati ono što radi, što je dokazano u praksi, i nastavili koristiti Soyuz (prvi let 1967.) koji još uvijek leti.

    Ali moraju se i oni modernizirati, ne mogu tako vječno. Evo, baš je Rogozin nedavno postao direktor Roskosmosa i kaže da mu će prioritet biti uvođenje novih raketa nosača (Angara umjesto Protona): http://spacenews.com/new-roscosmos-chief-prioritizes-ending-protons-reign/

    1

    Ozrene, ne bih se slozio da se utrka definitivno nije zavrsila te 1975. godine, iako si naveo tacne cinjenice.

    Prvo, Apolo-Sojuz. Taj jedini zajednicki let je imao najjaci uticaj na standardizaciju svemirskih programa, ranije su svi bili medjusobno iskljucivi), i mislim da taj uticaj nije ugrozilo ni kasnije pogorsanje na relaciji SAD-SSSR.

    Drugo, nije tacno da je utrka krenula dalje samo prema raketoplanima, vec je isla u mnogo sirem pravcu visekratnih svemirskih letelica / reusable spacecraft. STS je uprkos dugom veku od 3 decenije ipak bio inzenjerski promasaj po mom misljenju. Buran je obecavao, ali zbog politike jednog senilnog osrednjeg glumca ode na smetliste istorije.

    Ali da ne duzimo vise. Zakljucak je da danas niko ne moze 100% sam da obavlja istrazivanja u svemiru, mada ce me mozda Kinezi opovrgnuti…

    s

    Ono sto vecina ignorise, svesno ili ne, je to da je SSSR a kasnije Rusija usmerila svoje kapacitete na razvoj tehnologija svemirskih stanica – Salyut, Almaz, and Mir, dok je USA stala na projektu Skylab-a.
    Time, dok se USA usmerila na istrazivanje van orbite Zemlje, SSSR je svoje kapacitete usmerio na istrazivanja u okviru orbite Zemlje. I dan-danas Rusija nastavlja svoju pricu – planira izgradnju OPSEK svemirske stanice, dok samostalno odrzava svoj deo ISS (koji je inace i najkriticniji), dok USA deo ISS odrzava u saradnji sa drugim drzavama.
    Nivo istrazvanja koje je USA donela prema drugim planetama, moze se lako uporediti sa nivoom istrazivanja koje je SSSR/RF donela u svojim svemirskim stanicama, ali, na primer, dok su svi pozdravili misiju NASA prema Saturnu, iako nema bilo kakve prakticne primene u realnom zivotu, niko nije ni prepoznao tehnologije koje je SSSR/RF razvila na svojim svemirskim stanicama, a odnose se na pracenje klimatskih promena, prenosa el. signala i slicno.
    Takodje, reci da je Soyuz od pre 40 godina isti kao danas je isto kao reci da je nov F16 iz 1970tih isti kao nov F16 iz 2010-tih. Spolja jeste slican, ali je pun novih tehnologija koje su dozivele izmene i unapredjivanja tokom godina, cak i tokom finansijske krize 1990-tih.

    L

    Odlican tekst.
    Rusi su 2 koraka ispred svih u izradi raketnih motora.
    I tesko ce ih u bliskoj buducnosti iko dostici.

    Odgovori
    r

    Tачно увек су и били испред свих и право је чудо да људи верују у слетање на Месец пре скоро 50 година и оном технологијом и компјутерима а да Американци данас имају проблеме да развију летелицу која ће заменити програм Шатл у ери савремене технологије и њиховог непресушног буџета који је из године у годину све већи и за NASA као и за одбрану.

    i

    Osim kineza koji su im u potpunosti iskopirali raketni program. Rusi su bili dobri ali i oni stagniraju . Nista novo ni pametno kod njih. Nema para. Citajuci tu i tamo ponesto o NASI ja sam stekao dojam da je to jedna rasipnicka organizacija ciji su celnici vrlo cesto bili ljudi bez ispravne vizije. Danas su senka onoga sto su bili i state department pokusava sto vise da ukljuci privatni sektor u svemirski program. NASA odrzava na aparatima tako sto radi neke sitnije programe koje onda maksimalono promovisu u medijia. Space X se vise hvali nego sto postize ali generalno nisu losi. Ako nista drugo safety record im je na nivou ostalih

    m

    @radovanovic: čudno je kako ti ne veruješ u američko sletanje na Mesec a veruješ u ostala ruska (neupitna) dostignuća. Pa i eksploziju atomske bombe su mogli da snime u Holivudu – pa ipak svako normalan veruje da atomska bomba postoji.
    Manite se teorija zavere i nepismenih kvaziargumenata (tipa analiziranje fotosa, a ovamo niko o fotografiji elementarnih pojmova nema) – sleteli su na Mesec ali su to platili ogromnim novcem koji je mogao da bude usmeren u nešto drugo, i kao rezultat Rusi su ih pretekli sedamdesetih u ukupnom broju bojevih glava. Ovako Ameri su taj Mesec platili sa oko pola jednogodišnjeg nacionalnog budžeta a za najveću ekonomiju na svetu to je zastrašujuća cifra.

    P

    Tacno je da su kinezi dobrim dijelom iskopirali nesto od rusa ..ali cim se dodje do nekih komplikovanijih stvari koje treba rijesiti kinezi tu ne daju rjesenja…tako da koliko znam Kinezi samostalno pokusavaju da osvoje neke tehnologije.
    Inace zalosno je sto se u USA sad sve svedi na to kako izvuci pare iz buzdeta i s kime smuljati nesto…svidjelo se ta konstatacija nekome ili ne prosto je sistem takav da se tako radi…pa nismo mi izmislili korupciju. To je inace i mana pentagonovog budzeta koji je ogroman ali sta se stvarno efektivno dobija za te pare je druga prica…
    Za sada ja bar nisam cuo neke novosti iz Roskosmosa o novim programima ali neizostavno poslednji tehnoloski proboji sa hibridnim nabojno mlaznim motorima (zirkon)…prosto ce nametnuti nive zadatke za projektne biroe ako vec ne rade na tome…

    Inace mi zaboravljamo da investitori uvijek samo gledaju komercijalne stvari…istrazivanje svemira to samo po sebi u staru nije..mozda kasnije ..Inace Tramp je pozvao prije par mjeseci ne na trku u naoruzanju nego na osvajanje marsa…u tom svjetlu trebalo mi mozda gledati i osnivanje novog roda tkz kosmicke vojske u US…konacno su izasli iz zagrljaja RV-a koje je dosta ‘konzervativno’ i dosad je osujecivalo slicne pokusaje da izgube kontrolu nad ‘space’ sektorom…..

    l

    Pomislio sam odmah nakon čitanja teksta da bar na ovom portalu nema šanse da se javi u diskusiju neko ko smatra da je sletanje na mjesec izrežirano i snimljeno u studiju, kad ono…

    l

    Nadam se samo da niko neće pasti u zamku i ispod ovakvog teksta se uvjeravati sa pojedincima o onom što je čitav svijet prihvatio kao neupitnu činjenicu, pa tako i u bivšem SSSR-u.

    r

    @milan: Pa neverujem da su sleteli i nikada i necu verovati najvecim manipulantima i reziserima na svetu a taj budzet koji pominjes pa oni trose svake godine po jedno sletanje na mesec samo izgleda oni mogu da lansiraju letelicu u svemir samo iz filmskog studija ili da plate nekom drugom da to uradi !!!

    m

    @radovanovic: možeš da ne veruješ koliko hoćeš ali su Rusi priznali sletanje na Mesec. Pametnom dosta.

    n

    samo objasnite kako su prosli kroz van alenov pojas zracenja i vise nikada necu da komentarisem

    l

    Pitaj Ruse, oni znaju odgovor dok ne postavljaju pitanje.

    Prilikom komentarisanja tekstova na portalu molimo vas da se držite isključivo vazduhoplovnih tema. Svako pominjanje politike, nacionalnih i drugih odrednica koje nemaju veze sa vazduhoplovstvom biće moderisano bez izuzetka.

    Svi komentari na portalu su predmoderisani, odobravanje bilo kog komentara bilo kog značenja ne odražava stav redakcije i redakcija se ne može smatrati odgovornom za njihov sadržaj, značenje ili eventualne posledice.

    Tango Six portal, osim gore navedenih opštih smernica, ne komentariše privatno niti javno svoju politiku moderisanja

    Ostavite odgovor

    Najnoviji komentari

    Alen Šćuric Purger na: [KOLUMNA ALENA ŠĆURICA] Aerodromi Crne Gore vrtoglavo rastu

    Putujući: Hvala puno za pohvale. I ja smatram da je diskusija nepotrebno išla u politiku. Broj putnika svakako će rasti. Neka se obistini samo dio planova koje imaju Aerodromi Crne Gora brojka linija, prijevoznika i putnika će značajno porasti. Naravno da je limitirajuć faktor ovo što pišete, ali kad sam zadnjih par puta bio u…

    21. Sep 2018.Pogledaj

    radovanovic na: Vanaerodromsko sletanje Antonova 2 „STS avijacije“ kod Jagodine

    Stajni trap je polomljen sudeci po polozaju aviona a i donja krila su ostecena a posto je u pitanju platno bice tu posla, nekada je Pancevacka Utva radila remont i oplatnjavanje krila na An-2 tako da imaju znanja e sad koliko to kosta neznam ali ako se isplati popravka onda napred dobri su to leteci…

    21. Sep 2018.Pogledaj

    BB na: [EKSKLUZIVNO] Prve fotografije prinudnog vanaerodromskog sletanja aviona An-2 blizu Jagodine

    Nije fino vidjeti udes u avio svijetu ali je fino znati kada posada izađe bez većih problema. svaka čast za prisebnost...

    21. Sep 2018.Pogledaj

    Send this to a friend