Neispričane letačke priče Suada Hamzića: Podvig!

Kada sam pre dve godine pisao „Letačke priče“, nisam želeo da moja knjiga bude preopširna, da je opterećujem detaljima ili kratkim sadržajima koji sami po sebi nisu mogli biti jedna od priča niti se uklopiti u jednu od napisanih. A bilo je događaja koje vredi spomenuti, zapisati. Neki nisu ništa više do anegdote iz našeg svakodnevnog života vazduhoplovaca. Neki su se dogodili drugima koji će to možda i ispričati ali ih zasigurno neće zapisati. Ima ih koji nikada to više i neće moći, čak i da su želeli da ih neko upamti, da ih se seća, da se spomenu.

Neki od tih događaja su pravi podvizi, podvizi koje treba upamtiti – kao i njihove aktere, prave junake. Zbog toga, a i na traženje brojnih ličnih i Fejsbuk prijatelja, odlučih da nastavim pisati. Nemojte mi zameriti ako neka od priča, posebno čiji akter ili očevidac nisam bio, ostane pomalo nedorečena. Sa vremenske distance ću prepričati ono što sam nekada čuo od onih koji to jesu bili.

U idućih pet sedmica svakog ponedeljka objaviću po jednu do sada neispričanu priču na Tango Six portalu. Sve moje do sada napisane priče, osim u knjizi, možete pronaći grupisane ovde.

Sve je u komunikaciji

– Molim Te, objasni mi šta je po tvome kriterijumu podvig, a šta profesionalna greška? –

Tako je započela rasprava između moga kolege i mene davno, krajem šezdesetih. Raspravljali smo o nedavnom događaju na aerodromu Batajnica tokom kursa noćnog letenja moje klase na avionima tipa MiG-21.

On je bio stanovišta da ako pilot pogreši više ničim tu grešku ne može ispraviti, iskupiti se za nju, sve i ako nije imao izbora spašavajući sopstveni život!

Ja sam bio drugačijeg mišljenja.

U toku noćnog poletanja na dvosedu NL-12 u pravcu 130 na Batajnici posle odlepljenja, na visini od samo nekoliko metara, nastavniku letenja kapetanu Šorak Miletu otpada poklopac kabine. Nije je zabravio, a mehaničar aviona koji ih je ispraćao na let to nije primetio! Potporučnik Miha Mavrič u prednjoj kabini čuje snažan udar i jaku buku u slušalicama ali i onu direktnu koje je poticala iz zadnje kabine. Nezabravljeni poklopac zadnje kabine se pri povećanju brzine i ugla penjanja naglo otvorio a vazdušna struja ga je otrgnula od aviona. Neodbravljene šarke su ga zadržale uz trup, što je prouzrokovalo krivljenje konstrukcije poklopca kabine i snažan udar o konstrukciju aviona. Udar koji je Miha čuo je nastavniku letenja Miletu sledio krv u žilama!

– Pusti, pusti! – čuo je Miha u slušalicama.

Miha odbacuje poklopac svoje kabine i povlači ručice katapultnog sedišta!

Oseća snažan udar katapultnog sedišta, udar vazdušne struje prohladnog noćnog vazduha, pa dinamički udar otvaranja padobrana. Visi na padobranskim vezama, čuje zvuk motora, vidi plameni trag forsaža aviona koji je napustio. Nije mu jasno kako taj avion još uvek leti i penje? Dodiruje zemlju. Atleta i sportista kakav je oduvek bio, Miha pravi kolut napred, ustaje i gleda u pravcu svoga aviona koji, očigledno kontrolisan u letu, kreće u levi  zaokret!? Prati ga pogledom sve dok se plamen forsaža nije ugasio na zvezadanom nebu. Pedantni Slovenac skuplja svoj padobran, gužva ga u naručje i upućuje se sa ekonomije „13. Maj“ u pravcu samo par kilometara udaljenog aerodroma.

Mile koji se posle nesporazuma i Mihinog katapultiranja nađe u još težoj situaciji, povuče glavu dublje u kabinu i skoncentrisa se na upravljanje avionom po instrumentima. Pođe mu za rukom da održi avion u kontrolisanom penjanju, krenu u levi zaokret, ka severu, da u slučaju napuštanja aviona njegov MiG ne padne u naseljeni Zemun, Beograd ili prigradska naselja na levoj obali Dunava. Unatoč stravičnoj buci i turbulenciji vazduha u kabini, Mile uspeva da vidi instrumente, čije osvetljenje je pojačao da kontroliše položaj aviona u prostoru, da upravlja njime. Svoju prvu nameru da i on napusti avion počinje preispitivati.

Još uvek je u dilemi, uprkos stravičnoj buci i hladnoći u kabini i upravlja avionom. Zašto da to ne pokuša i dalje, zašto da avion, ako to bude moguće, ne dovede na sletanje, sleti sa njime, sačuva ga? Leti na visini od oko 3.000 metara, dovoljnoj za bezbedan let, za svaku njegovu sledeću odluku ali ne i previsoko da bi mu bilo još hladnije u zadnjoj kabini bez oba poklopca! Zna da mora potrošiti dobar deo goriva u rezervoarima aviona koji ima ograničenje po sletnoj težini tj. količini goriva. Sletanje sa velikom težinom može biti fatalno.

Ispušta vazdušne kočnice da poveća potrošnju goriva i skrati trajanje ovog neprijatnog leta. Preispituje svoj položaj, situaciju u kojoj se našao. Proverava šta je ostalo od poklopca njegove kabine i nimalo se ne obradova kada ustanovi da je levi deo rama kabine ostao na mestu, pričvršćen na šarke koje ga vezuju za trup pri redovnom otvaranju i zatvaranju poklopca kabine. Taj deo rama mu ne bi smetao da se katapultira, ali za njega je vezana tanka čelična sajla koja izvlači osigurač katapultnog sistema za napuštanje aviona. Pokušava rukom naći tu sajlu i povući je, pripremiti sedište za katapultiranje, ako to zatreba!

Ne uspeva.

Jasno mu je da ako bude morao napustiti avion ne može računati na iskakanje katapultiranjem već, za avione kategorije MiG-a mnogo težim i rizičnijim načinom – klasičnim iskakanjem poput pilota podzvučnih borbenih aviona. Proširenim krugom iznad Vojvodine preko Zrenjanina, Bečeja, Sombora i Novog Sada, markantnih orjentira noću, vodi avion ka Batajnici. Pokušava preko radija javiti svoj položaj i nameru ali ne čuje ni sam sebe! Na kontrolnom tornju čuju samo šum uključenog radio predajnika Miletovog aviona, goniometrišu pravac iz kojeg se javlja ali ne znaju ništa više sem da je avion u vazduhu, da leti, da ga neko drži pod kontrolom i pokušava se javiti. Jasno im je da moraju obezbediti prednost na sletanju tom avionu pa ma o čemu se radilo! Jasno je to i ostalim pilotima koji su se zatekli u vazduhu, ali ih kontrolor upozorava na okolnosti, da pažljivo osmatraju vazdušni prostor.

Mile leti po instrumentima. Nazire svetla Novog Sada.

Njegovo samopouzdanje raste. Počinje pripremu za sletanje i ispušta stajni trap, čiji aerodinamički otpor će mu pomoći da potroši više suvišnog goriva u prilazu za sletanje. Nazire svetla Inđije, a malo kasnije i svetlosnu liniju piste broj jedan Batajničkog aerodroma!

Mora, jasno mu je, da smanjuje brzinu na sletnu, oko 300 km/č. Smanjuje snagu motora ali smanjenjem brzine povećava i napadni ugao, podiže nos i time smanjuje, tačnije onemogućava, sebi osmatranje piste na koju treba sleteti! Tu situaciju može dočarati i pokušati shvatiti samo onaj ko je bio nastavnik letenja na MiG-21, posebno na tipu L- 12, i još noću, i još bez oba poklopca kabina!  Ja sam to bio. Ali ne mogu shvatiti kako je Mile uspeo dovesti avion do piste i sleteti!?

A Mile Šorak je to uspeo!

Moj klasić Mavrič Miha je dopešačio do aerodroma, sa sve padobaranom u naručju upravo kada je Mile urulavao u stajanku.

Onda je saznao da mu je Mile preko interfona govorio: PUSTI MENI a Miha je razumeo NAPUSTI i katapultirao se!

Mile Šorak je par meseci kasnije ponovo leteo ali na jednom od sigurnijih, udobnijih aviona transportne eskadrile bazirane na istom aerodromu Batajnica.

Što se mog saogovornika sa početka tiče, on ostade pri svome. Ja pri svome!

Ne zameram mu. On je u pravu kada je u pitanju razlog cele ove situacije, ali je očigledno gubio iz vida da je ljudski pogrešiti. Očigledno nije imao i iskustvo pilota koje sam imao ja još 1966. Leteo sam samo desetak sekundi u potpuno otvorenoj kabini Tanderdžeta i to danju. I baš zbog toga sam mišljenja da je ovaj let kapetana Mileta Šoraka ako ne najveći, onda jedan od najvećih podviga pilota našeg vazduhoplovstva!