Neispričane letačke priče Suada Hamzića: Let sa nezabravljenom kabinom na L-12

Kada sam pre dve godine pisao „Letačke priče“, nisam želeo da moja knjiga bude preopširna, da je opterećujem detaljima ili kratkim sadržajima koji sami po sebi nisu mogli biti jedna od priča niti se uklopiti u jednu od napisanih. A bilo je događaja koje vredi spomenuti, zapisati. Neki nisu ništa više do anegdote iz našeg svakodnevnog života vazduhoplovaca. Neki su se dogodili drugima koji će to možda i ispričati ali ih zasigurno neće zapisati. Ima ih koji nikada to više i neće moći, čak i da su želeli da ih neko upamti, da ih se seća, da se spomenu.

Neki od tih događaja su pravi podvizi, podvizi koje treba upamtiti – kao i njihove aktere, prave junake. Zbog toga, a i na traženje brojnih ličnih i Fejsbuk prijatelja, odlučih da nastavim pisati. Nemojte mi zameriti ako neka od priča, posebno čiji akter ili očevidac nisam bio, ostane pomalo nedorečena. Sa vremenske distance ću prepričati ono što sam nekada čuo od onih koji to jesu bili.

U idućih pet sedmica svakog ponedeljka objaviću po jednu do sada neispričanu priču na Tango Six portalu. Sve moje do sada napisane priče, osim u knjizi, možete pronaći grupisane ovde.

Mišin „tešitelj“

– Vihor za jednog! – kolega glasno prenosi komandu koju je upravo primio preko poljskog telefona sa Operativnog centra aerodroma.

Moj klasić Milorad Marjanović – Miša pritišće dugme startera motora.

Motor izlazi na mali gas i dok on uključuje potrebne prekidače, mehaničar aviona uklanja stepenice i podmetače ispred točkova koji će trenutak kasnije izrulati prema pisti br. 4 aerodroma Bihać tog martovskog dana 1969. godine.

Miša izvršivši potrebne radnje i nužne provere spušta poklopac kabine koji se za razliku od svih kasnijih aviona MiG-21 koje smo leteli otvarao podizanjem u pravcu nosa – unapred, a spušta unazad zatvarajući kabinu. Izrulava.

Iz kabine drugog aviona gledam poletenje Mišinog aviona koji se upravo odlepljuje. Nameravao sam da isključim napon instalacije svoga aviona kada čuh Mišu koji uznemirenim glasom javi da mu je kabina aviona ostala nezabravljena, da se njen poklopac malo podiže sa rama!

Neugodna tišina. Kontrolor letenja sa tornja, očigledno ne znajući šta da kaže, ćuti. Ne znam ni ja i za razliku od KL mogu nastaviti ćutati:

– Biće sve u redu Mišo, uvuci stajni trap, isključi forsaž. – rekoh tek da ga ohrabrim zapravo i ne znajući šta još da kažem.

Nisam znao šta je pravi postupak za ovakvu situaciju kada ne možeš predvideti ponašanje nezabravljenog poklopca kabine izloženog snažnoj aerodinamičkoj struji, silama otpora i uzgona u kojima zbog svog oblika i položaja na avionu učestvuje!?

– Ne brini, neće ti kabina otpasti. Ne prelazi brzinu od 600. Ne penji preko 2.000. – dodajem.

– Evo me na 2.000, brzina 600. – javi se Miša čiji se već mirniji glas jedva razume od spoljne buke.

– Ostani u rejonu aerodroma, na ovom kanalu. – oglasi se i KL valjda da i on nešto kaže.

– Koliki je zazor između rama kabine i trupa aviona, ima li šanse da je zabraviš? – upitah, nemajući predstavu da li i vredi to pokušavati.

– Jedan, dva santimetra, pri kraju rama i više. – odgovori Miša.

Znao sam da precizni svonjevi mehanizma zabravljenja kabine ne bi tolerisali ni 1, 2 milimetra i da sam postavio glupo pitanje kolegi u nevolji.

– Hajde u levi zaokret, malim nagibom. Bez klizanja. I izvuci vazdušne kočnice, povećaj snagu motora. –

Osetih olakšanje kada čuh drugi glas, ovoga puta nekog od kolega pilota koji je od kontrolora letenja na AKL preuzeo mikrofon. I tako sam se osećao više kao „tešitelj“ nego kao neko ko u ovoj situaciji može i pomoći nekim valjanim savetom.

Nekoliko minuta kasnije iznad aerodroma nadlete Mišin avion i ponovo malim nagibom krenu u levi zaokret:

– Proširenim krugom uđi u pravac za sletanje i dođi normalno na sletanje sa gorivom ispod 1.200 litara. – čuh instrukciju sa AKL.

Narednih desetak minuta slušao sam konverzaciju kolega, zadovoljan što je Mišin glas delovao sve mirnije, što je očigledno povratio samopouzdanje sve sigurniji da će uspešno avion dovesti na sletanje. Pilot koji je preuzeo mikrofon na AKL bio je jedan od iskusnih iz lovačkog puka koji je leteo na istim avionima. Uspevao se čak i našaliti jer znao je da Miši ne može pomoći drugačije nego održavanjem njegovog samopouzdanja u uverenju da će uspeti normalno sleteti.

I uspeo je!

Mišin avion se nekoliko minuta kasnije normalno prizemljio.

Miša je posle nekoliko dana odmora otputovao u Zemun, na vanredne preglede na Glavnoj vojno-lekarskoj komisji za letače. O čemu je razgovaro sa lekarima nije nam prepričavao, ali ne sedajući više u kabinu MiG-a, ode iz Bihaća i završi preobuku na helikoptere. Leteo je helikoptere do kraja letačke i vojničke karijere – uspešno!

Da poletanje sa nezabravljenom kabinom na avionu tipa L-12 nije bezopasno je potvrdio i slučaj pilota Lazića koji je par godina kasnije, poletevši iz Prištine sa nezabravljenom kabinom, izgubio život.