[PILOT SA ISTOKA] Domaća vazduhoplovna zaostavština: Kako sam pokušao da spasem barem jednu Cesnu 152 Aerobat iz Vršca

Mogu da kažem da sam jugonostalgičar.

Svestan sam da stara Jugoslavija nije bila idealna tvorevina, imala je mnogo mana ali i prednosti. Mnoge stvari su posle velikih ratova postavljane na svoje mesto, ulagalo se dosta u obrazovanje, ulagalo se mnogo u kulturu. Dok smo politički levitirali između istoka i zapada imali smo najbolje od oba sveta. Donekle  i od onog trećeg, nerazvijenog. Radilo se puno i gradilo, stvaralo za budućnost. Na kraju, kao i mnogo puta kroz istoriju, sve smo bacili kroz prozor. Zašto je to tako, teško je objasniti, valjda neko balkansko prokletstvo.

Ipak, jedna od stvari koja mi nikada nije ulazila u glavu je činjenica da i ono što je stvoreno, stečeno, što je neki vid uspomene, artefakta, ne želimo da ostane negde tu, da i mlađi mogu da vide, da osete istoriju. Na zapadu se na takvoj zaostavštini dobro i zarađuje, kod nas eto ne. Dobar primer su vozila koja je bivši predsednik Tito posedovao. Mnoga su bili unikati od neprocenjive vrednosti. I ne samo vozila, još mnogo drugih predmeta nestalo je pod sumnjivim okolnostima. Nažalost, neke stvari nisu zaobišle ni avijaciju. I voleo bih da se to promeni, voleo bih da poštujemo našu istoriju kakva god bila i da bolje čuvamo nasleđe.

Kad ostare ljudi vole da se vraćaju u prošlost, vole da se sete lepih događaja ili predmeta iz detinjstva i mlađih dana. Vole i da kupe stvari iz tog doba, da ih obnove, restauriraju. Mislim da ih to čini ponovo mladim pored činjenice da ostavljaju mlađim naraštajima u nasleđe nešto prelepo, što oni nisu bili u prilici da vide.

Tu svakako mislim i na obnovu vojnih aviona koja se godinama odvija na Lisičjem Jarku. Svi ti ljudi koji se nesebično daju kako bi udahnuli život u deo vojne istorije čine veličanstvenu stvar.

Iz detinjstva imam prelepe uspomene na letenje nekim JAT-ovim avionima, posebno Boingom 727. Jako mi je žao što, barem jedan, nije restauriran i uvršćen u kolekciju pri muzeju na aerodromu.

Ipak, neki delovi istorije su sačuvani, jedan od najlepših primera je čuvena Solari tabla za prikaz reda letenja na Beogradskom aerodromu. Isporučena je aerodromu krajem sedamdesetih godina prošlog veka a restaurirana je 2002 godine. Taj zvuk vas i danas podseća na promenu u redu letenja sa karakterističnim crvenim lampicama koje su ukazivale na status vašeg leta. Sada one predstavljaju retkost i mnogi turisti širom sveta se upravo slikaju na aerodromima pored njih jer su nezamenljivi deo istorije putovanja avionom i drugim vidovima transporta.

Jedan od aviona koje nismo sačuvali

Ja danas želim da vas podsetim o jednom svom projektu koji nažalost nije uspeo. Voleo bih da jeste i da je i taj mali delić vazduhoplovne istorije ostao u Srbiji.

Kako je nacionalna avio-kompanija menjala oblike i forme, na kraju i ime, došlo je do izdvajanja i prodaje nekih celina. Pilotska akademija u Vršcu kupljena je od strane SMATSA-e. Međutim, i dalje je deo sredstava bio u vlasništvu JAT-a pa posle i Er Srbije. Tako su u tom procesu stari avioni nekadašnje akademije ostali u vlasništvu nacionalne avio-kompanije jer je SMATSA kasnije kupila nove avione. Uglavnom su to bili stari i isluženi avioni, neki čak samo u delovima. Međutim, godinama pre, kada sam imao svoj avion, od prijatelja iz Vršca sam slušao o „malim Cesnama“ o kojima je on pričao uvek u superlativu.

Pre nekoliko godina izašao je oglas za prodaju svih tih aviona. Zainteresovao sam se jer sam video i te famozne Cesne 152 Aerobat na listi i polako počeo da istražujem. U pitanju je bio paket od 16 Cesni 172/152 i 3 Pajper Čejena.

Kontaktirao sam Er Srbiju u želji da odem i pogledam avione, da pregledam dokumenta. Zaista sam se ponovo zagrejao da kupim avion.

Kada sam došao da pregledam dokumentaciju osoba koja je bila zadužena za ceo proces nije ni znala kako izgledaju knjige od aviona, ni gde su složene ni šta treba da pokaže. Kod njih je tada sve delovalo krajnje dezorganizovano. Izgubio sam tu dobrih nekoliko sati u pregledu i slaganju dokumentacije i vrlo brzo sam shvatio o čemu je moj prijatelj svojevremeno pričao.

Od pomenutog kompleta aviona Cesne 172 su bile najviše u eksploataciji, doduše ni Čejeni nisu zaostajali. Međutim, tri Cesne 152 Aerobat su bukvalno bile kao nove. Sva tri aviona, barem prema dokumentaciji, su imala u proseku između 500 i 1000 sati naleta po avionu. Neverovatno, takve avione je nemoguće naći u svetu sa tako malim naletom i u takvom stanju. I to nije bilo sve.

Pomenute tri Cesne 152 bile su deo male serije od svega 89 proizvedenih aviona tog tipa (FA-152 Aerobat). Te 1983. godine kada su proizvedene ukupno je bilo proizvedeno samo 5 primeraka serijskog broja od 383 do 387. Od toga su tri bila kod nas u Srbiji. Više od polugodišnje proizvodnje! Reims Cesna 1984. godine nije proizvodila avione tog tipa a 1985. i 1986. proizvedeno je još tridesetak primeraka. Ti avioni su sve vreme, od kupovine imali samo jednog vlasnika, Pilotsku akademiju u Vršcu. Našao sam još podataka o jednom avionu iz te 1983. godine van Srbije (serijski broj 385). On je bio u britanskom registru i do momenta mog pregleda imao je preko 13.000 sati naleta. Skoro sam potpuno siguran da primerci poput naših iz završnih godina proizvodnje, sa tako malim naletom, nisu postojali više u svetu. Jedan Aerobat, kupljen 1984. godine, se čak nalazi i u Smitsonijanu.

Dogovorio sam i da odem da pogledam avione. Kako me je sačekalo iznenađenje kod pregleda dokumentacije, tako sam se iznenadio i kada sam video da je jedan od ta tri aviona zapravo totalno uništen. Bio je parkiran napolju i tokom jedne oluje vetar ga je isprevrtao i napravljena je totalna šteta. Naravno, osoba zadužena za prodaju nije imala tu informaciju. Ostala dva aviona su delovala zaista fantastično i zaista sam poželeo da ih otkupim.

Međutim, kako to već biva, pojedinačna kupovina nije bila dozvoljena, insistiralo se isključivo na kupovini u paketu. To je praktično značilo da samo veći igrači mogu kupiti te avione. Bilo je mnogo zainteresovanih iz inostranstva ali do momenta kada sam ja išao u pregled aviona, nikoga nije bilo da ih zaista i pogleda. Čudno.

Više puta sam apelovao da izdvoje te avione iz paketa zbog jedinstvenosti objašnjavajući im činjenice da su iz male serije ali nažalost nisam našao na razumevanje. Čak sam predlagao da ih ne prodaju, da ih izdvoje i ostave ili predaju Akademiji. Dozvolili su mi ipak da podnesem izdvojenu ponudu za samo tri aviona što sam i učinio ali nažalost moja ponuda nije prihvaćena. Prihvaćena je ponuda u paketu i to bez naznaka koliko je bilo ponuđeno po avionu.

Bio sam razočaran. Shvatam da velikoj kompaniji poput Er Srbije treba novac od sredstava koja stoje i koja se ne koriste ali mislim da su dobijena sredstva ovom prodajom ipak bila suviše mala da naprave bilo kakvu razliku u tako velikoj kompaniji i da je nenovčana vrednost te tri male Cesne 152 Aerobat daleko prelazila vrednost cele te prodaje. Kasnije je Er Srbija pokazala brigu za domaću vazduhoplovnu zaostavštinu sa namerom da legendarni i prvi Boing 737 YU-AND ostavi Muzeju vazduhoplovstva ali u srpskom registru više, nažalost, nema Cesni FA-152 Aerobat.