[PILOT SA ISTOKA] Želiš da postaneš pilot? Odustani, nije vredno truda

E da, o pilotskom poslu.

Sećam se kad sam bio klinac, to je bio dobar posao, na sve strane poštovanje, novac, putovanja, dugački lejoveri, druženja sa kabincima, razne druge beneficije, one zvanične i nezvanične. A sada, sve je to dosta drugačije. Sve je modernije a samim tim i komplikovanije. Neko ima sreću da radi za manju firmu, tamo su stvari verovatno jednostavnije, meni se eto zalomilo da radim za veliku. Sreća ili nesreća, procenite sami.

Avioni su postali veći, putnici zahtevniji, aerodromi zagušeni a aviosaobraćaj postiže rekorde za rekordima, naravno do ove godine i do čuvene Korone. Kad me neko mlađi pita, sa onim žarom u očima, kako da postane pilot i šta sve mora da uradi, dođe mi da mu kažem odustani, nije vredno truda. Mislio sam da tako nešto nikada neću biti u stanju da pomislim, pogotovo posle svega što sam postigao da bih bio tu gde sam sada. Neko će reći vidi ga prošao je sve i postao pilot a sada nama soli pamet kako to da ne radimo. Kao što rekoh, moje je da kažem šta neko može da očekuje, otvoreno i bez ulepšavanja a na vama je da sami procenite.

Imao sam regularan posao, od devet do pet, i bio mi je dosadan, hteo sam uzbuđenje i da radim ono što volim. Ispalo  je  kao na filmu, pazi šta želiš, možda ti se i ostvari. I ostvarilo se.  Ali da ne gnjavim više, evo šta želim da ispričam.

Nekada se nije letelo ovoliko, uglavnom se letelo danju, preko noći je bio manji deo letova. Pričam za one kraće letove, ne za interkontinentalne. Sada više ne postoji doba dana kada se ne leti, veliki broj mojih dužnosti počinje u sedam uveče a završava se u ranim jutarnjim satima. Izgubiš pojam dana i noći, poremeti ti se san.

Avioni su sofisticiraniji, sada imaju mnogo više elektronike a to znači da su piloti izloženi mnogo većem zračenju i buci, kada sediš nazad u putničkoj kabini, sva buka dopire od motora i klime. U pilotskoj kabini je totalno drugačije, dosta je bučnije jer se sva ta elektronska oprema aktivno hladi. Tu su i moderni radari koji se nalaze neposredno ispred pilota koji takođe zrače.

Uskotrupni avioni koji su obavljali letove do 3-4 sata dužine sada neretko obavljaju letove i do sedam pa i više sati. Pilotske kabine tih aviona nisu udobne za tako duge letove i jako zamaraju posadu, ali je to bilo potrebno da se maksimzuje zarada i to će tek biti trend sa avionima koji dolaze.

Što duže letiš više si izložen i UV zracima i kosmičkom zračenju. I tu se granica pomera, nekada se letelo prosečno 30-40 sati mesečno, da bi sada dostizalo i do 100 sati naleta mesečno. Doza zračenja koja se prima postaje ozbiljna, svaki mesec.

Da, avioni jesu klimatizovani ali i tu se krije veliki problem, vazduh koji izlazi iz klima uređaja je jako suv i utiče na zdravlje dugoročno.

Od napada u Americi 2001 promenilo se dosta toga po pitanju bezbednosti. Samim tim i prisna komunikacija i kontakt sa kabinskim osobljem je isčezao, ne mislim na ono na šta će sad mnogi (muškarci) pomisliti, mislim na elementarnu potrebu uspostavljanja dobre komunikacije, nečega što je preduslov za bezbedan let i dobar osećaj cele posade.

Što je veća kompanija to je fluktuacija osoblja veća, sa istim kabincima ne letiš gotovo nikada opet, možda ali možda se desi da nekoga vidiš u godinu ili dve ponovo na dužnosti, isto je i sa osobljem u kokpitu. Nadaš se samo da ćeš naleteti na nekoga ko je iole pristojan i koji ti dužnost neće pretvoriti u noćnu moru. CRM je bitan i u tome se slažem ali preduslov za dobar CRM je dobra komunikacija. Nakon stalnog menjanja kolega čovek posle nekog vremena ne želi ni da komunicira, da ponavlja sve ponovo, da se upoznaje. Sve se svodi na samo poslovni deo i to postaje onda mehaničko odrađivanje posla. Čemu onda sve to?

Layoveri ili noćenja. Nekad je to bio najzabavniji deo, ali onda je došla globalizacija. Avioni su skupa roba, osoblje jeftina. Cilj je da se leti što više. Tokom letnje sezone avioni lete po 16-20 sati dnevno. Posade, naravno ne mogu toliko ali svaka kompanija se trudi da ih razvuče do maksimuma pa tako i na prenoćištima. Ono što je bilo boravak od 3-4 dana sada se svodi na 24h, nekad i manje, maksimum do 48h. Iako promeniš nekoliko vremenskih zona i ne znaš gde si, prinuđen si da se na brzinu odmoriš i nastaviš. Nema izlazaka, druženja, samo spavanje i odmor. I tako mesecima i mesecima. I onda dođemo do hroničnog umora, potpomognutog svakodnevnim stresom od faktora koje nisam ni pomenuo, tipa operativne stvari, vremenske prilike, ljudski faktor.

Neko će reći da ali vi piloti, vaše porodice, vi možete da putujete jeftino, imate posebne karte koje su jako jeftine. Da, ali kada? Zavisi od kompanije do kompanije ali svaka od njih se trudi da te ima što duže na dužnosti u toku meseca. U zavisnosti od faktora sreće većina pilota dobije do 10 dana u mesecu slobodno, nekad u bloku a nekad razbijeno. Dobro šta je tu loše, to je kao i kod ostalih ljudi koji rade 5 dana u nedelji, zar ne? Mmm, ne baš. I to što dobiješ, ako je u bloku neretko ti počinje nakon neke kasne dužnosti pa prvi svoj slobodan dan provedeš u odmaranju, a kada ti se završava nekako se zalomi da ti opet počinje dužnost ranim jutarnjim letom, pa je poželjno da dan ranije ipak budeš kući. I skoro svaki put tako, slučajnost? I onda ako si tata, ako imaš hobi, ako imaš bilo kakvih obaveza kad možeš sve da završiš, a kamo li putuješ. Mnoge moje kolege nisu oženjeni, ili nemaju decu, ili ne viđaju devojke, žene, prijatelje. Gotovo ni jedan nema ni jedan hobi.

Dobro pa piloti imaju godišnje odmore?! Da, imaju ali obično ne u isto vreme kad i obični smrtnici. Za nas je leto visoka sezona, period kad se mnogo radi, i tada se obično ne dobije odmor ili se dobije nekoliko dana, dovoljno tek za neki vangradski izlet. Svi ostali praznici takođe, božić, uskrs, nova godina. Sve ostalo bude u prelaznom periodu, kada deca idu u školu ili kada vreme na nekim destinacijama nije za kupanje. Zabavno zar ne?

Opet napominjem ljudi su oruđe, vrlo jeftino, bez obzira na zanimanje, pa bez obira i da li su to piloti koji su u svoju obuku uložili više desetina hiljada evra, dolara.  Vrlo brzo su zamenljivi jer ih na „tržištu“ uvek ima, škole dobro rade svoj posao i prodaju svoj proizvod bez obzira da li neko posle obuke može da naće posao. Obećava se često ono što ne može da se ispuni.

Sve aviokompanije imaju neke svoje maske, te maske su u vidu marketinga i propagande. Kad je potrebno u stanju su da ulepšaju surovu realnost. Kada dođe do krize te maske padnu i onda se vidi suština i tuga sadašnjeg pilotskog poziva, nekada cenjenog i poštovanog, sada srozanog na vrlo niske grane.

Postoje dve grupe pilota, mada ne mogu potpuno da se podvedu kao odvojene grupe, oni koji svoj posao rade iz ljubavi i oni koji ga rade zbog prestiža i novca. Ali nije sve tako crno i belo, zapravo i oni prvi žele takođe i prestiž i novac, a i oni drugi imaju ljubav prema svome poslu. Više je to neka vrsta sive nijanse, jedna svetlija, druga tamnija ili obrnuto, nebitno, zajednički imenitelj je tu, a to je isti posao.

I sada kad neko pročita sve gore napisano i pomisli o plati. Za koje bi pare radio ovakav posao? Solidna plata pilota je u protekloj godini bila u rangu IT profesionalca, ili nekog naprednijeg menadžera. Sada se to promenilo, drastično.

Dobro, naravno, nije sve negativno. Činjenica da upravljaš avionom od 50+ tona sa mlaznim motorima, osećaj koji imaš kad polećeš, upravljaš, slećeš, ne može se zapravo rečima opisati. Izlasci i zalasci sunca, zemaljska prostranstva koje si video na mapama kada vidiš uživo. Planinske vrhove, vulkane, reke i planine, sve to daje posebnu draž poslu. Tu je svakako i upoznavanje drugih ljudi, drugih nacija, religija, rasa.  Osećaj je poseban i neopisiv kada ujutru ustaneš iz svog kreveta, obučeš se i odeš na posao a popodne se okupaš u okeanu na drugom kontinentu. I nema veze, neka je to samo na 24h čini te srećnim, puni te pozitivnom energijom. Znači i to kada imaš nešto od tih škrto dodeljenih slobodnih dana i imaš neku servisnu kartu da možeš da napraviš neku ludost, tipa da odeš na ručak, jedan ili dva dana, večeru u neku drugu zemlju, onako na brzaka, što ti u normalnim okolnostima nikada ne bi palo napamet.

I godina 2020.

Nažalost najviše našom krivicom, zapravo ne baš našom, mi samo radimo šta nam se kaže, mislim na krivicu aviokompanija, pošast zvana Koronavirus se proširio svetom. Kinezi nisu upozorili svet na vreme, kineski turisti su putovali, druge zemlje nisu shvatile ozbiljno, granice se nisu zatvorile na vreme i došli smo do toga gde smo sada. Potpuno je neverovatno da u 2020 godini, u eri moderne tehnologije i izuzetno brzih komunikacija ista ta komunikacija na interplanetarnom nivou zataji do te mere da se ugroze životi desetina pa i stotina miliona ljudi. Potpuno je neverovatno da vlade i sistemi ignorišu mesecima neizbežno i da umesto preventivno uporno reaguju reaktivno, kad je nažalost već kasno. I kada je postojala prilika da se situacija iskontroliše, donekle zaustavi, nauči na nekim primerima spirala se opet vratila na početak i napravila još više štete. Ne reaguje se zajednički, nego sve nešto odvojeno, u raskoraku, bez ideje, kao da ne delimo svi istu planetu.

Činjenica. I u normalnim okolnostima mnoge aviokompanije propadaju. Tu 2020 godinu su većinom dočekale uglavnom zdrave kompanije, 2019. je zapravo bila poprilično otrežnjujuća godine za mnoge, i mnoge kompanije su nestale sa lica zemlje. Za mnoge je ta godina bila rekordna. Zaradilo se dosta novca, neke su taj novac ponovo investirale ali mnoge kompanije su ga imale i na svom računu.

Međutim, iako su sve svi hvalili kako imaju zalihe počela su otpuštanja. Mnogi će se zapitati, kakva je to multinacionalna kompanija koja prijavi milijarde dobiti a ne može da istrpi par meseci lošeg poslovanja bez otpuštanja zaposlenih? Odgovor je jasan, moderna, globalna.

Šta te moderne, globalne kompanije zapravo rade. Kada radiš svoj posao kao pilot, sve se meri, sve se beleži, sve se prati. Da li si bio bolestan, koliko puta, da li si prihvatao dužnosti i koje si trebao i koje nisi trebao, šta si odbijao i šta nisi dobro uradio. Kada dođe bilo kakva kriza to im omogućava da brzo naprave listu. Naravno na sve to se doda „lični faktor“, to je ono koliko vas neko voli ili ne voli u kompaniji i eto otpuštanja. E sad, sva ta otpuštanja bi imala smisla ako bi imala za cilj da se kompanija sačuva. Ali kompanija je kao što smo pre pisali već imala velike pare u kasici, zašto onda otpuštanja? Pa radi se o jednostavnom receptu. Kada je svetska kriza, pogotovo ovih razmera, menadžmentu je to prilika iako je desetinama hiljada pilota to životna neprilika. U njima se probudi pohlepa i određena doza nacionalizma a sve u cilju većeg profita, odnosno čitajte većeg bonusa u njihovim džepovima.

Tako su aviokompanije na dalekom i bliskom istoku i širom afrike prvo otpustile sve strance. Sve one ljude koji su pomogli svojim iskustvom i profesionalnošću da postanu ono što jesu. Neki su ih otpustili na način dostojan čoveka a neki krajnje nedostojno. Neki su poneli kući veliki novac i gorak ukus u ustima a neki su samo hteli što pre da se izvuku iz pakla u kome su bili.  Nacionalistička nota uvek pali, svuda, ne bira kontinent, rasu i naciju. Uvek se čovek može osloniti na lojalnost svojih sunarodnika. U tome nema ništa loše, to je nagon za samoodržanjem, rase, nacije, kompanije. Problem je što pilotski poziv traži multikulturalnost. Jednostavno iskustvo ljudi iz različitih okruženja je neprocenjivo i ono čini kompaniju vrednom. Ali dobro, kao što sam čuo od nekoga, kad sve ovo prođe strani piloti će se vratiti i sve će biti kao pre. Nisam baš ubeđen ali da se svi nadamo tome, ako ništa zbog mnoštva onih koji su otpušteni i kojim su preko noći uskraćena sva prava. I da se odmah ogradim i pozdravim mnoge kompanije koje se nisu vodile ovim motivima.

Sada dolazimo do onoga najbitnijeg, smanjenja plata. Zapravo u mnogim kompanijama nema potrebe za otpuštanjima. Mnoge imaju desetine pa i stotine naručenih aviona. Jeste korona kriza nepredvidiva ali će se u jednom trenutku okončati. Neko će reći da, možda tek za godinu ili dve. Malo ljudi zapravo zna da proces selekcije, primanja i uvođenja pilota u posao isto traje, ne baš toliko ali bar upola toliko. Pa čemu onda otpuštanja. Pravi razlog je ukidanje svih benefita, onih koji su ostali mnogim pilotima pod izgovorom krize. Bonusi, dnevnice, sitni izdaci, sve se to brise a i osnovica plate se koriguje. Cilj je naravno da se smanje plate pilotima i to ne dok traje kriza već dugoročno, u naredne dve do tri godine. Naravno veliki broj pilota koji su otpušteni prepušteni su očaju i tu sada dolazimo do priče koja će biti aktuelna za šest meseci. Sve te kompanije će zapošljavati iste te pilote za mnogo manje pare i uz mnogo gore uslove.  I posle svih uskraćenih beneficija ovog posla dolazimo da je i ona poslednja, pristojna plata uskraćena.

I opet, neke kompanije su radile proaktivno sa svojim zaposlenima na tome, koliko god su imale skrivene namere toliko su dodale i transparentni momenat, pa su najbolji došli brzo do dogovora. Neki su zapravo uspeli postići sve čak i bez otpuštanja. Neki su se odlučili na status quo. Minimalno plaćanje i nikakva komunikacija sa zaposlenima.  Oni najškrtiji su se odlučili za opciju otpusti pa zaposli. Napravi svog bivšeg radnika dovoljno očajnim da radi ponovo za tebe pod uslovima koje mu ti serviraš. Korektno, ljudski?

Mnogi piloti vuku kredite iz perioda obuke, mnogi imaju porodice koje su relocirali pa plaćaju stanove, škole. Mnogi su obavezani od kompanija i plaćaju njima kredite za obuku. Kada ljudima u takvoj poziciji prepoloviš primanje i kad na to sve dodamo sve faktore o kojima smo gore pričali dobijemo pravu sliku sadašnje i sliku neposredne budućnosti u avioindustriji. Nažalost piloti i kabinsko osoblje, koji čine okosnicu avioindustrije su svedeni na nivo socijale u nekim zemljama, na nivo gde jedva mogu da sastave kraj sa krajem. Naravno tu ne mislim na pilote naše nacionalne avio kompanije. Ona je uvek dobro stojala i kod njih nije bilo nikakvih promena. Tako da i mi imamo svetlu tačku i svetski primer kako se postupa sa profesionalcima u našoj branši. Uvek je kod nas važilo da je biti dobro zaposlen u državnoj firmi i to se i ovog puta videlo.

Kad se podvuče crta, piloti i kabinsko osoblje treba da lete i prevoze putnike u periodu dok korona kriza još traje, sa finansijskom neizvesnošću u svojim glavama i sa strahom da li će biti još otpuštanja. Da računaju na višegodišnje umanjenje prihoda. Treba da za isti posao koji su prošle godine radili da primaju samo delić novca koji su primali prošle godine, a uz to psihički i fizički treba da ostanu zdravi. Kakav će zaista uticaj na psihičko zdravlje cele branše i na bezbednost u avio saobraćaju imati aktuelna situacija ostaje da se vidi. Svima koji žele da se bave ovim plemenitim zanimanjem hteo sam da predstavim pravu i realnu sliku posla koji je sve samo ne stalan i sve samo ne stabilan jer bilo da je finansijska,bezbedonosna ili zdravstvena kriza avioindustrija pati i uglavnom najveći teret se trudi da prebaci na one koji za nju najviše daju I koji je zapravo  najviše čine.

Svako donosi svoje odluke u životu, i ovo ne treba da bude obeshrabrenje za sve mlade ljude koji žele da se bave ovim pozivom. Sve se menja,  pa tako i za dve godine sve što sam napisao možda neće biti aktuelno, potrebno je samo gledati sve kroz prizmu realnosti i ne ulepšavati onako kako ulepšavaju oni koji imaju interesa i koji su spremni da naplate vašu strast i ljubav prema avijaciji. Jer sve se u životu nažalost svodi na novac i interes. A pilotski poziv je vrzino kolo, uvek moraš “još malo” da uložiš da imaš sve što ti treba I šta se od tebe traži.

Ostajte zdravi i plavo nebo vam želim.

Pilot je novi Tango Six kolumnista čije ćemo tekstove objavljivati svakog drugog ponedeljka. Pilot želi da ostane anoniman osim Tango Sixu koji se uverio da je reč o osobi sa naših prostora koja aktivno, uprkos i Koroni trenutno, leti za jednu veliku avio-kompaniju na istoku planete.