Dok se u Dobanovcima pravi imaginarni aerodrom Ečka kod Zrenjanina već ima najavljen međunarodni saobraćaj i jedan nepremostiv problem

Vazduhoplovna i laička javnost uznemirila se prošle nedelje zbog neprofesionalno napisane vesti eKapije. Političko-medijska manija zvana „izgradi aerodrom“ (negde, bilo gde) zahuktala se bezglavim prenošenjem ove nepostojeće vesti od strane gotovo svih klasičnih medija u Srbiji i regionu. Po pravilu, na Tango Sixu smo (u komentarima na našu originalnu analizu) eskalirani (po ko zna koji put) u mrzitelje i novosađana, neki mediji su nas zvali za komentar a evo jutros videh i da je moj tekst na LinkedInu podelio i direktor Vansija za Beograd.

Iako je jasno da ni Beograd ni Novi Sad nikada neće dobiti nove aerodrome, „izgradi aerodrom“ manija tu je da ostane. Na Tango Sixu smo godinama pisali o raznim besmislenim i smislenim (često samo PR) aktivnostima vezanim za taj najatraktivniji mogući pojavni oblik razvoja infrastrukture – aerodrom. Džaba što se već decenijama grade putevi i auto-putevi, aerodrom je milozvučniji, nekako deluje skuplje i bitnije. Od besmisla zvanog „mreža malih aerodroma“ do raznih mokrih snova o JNA aerodromima od kojih bi svaki mogao da bude nešto. Niš i Morava su se nekako odlepili od praznih priča (i dalje bez održivog poslovnog koncepta – imaju samo zgrade) a svaka livada i vojna Titova zaostavština redovno bivaju pominjani od strane lokalnog ili nacionalnog političara sa omiljenom floskulom – „ovom području gravitira toliko i toliko miliona ljudi“ (nešto što možete reći za svaku tačku u Srbiji, zavisi samo koliko ste reširili šestar).

Kako to u srpskoj realnosti obično biva, dok se na površini talasa sa raznim glupostima koje imaju jednokratnu, često predizbornu nadražajnu vrednost, neko u pozadini, u realnosti poslovanja i svojih životnih aktivnosti već ima sve ali nema sreće sa administracijom. Odličan primer toga, kada smo već u temi želja da se u Srbiji izgradi još 5000 aerodroma je aerodrom Ečka kod Zrenjanina.

Ečka ima sve: novu ambicioznu upravu, ne treba da se izgradi (već postoji), ima najviše aktivnosti u domenu generalne avijacije u zemlji, ne traži pare od države, ne planira da gradi još jednu pistu, ima poslovnu strategiju koja bi joj u budućnosti omogućila samoodrživost – a ima problem koji joj onemogućava rast. Problem koji ima i svaki drugi mali aerodrom koji već postoji i radi u Srbiji. Problem koji se već godinama ne reševa a moguće ga je rešiti sa par sastanaka objedinjene državne uprave.

Preko Beograda do Zrenjanina, Novog Sada, Zemun Polja, Vojke…

Ukoliko ste privatna inostrana letelica iz segmenta generalne avijacije koja želi da sleti na neki od aerodroma u Srbiji (a da to nisu Beograd, Niš ili Kraljevo) morate sleteti prvo na jedan od tri velika da bi vam neko lupio pečat u pasoše i tek onda napraviti još jedan leg do aerodroma do kojeg ste se zapravo uputili. Radi se o nepostojanju graničnih prelaza na malim aerodromima. Ova nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova i Carine nije opcija koja postoji na travnatim aerodromima i letelištima što svake letačke sezone demotiviše vlasnike i operatere livada u Srbiji i otkazuje nebrojano mnogo poseta i preleta a od nedavno i legitimnih poslovnih aktivnosti.

Ukratko, pomenute državne službe nemaju interes ni motivaciju da održavaju redovno prisustvo na nekom manjem aerodromu koji ima izuzetno mali saobraćaj. Kada se taj saobraćaj leti ipak intezivira potrebno je dogovoriti se sa MUP-om i Carinom  da pošalju svoje ljude koji će obaviti osnovne administrativne aktivnosti potrebne za bilo koga ko iz inostranstva stupa na tlo Srbije. Neki aerodromi su uspeli da svojom ličnom inicijativom (čitaj: poznanstvima, vezama) izdejstvuju takozvane Privremene (sezonske) granične prelaze koji prave kompromis: policija i carina dolaze u određenim periodima kada ima saobraćaja, obično u dva najaktivnija meseca letenje letačke sezone.

Kako za Tango Six kaže Pavle Marković, direktor aerodroma Ečka, oni su već uspeli da obezbede privremeni granični prelaz u trajanju od tri meseca godišnje ali zahvaljujući privrednoj ekspanziji Zrenjanina, izgradnjom novih fabrika i dolaskom stranih investicija situacija se na ovom aerodromu drastično menja i to na bolje. Sve što ima predznak „privremeno“ im u budućnosti može nepotrebno ograničiti rast a, kako kaže Marković, uzajamno proporcionalno i privredno ekonomski rast Zrenjanina.

– Našom inicijativom ali i velikom predusretljivošću i razumevanju od strane ljudi iz Uprave Granične Policije, Carine i ostalih nadležnih institucija uspeli smo već dva puta da obezbedimo privremeni granični prelaz na našem aerodromu. Tada smo to uradili iz potreba međunarodnih poseta pre svega rekreativaca ali i da testiramo taj koncept.

Kao profesionalci koji su već godinama u avijaciji shvatamo sve aspekte ovog problema. Shodno tome, ovim putem želimo da apelujemo svim nadležnim državnim službama da bi više nego svrsishodno bilo napraviti koncept otvaranja državne granice u toku cele sezone na aerodromima koji za to imaju potrebu uz obaveznu najavu letova minimum 24 sata ranije kako bi se smanjili operativni troškovi Uprave Granične Policije i Carine čiji pripadnici moraju da obavljaju taj posao. To bi u mnogome doprinelo razvoju malih aerodroma, a i samom ugledu naše države. Ovo govorim iz iskustva, jer su ljudi koji su sletali kod nas iz inostranstva svojim malim avionima, pozitivno  govorili o napretku Srbije u pogledu olakšavanja povezanosti sa ostalim zemljama u susedstvu jer im je ovakav način putovanja jednostavan, bez komplikovanih procedura i velikog čekanja na međunarodnim aerodromima, umnogome olakšava i pojeftinjuje dolazak kod nas.

Od septembra 2017. godine tim mladih ljudi dobija priliku da reorganizuje Ečku. Postavljamo novi plan njenog budućeg funkcionisanja na principima komercijalne samoodrživosti i razvijamo sve potrebne prateće aktivnosti koje čine da ovaj aerodrom ne zavisi od finansijske pomoći države.

Da bi od ove sezone već dobili praktičan problem. Tri kompanije koje posluju u Zrenjaninu a koje su u inostranom vlasništvu su nam pisale i tražile rezervaciju sletanja njihovog menadžmenta iz inostranstva. Dakle tri različita, efektivno poslovna, aviona koja sleću na aerodrome naše kategorije. Mi sada moramo da radimo dve stvari: da im se izvinimo i kažemo da prvo moraju da sleću u Beograd kako bi obavili pasoške i carinske formalnosti što im komplikuje i poskupljuje put i da ponovo svojom inicijativom i energijom okupljamo sve relevantne državne službe i iniciramo privremeni, odnosno sezonski, granični prelaz na aerodromu Ečka. – kaže Marković.

Tako na praktičan način od velikih planova za nove aerodrome dolazimo do malih ali ključnih problema koje vide samo oni koji se ne bave politikom i koji zapravo žive od avio-biznisa. Uprkos situaciji, Marković ne želi da kritikuje državu:

– Naša želja je da skrenemo pažnju da kada već ima toliko želje i energije da se priča o novim aerodromima, da se neke stvari ipak urade po redu. Niko više od nas ne želi da se razvije i poslednji mali aerodrom u Srbiji, ako treba i izgrade novi. Lično smatram da su lepi i razvijeni aerodromi jako bitna stvar za svaku državu i zato se mi na Ečkoj trudimo da prvi utisak kada neko iz inostranstva dođe bude pozitivan jer mi ne prezentujemo samo sebe već i našu državu. Tako svi dobijamo jer je naš ekostitem integrativno povezan. Razumemo sve izazove koje MUP i Carina imaju u problematici sezonskih graničnih prelaza i želimo da radimo sa njima kako bismo iznašli najbolje moguće rešenje. Kontaktirali smo i Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture za pomoć u koordinaciji svih zainteresovanih stejkholdera. Svesni smo da na mnogo lokacija nema smisla i ekonomske opravdanosti za stalni granični prelaz.

Međutim, mi se od ove godine suočavamo sa upitima tri kompanije koje su izrazile želju za onim što, između ostalog, zapravo opravdava postojanje malih aerodroma – žele da posete svoje fabrike iz inostranstva malim avionima. Drugim rečima, nakon godina snova, planiranja, entuzijazma i truda, sada konačno ulazimo u naznake poslovne aktivnosti malih aerodroma i samo molimo državu da nam pomogne kako bi organizovali sve potrebne službe kao pomoć i podršku. – završava Marković.

Novi direktor Ečke uporno ponavlja da od države ne traži novac već pomoć u pokretanju njene administracije koja je razumljivo inertna kada su multidisciplinarni izazovi u pitanju. Kako kaže za Tango Six, dugoročni poslovni model Ečke zavisi od graničnog prelaza na aerodromu budući da je jedan od planova i pokretanje mnogo ozbiljnije operacije održavanja aviona generalne avijacije. Ideja je da se ova usluga promoviše u inostranstvu i da vlasnici malih aviona slete direktno u Ečku, iskuse njenu turističku ponudu dok im se za mnogo manje iznose nego u matičnim državama“radi avion“:

– U našem slučaju, granični prelaz ne otvara samo granicu, već otvara i potencijalno nova radna mesta za mehaničare, inženjere i ostalo zemaljsko osoblje neophodno za funkcionisanje povećanog obima vazdušnog saobraćaja. – podseća Marković. 

Jasno je da se narativ razvoja vazdušnog saobraćaja u Srbiji nikako ne nalazi u prilaznoj ravni „Dobanovci Internationala“ već na malim aerodromima kao što je Ečka koji već posluju, koji postaju komšije velikih inonstranih fabrika i na čiji se entuzijazam ne treba uvek slepo oslanjati. Drugim rečima, „država duradi nešto“. Jednostavno i jeftino.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.