[ANALIZA] Kako bi se Ukrajina mogla suprotstaviti ruskim napadima iz vazduha? (I. deo)

Rusko-ukrajinska kriza koja traje već skoro osam godina, nagomilavanjem vojne tehnike ruske vojske na granicma Ukrajine koje je intenzivno započelo pre nekoliko meseci, ušla je u svoju kritičnu fazu. Zapadni politički zvaničnici, a pre svega američki, već više od tri meseca predviđaju rusku invaziju na Ukrajinu, a atmosferu istovremeno dodatno dramatizuju i zapadni mediji.

Sa druge strane Rusija saopštava da ne želi i da joj rat nikako ne odgovara, ali da će biti prinuđena da interveniše ukoliko ukrajinska vojska napadne samoproglašene proruske pobunjeničke republike u Donbasu ili ukoliko bi se Ukrajina odlučila da, nakon što bi eventualno ušla u NATO, silom povrati poluostrvo Krim. U isto vreme, Rusija od zapada traži pismene garancije da se NATO neće dalje širiti na istok, misleći pre svega upravo na Ukrajinu.

Rusija još uvek nije napala Ukrajinu, niti je Ukrajina napala Donbas.

Analitičari mnogih svetskih, a pre svega zapadnih medija, su već razradili nekoliko scenarija ruske invazije. ‘‘Šahovske figure‘‘ su već postavljene, čekaju se akcije bilo koje strane. U međuvremenu, eksploatiše se medijska slika NATO vojne pomoći Ukrajini koja se sastoji od, uglavom, protivoklopnih i lakih prenosivih protivvazduhoplovnih sistema.

Isto tako, preko Flightradara se svakodnevno mogu pratiti letovi izviđačkih letelica NATO i njihovih saveznika koje lete iznad Crnog mora, Ukrajine, Poljske i Baltičkog mora prateći kretanja i položaje ruske armije u Belorusiji i blizu granice Rusije sa Ukrajinom. U pitanju su američki i britanski RC-135V i W, američke bespilotne letelice RQ-4, avioni CL-650 ARTEMIS, mornarički patrolni avioni P-8A, izviđački avioni RC-12X, kao i švedski izviđač S102B.

Predmet ove analize biće mogućnosti Ukrajine u suprotstavljanju od napada iz vazduha, o tome kakvom tehnikom raspolaže njen sistem za protivvazduhoplovna dejstva, odnosno njena lovačka avijacija, artiljerijsko-raketne jedinice, sistem vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja i jedinice za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva.

Lovačka avijacija

Još od osamostaljenja Ukrajine pre 30 godina, veoma malo je ulagano u njene oružane snage, a posebno se to odnosi na Ratno vazduhoplovstvo koje u tom periodu iz raznih razloga (loše ekonomske situacije, u početku dovoljnog broja nasleđene tehnike) nije primilo niti jedan novi avion niti helikopter (ako izuzmeno na silu uvedeni prototip transportnog aviona An-70).

Najmlađi borbeni avioni imaju nešto više od tri decenije, modernizacije određenog broja letelica su osim zamene opreme za navigaciju, komunikaciju i identifikaciju, dorade radara uz istovremeno produženje životnog veka i prelazak na održavanje po stanju. Kako je zvanično objavljeno, svi mogući resursi će isteći oko 2030. godine do kada će se morati nabaviti nove letelice, a procene govore da će za to biti potrebno 7 do 11 milijardi dolara za 72 do 108 borbenih aviona.

U lovačkoj avijaciji danas se koriste jedina dva savremena tipa lovačkih aviona koji su nasleđeni od SSSR-a, u pitanju su laki frontovski lovci MiG-29 i lovci za postizanje prevlasti u vazdušnom prostoru Su-27. Od 217 nasleđenih MiG-ova 29 u varijantama 9.12, 9.13 i 9.51 (dvosedi MiG-29UB) smatra se da je u inventaru oko 70 letelica 9.13, MiG-29MU1 (modernizovani 9.13) i dvoseda, a u lovačkim eskadrilama nalazi se i oko 51 Su-27 od 73 bivša sovjetska aviona. Osim jednoseda Su-27P i S, dvoseda Su-27UB i UP tu su i modernizovani Su-27P1M, S1M, UB1M i UP1M.

Ukupno oko 50 aktivnih MiG-ova 29 nalazi se u sastavu 114. taktičke avijacijske brigade, operativne Komande ‘‘Zapad‘‘, u vazduhoplovnoj bazi bazi Ivano-Frankivsk, a istoj komandi pripada i 204. taktička avijacijska brigada koja je bazirana na aerodromu Luck. U sastav Operativne komande ‘‘Centar‘‘ ulazi 40. taktička avijacijska brigada čiji su avioni MiG-29 razmešteni na aerodromima Vasilkov i Ozernoe.

U periodu od 2014. do danas remontovano je oko 40 MiG-29, a ukupno je u proteklih desetak godina oko 24 aviona verzije 9.13 dovedeno na nivo MiG-29MU1. Modifikacije podrazumevaju pre svega zamenu dela elektronske opreme, navigacijski sistem A-323 zamenjen je domaćim sistemom satelitske navigacije SN-3307-01, modifikovan je VHF/UHF radio R-862M1, dodat je ICAO kompatibilni transponder A-511, modifikovan je snimač letnih podataka aviona Tester-U3L kao i sistem za upozorernje piota Ekran-13M-4.

Tu je takođe i informacija da je domet radara u otkrivanju cilja veličine lovca povećan za više od 30 procenata, na ćemu je radilo preduzeće ‘‘Fazotron-Ukrajina‘‘. Obimnije modernizovani MiG-29MU2 se razvija već nekoliko godina, za sada međutim postoji samo prototip, a MU2 je po karakteristikama najsličnija ruskoj varijanti MiG-29SM. Unapređeni sistem za upravljanje vatrom 20PM omogućuje integraciju vođenih ubojnih sredstava vazduh-zemlja poput televizijski vođenih bombi i televizijski samonavođenih raketa H-29T.

Takođe, moguće je da će biti integrisane i nove savremenije varijante raketa vazduh-vazduh R-73 i R-27 koje se proizvode u Ukrajini, a za koje su ukrajinske kompanije razvile i nove glave za samonavođenje (GSN). Reč je o savremenijim infracrveno samonavođenim GSN za rakete malog dometa R-73 i srednjeg dometa R-27T i ET. Razvijena je takođe i GSN s aktivnim radarskim samonavođenjem koja bi se mogla upotrebiti na raketi R-27.

Na MiG-29MU2 je integisani sistem za navigaciju i sletanje ’’Kurs-93M’’, moderniji sistem satelitske navigacije, novi višenamenski donji pokazivač, sistem za praćenje i kontrolu rada motora BOD-88, magistrala podataka MSD-2000 kao i sistem za audio i video snimanje za kontrolu aktivnosti pilota, avionskih sistema i upotrebe naoružanja. Modernizacija obuhvata i sistem radio-elektronske zaštite ’’Omut’’ kompanije ’’Radioniks’’ koji je osim za radio-elektronsko izviđanje namenjen i za protivelektronska dejstva tj. za ometanje otkrivanja aviona radarom kao i ometanje raketnih sistema PVO i njihovih raketa s radarskim samonavođenjem.

Lovci Su-27 nalaze se pod Operativnom komandom ‘‘Centar‘‘ sa sedištem u Vasilkovu, u okviru ove komande nalazi se 831. taktička avijacijska brigada u bazi Mirgorod kao i 39. taktička avijacijska brigada sa lovcima Su-27 na aerodromu Ozernoe. Dežurstvo na lovcima Su-27 u sistemu PVO organizovano je i na vojnom delu međunarodnog aerodroma u Odesi gde se obično nalazi odeljenje sa 3-4 aviona, od kupno oko 35-40 aktivnih primeraka od kojih je dobar deo remontovan u periodu od 2014. do danas.

Avioni Su-27 remontuju se u Zaporožju u zavodu ZDARZ gde se izvodi i njihova modernizacija koja obuhvata ugradnju sistem satelitske navigacije SN-3307-02 koji je kompatibilan sa GPS i GLONASS, navigacioni sistem VOR/ILS Kurs-93M-V, transponder A-511 verzija 30 koji je u skladu sa ICAO standardima, DME/TACAN risiver MSD-2000V, sistem za snimanje podataka o letu BUR-4-1-10-1, audio i video sistem za snimanje SAVR-27U, sistem za upozorenje pilota Ekran-02M-3 (Ekran-UB-02M-3(Ž), modernizovani VHF/UHF radio uređaj R-800L1M Lun-1.

Najznačajniji elementi modernizacije su unapređenja na radaru N001 ’’Meč’’ kojima je povećan domet u otkrivanju ciljeva u vazduhu kao i otpornost na elektronsko ometanje. To je postignuto zamenom određenog broja originalnih komponenata novom savremenijom opremom. Sve pomenute modifikacije povećale su mogućnost otkrivanja ciljeva radara za 30 procenata. Iako najavljena, nije još uvek poznato da li je krenula i Druga faza modernizacije koja bi značajnije poboljšala borbene mogućnosti aviona.

Kada je u pitanju naoružanje ukrajinskih MiG-ova 29 i Suhoja 27, ono je zajedničko za oba tipa aviona. Oba imaju u trup ugrađen jednocevni top 9-A-4071K kalibra 30 mm sa borbenim kompletom od 150 granata, brzine gađanja 1500 granata u minuti, početnom brzinom granate na ustima topa 875-900 m/s, i efikasnog dometa do dva kilometara. MiG može biti naoružan sa do 6 raketa vazduh-vazduh, a Su-27 do 10.

MiG-29 može da ponese do 6 (na svih 6 potkrilnih podvesnih tačaka) infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh R-73 dometa do 30 ili 40 km u prednju polusferu cilja i 20 km u zadnju polusferu, Su-27 nosi takođe do 6, obično do 4 R-73 (na podvesnim tačkama ispod krajeva krila i 4 potkrilne podvesne tačke).

Vazdušnu borbu van vizuelnog dometa omogućuju rakete familije R-27, MiG-29 može poneti samo dve (na potkrilnim podvesnim tačkama najbližim trupu) inercijalno i poluaktivno radarski samonavođene (uz radio korekciju na srednjem delu putanje) tipa R-27R dometa do 60 km u prednju polusferu cilja i 25 km u zadnju polusferu cilja. Su-27 može poneti do 6 R-27R (dve između, dve ispod gondola motora i dve na nosačima koji su najbliži trupu), a isto toliko može poneti i raketa verzije R-27ER sa istim vođenjem kao R-27R, domet R-27ER je do 110 km u prednju polusferu cilja. Suhoj može poneti i do 4 infracrveno samonavođene rakete R-27T ili R-27ET na dve najbliže trupu potkrilne podvesne tačke i dva nosača koji se nalaze ispod gondola motora. Domet R-27ET je do 50 km, a R-27ET do 70 km.

Raketni sistemi teritorijalne PVO

U prvoj dekadi 21. veka, u roku od samo jedne decenije, ukrajinska vojska i ukrajinsko ratno vazduhoplovstvo bili su prisiljeni da povuku sve svoje sisteme zemlja-vazduh tipa S-125 Neva, S-200 Angara/Vega, S-300V, 2K12 Kub i 9K330 Tor, sa dodatnim sistemima kao što je S-300PT koji im se pridružio u skladištu. Budući da su mnogi od njih održavani u relativno dobrom stanju pre svega u nadi da će se prodati stranom kupcu – ili u slučaju S-300V, koji su tek nedavno bili povučeni u penziju – ne čudi iznenađenje da je Ukrajina ovim sistemima ponovo ojačala redove svoje vojske.

Uzimajući u obzir starost nekih od ovih sistema PVO i nedostatak aktivnog osoblja koje je još imalo iskustva sa sistemima poput 2K12 Kub i 9K330 Tor, njihovo obnavljanje sigurno nije bio lak zadatak. Štaviše, i drugu opremu poput radarskih sistema i samih raketa takođe treba popraviti i remontovati, pod uslovom da je još uvek bilo na raspolaganju dovoljno rezervnih delova.

Raketni sistem PVO S-125M Neva, namenjen je za uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru, posebno na vrlo malim, malim i srednjim visinama i malim do srednjim daljinama, kao i za uništavanje ciljeva na zemlji i vodi koji se mogu radarski zahvatiti. Domet raketa sistema „Neva“ iznosi do 25 km po daljini i do 18 km po visini. Sistem je jednokanalan po cilju i dvokanalan po raketi.Ukrajinska vojska nasledila je od SSSR-a veći broj raketnih diviziona sistema S-125 Neva, ali su oni uglavnom povučeni u rezervu do kraja 90-tih godina prošlog i početkom 21. veka.Ipak, događanja na Krimu i regionu Donbas, doprineli su tome da se ukrajinska vojska odluči da deo sistema vrati u upotrebu.

Treba napomenuti da su ukrajinske kompanije namenske industrije prikazale i demonstrirale više modela modernizacije raketnog sistema S-125 Neva, od kojih izdvajamo objedinjeno rešenje korenite modernizacije sistema Neva, predloženo od strane kompanija Aerotechnica MLT, Radionix i KB Luch.

Ovaj predlog modernizacije obuhvatao je značajnu modernizaciju nišanskog radara i stanice za vođenje raketa, kao i samih raketa kojima bi se ugradila poluaktivna ili aktivna radarska glava za samonavođenje i novi buster motor kojim bi se raketi produžio domet do 40 km po daljini. Ugradnjom poluaktivnih i/ili aktivnih radarskih glava za samonavođenje u rakete, kao i modernizacijom nišanskog radara, menja se i način i metod navođenja raketa, te se rakete više ne bi vodile radio-komandnim putem uz metode navođenja sa 3 tačke ili sa polupreticanjem, već bi se poluaktivno ili aktivno radarski samonavodile metodom proporcionalne navigacije. Određeni snimci sa gađanja, potvrdili su da je ovakva modernizacija barem na opitnom uzorku, bila uspešna.

Raketni sistem Neva je sigurno modernizovan u određenoj meri prilikom vraćanja u upotrebu, ali ipak, nije jasno koliko je ovakvih sistema modernizovano za vojsku Ukrajine i na kom nivou modernizacije. Plan je bio da se za upotrebu pripreme dva raketna puka sistema PVO S-125 Neva, što bi moglo značiti najmanje 8 raketnih diviziona.

Raketni sistem Neva je svakako sistem starije generacije i teško može samostalno da bude kičma sistema PVO protiv takve sila kakva je Rusija (ili SAD-NATO), ali u svakom slučaju uz koordinisan rad sa ostalim raketnim i radarskim sistemima PVO većeg dometa, može u određenim trenucima iznenaditi protivnika, pogotovo onog koji ovaj sistem otpiše prerano.

Raketni sistem PVO S-200 Angara/Vega namenjen je uništavanju ciljeva u vazdušnom prostoru, prevashodno na srednjim i velikim daljinama i visinama. Raketni sistem je u mogućnosti da efikasno dejstvuje na ciljeve na daljinama do 180 km (Angara) i do čak 240 km (Vega) i na visinama od 20 km (Angara) do 29 km (Vega). Ovaj sistem je formacijski organizovan sa dva ili tri raketna diviziona sa jednom komandnom kabinom i osmatračko-akvizicijskim radarskim stanicama velikog dometa P-14 i radarom za merenje visine PRV-13/17, tako da je omogućena višekanalnost po cilju jednog raketnog sistema. S-200 je mogao biti uvezan i u integrisan sistem PVO, a mogao je dejstvovati i autonomno.

Raketni sistem S-200 je bio sistem sa najvećim dometom u ukrajinskoj vojsci. Svaki raketni divizion sastojao se od radara za praćenje ciljeva i navođenje raketa 5N62V i do 6 lansirnih rampi sa po jednom raketom. Pored toga, za upravljanje divizionom, potrebne su kabina za upravljanje vatrom i kabina predlansirne pripreme.

Osmatrački radar velikog dometa P-14 Lena, radi u metarskom radnom području i imun je na protivradarske rakete. Ipak, glomazna konstrukcija radara može biti predmet ranog dejstva krstarećim raketama, jer se brzina premeštanja i razvijanja na novi i to uređeni i pripremljeni položaj meri u danima. Maksimalni domet osmatranja je do 1200 km, daljina osmatranja za visine 500 m nije manja od 76 km, za visine 1000 m nije manja od 275 km, a za visine 20000 metara nije manja od 360 km. Radar koristi refleksnu površinu za formiranje snopa zračenja, za šta je potreban ravan plato prečnika od 1 – 1,5 km.

Upotrebu sistema S-200 u Ukrajini obeležio je težak incident i nesreća, kada je 2001. godine, prilikom vežbi bojevog gađanja na obalama Crnog Mora, greškom oboren putnički avion Siberian Airlines Flight 1812, koji je leteo iz Tel Aviva u Izraelu prema Novosibirsku u Rusiji. Poginulo je 66 putnika i 12 članova posade. Nakon tog događaja, ukrajinska vlada je privremeno zabranila dejstva sistemima PVO velikog dometa S-200 i S-300, a potom je počelo i povlačenje S-200 iz upotrebe. Iako su postojale ideje da se i ovaj sistem vrati u upotrebu, prema dostupnim podacima, loše stanje ispravnosti tehnike, glomaznost sistema, nedostatak kadra ali i finansija, barem za sada odložio je povratak Angare/Vege u oružane snage Ukrajine.

S-300PT-1 Birjuša je jedan od prvih sistema iz porodice S-300P. Nasleđen je od SSSR i danas uglavnom stacioniran u okolini Kijeva, ali po poslednjim informacijama“sa terena nalazi se i oko Odese. Nije potpuno jasno koliko jedinica sa ovim sistemom ima Ukrajina, ali po nekim izvorima radi se o najmanje 8 diviziona. Operativnost barem manjeg broja diviziona potvrđena je snimcima sa nedavnih bojevih vežbovnih gađanja jedinica PVO ukrajinske vojske, ali i snimcima nedavnog premeštanja najmanje jednog raketnog diviziona iz rejona Odese u rejon aerodroma u mestu Kramatorsk, nedaleko od zone razdvajanja u Donbasu.

Sistem je stacionarnog tipa, a za promenu položaja treba mu, zavisno od broja lansera i drugih opcionih elemenata, od 1,5 do čak 4,5 časa. Raketni divizion se sastoji od radara za navođenje raketa 5N63 sa radarskom kabinom F1, kabine za upravljanje F2, do 12 lansera 5P85-1, 4 kabine F-2 predlansirne pripreme i prenosa komandi od kojih svala komanduje sa do tri lansera, potom protivvazduhoplovnih projektila, stubova 40V6M za podizanje antena radara i niskovisinski detektor 5N66 i logistika i sredstva napajanja.

Kompleks S-300PT-1 koristi dve vrste raketa: 5V55K sa radio-komandnim navođenjem i dometom do 47 km i 5V55R sa sistemom vođenja kroz projektil i dometom do 75 km. Rakete se lansiraju vertikalno. Maksimalna efikasna visina dejstva iznosi do 27 km. Sistem je višekanalan po cilju i divizion može jednovremeno dejstvovati na do 6 ciljeva i na njih navoditi do 12 projektila zemlja-vazduh.

Raketni sistem S-300PT-1 je takođe sistem koji se danas smatra zastarelim. Njegova stacionarnost i sporo premeštanje, kao i veliki broj vozila koji su neophodni da se izvrši utovar i transport komponenti sistema i koji formiraju dugačku kolonu prilikom manevra, čine ga veoma osetljivim na izviđanje iz vazduha i protivdejstvo čak i klasičnim avio-bombama i navođenim projektilima iz vazduha, uključujući i balističke i taktičke projektile zemlja-zemlja. Ipak, višekanalnost po cilju, solidan domet do 75 km, ali i taktički postupci razmeštanja manjeg broja komponenti (pre svega lansera) na položaju radi bržeg premeštanja, mogu omogućiti ovom sistemu, barem u ranom periodu ratnih dejstava, određene uspehe u borbi.

S-300PS Volhov-M6 je sledeći korak u razvoju raketnih sistema PVO iz porodice S-300P. Mogli bi reći da je ovo mobilna, samohodna i unapređena verzija njegovog prethodnika S-300PT-1, sa kojim deli dosta toga zajedničkog. Raketni divizion S-300PS sastoji se od samohodnog radara za praćenje ciljeva i navođenje raketa 30N6 sa radarskom kabinom i kabinom za upravljanje vatrom, do 12 samohodnih lansirnih oruđa od kojih 4 vrše predlansirnu pripremu i prenos komandi i razmenu podataka između svih lansera i kabine za upravljanje vatrom i svaki na sebe veže još po dva potčinjena lansirna oruđa kojima upravljaju. Samohodna lansirna oruđa nose po 4 projektila zemlja-vazduh.

U sastavu diviziona su i osmatračko-akvizicijski radar ST-68 (36D6) “Niva” dometa preko 200 km, koji je u stanju da detektuje i obrađuje do 127 ciljeva od kojih 32 automatskim praćenjem, a koji spada u prvu generaciju 3D radara sistema sistema S-300. Ima mogućnost podizanja na stub visine do 23 metra i promene brzine rotacije antene 6 ili 12 obrtaja u minuti.

Modernizovani niskovisinski detektor 76N6 , koga zbog izgleda antene ponekad nazivaju i “Krokodil”. Radar je inače posebno dobar za otkrivanje krstarećih niskoletećih projektila i drugih niskoletećih ciljeva veoma male odrazne površine i po pravilu se montira na stub 40V6 visine 23,8 metara ili 40V6M visine 37,8 metara. Specijalna izvedba antene omogućava sprečavanje prolaska refleksija od zemlje koji bi mogle ometati prijem signala. Po specifikaciji, radar je u mogućnosti da prati neverovatnih 250 ciljeva. Radar ST-68 (36D6) se najverovatnije koristi i kod sistema PVO S-300PT, radar Krokodil sigurno, ali u ranijoj verziji koja nosi oznaku 5N66.

S-300PS koristi 3 tipa raketa i to 5V55K sa radio-komandnim navođenjem i dometom do 47 km kao i njenu modernizovanu verziju 5V55KD (o kojoj nema puno podataka) i raketu 5V55R sa vođenjem kroz projektil i dometom do 75 km, mada neki izvori navode i do 90 km (unapređena verzija). Sistem je 6-kanalan po cilju i može istovremeno navoditi do 12 projektila.

Raketni sistem S-300PS je već ozbiljnija priča i verovatno najpotentniji sistem teritorijalne PVO koji Ukrajina poseduje, mada se danas ta razlika između klasične teritorijalne PVO i trupne PVO čak i u ruskoj vojsci znatno smanjuje i sve više dolazi do objedinjavanja obe komponente protivvazduhoplovne i protivraketne odbrane.

Mogućnost sistema da dejstvuje po metodu 5-minutne “shoot and scoot” ili pucaj i manevriši taktike, čini ovaj sistem i danas relativno respektivnim protivnikom. Sa druge strane, Rusija je veoma dobro upoznata sa mogućnostima ovog sistema, koji se u Rusiji već zamenjuje savremenijim verzijama sistema S-300, ali i novim sistemom S-350 Vitjaz, a Rusija ove sisteme čak i donira državama saveznicama u okviru ODKB-a.

Od ostalih zemalja u svetu, ovaj sistem još uvek koriste Slovačka i Bugarska (po jedan raketni divizion), zna se da je sistem kupila i Kina i to 8 raketnih diviziona, ali nije poznato koliko je još uvek u upotrebi. S-300PS je danas “kičma” teritorijalne PVO Ukrajine sa nekih oko 20 raketnih diviziona barem na papiru. Ostaje pitanje koliko je diviziona zaista aktivno u ovom trenutku.

Od automatizovanih sistema upravljanja ovim raketnim PVO sistemima koristi se 73N6 “Bajkal“ koji omogućuje upravljanje PVO brigadom, a tu je i stariji sistem 5S99M “Senež-M“ za upravljanje borbenim dejstvima mešovitih grupacija raketnih jedinica PVO.