[ANALIZA] Godinu dana nakon početaka rata u Ukrajini: Čija PVO je bolja?

Knjiga “Ešalon“ je izašla polovinom prošle godine kada se takozvana Specijalna vojna operacija već rastegla na nekoliko meseci. Blizu smo godišnjici početka tog događaja, rata koji je već imao bar četiri faze, trenutno ulazi u petu, a već naziremo šestu. Razbuktao se i ne samo što je devastirajuć po Ukrajinu, polako i po Rusiju posredno, već je postao izvor raznovrsnih problema i potresa po svetu. Po prvi put posle Kubanske krize iz sada već daleke 1963. godine čak se i avet nuklearnog rata nadvila nad ovim delom Evrope pa i planete u celosti i to u ozbiljnoj meri.

U ovom kratkom osvrtu biće reči o sadržini knjige, u vezi sa sadašnjim ratom, gde je njena tema izuzetno aktuelna. Sama knjiga je zasnovana na tekstu poludecenijske starosti, ali koji je uoči оvog rata detaljno dopunjen, kako što se tiče istinitosti, tako i sa novim podacima. Na kraju su autori izvršili skraćivanje u kompaktnu verziju sa 200 strana, dok su poslednji manji komentari dodati praktično u doba izbijanja sukoba i tokom njegovih prvih nekoliko meseci.

Knjiga je po definiciji trebala da služi za ono što je opisivao prvobitni radni naziv teksta a to je: Kratak vodič kroz ruske (sovjetske) radare i automatska sredstva upravljanja, dok na kraju nije dobio sasvim prigodno ime “Ešalon“. Unutar knjige su osim klasičnih radara obrađena i sredstva pasivne pelengacije, dok su brodski i leteći radari na žalost ispali iz konačnog oblika mada o njima možete da pročitate na Fejbuk grupi na kojoj su autori administrator i jedan od moderatora.

Kao takva, knjiga je trebala prvenstveno da posluži da čitaocu, bez nekih posebnih znanja o ovoj tehnici, pruži pregled ruskih osmatračkih i akvizicionih radara i sistema za automatsko upravljanje u njihovom svekolikom PVO, u periodu od Drugog svetskog rata do danas. Nišanski radari naravno nisu obrađivani jer oni prirodno pripadaju temi koja je logični nastavak ovakve knjige a to su Raketni sistemi PVO i aktivna ometačka sredstva, no u “Ešalonu“ svaki osmatračko-akvizicioni radar (ili pelengator) tih sistema je obrađen u nekoj većoj ili manjoj meri i na neki način kategorisan.

Knjiga je po subjektivnom mišljenju autora i nekoliko čitaoca praktično jedinstveno grupisan tekst na tu temu čak i u svetskim okvirima i u tom smislu ona ima značajnu, makar posrednu vrednost i za osobe koje su na studijama ili srednjim i višim školama i akademijama, a koji pohađaju oblasti vezane za temu. U sličnom stilu postoji samo jedna ruska dosta obimnija knjiga koja se pozabavila i podacima koje su autori procenili kao nepotrebne za svoj rad, a to su informacije o velikom broju inženjera ali i firmi koje su proizvodile ove sisteme, kao i priče iz istorijskog razvoja istih.

Međutim “Ešalon“, kao svoju izuzetnu osobinu za sada, ima podelu u grupe koja je jedinstvena i ta podela je je išla unakrsno pre svega tako što su radari podeljeni po talasnom opsegu na metarske, decimetarske i centimetarske. Na takvu podelu jedan od autora se odlučio na osnovu biografskih priča sovjetskog oficira koji je radni vek proveo na sistemima za komandovanje ASURK-1 i Vektor, i na osnovu nekih ličnih iskustava vezanih za Abhaziju 2008. U ruskoj literaturi se nedostatak upravo te podele najviše zamera većini knjiga ovakvog tipa a interesantno je da ona nije prisutna ni na zapadu, koji istina uglavnom ne tretira rusku tehniku u knjigama za građanstvo ovog tipa.

Sa druge strane u knjizi “Ešalon“, radari su i pre te podele po opsezima, primarno podeljeni na one koji pripadaju Teritorijalnoj PVO (Vozdušna PVO) i na one koje pripadaju Trupnoj PVO (PVO Suhoputnih). Da bi podela bila još totalitarnija oni su podeljeni istovremeno na stare i nove (uključujući modernizovane). Takvu tehničku, formacijsku i podelu po opsezima, koja vam odmah ruski radar locira na neki način u model bojišta, skoro pa nigde do sada nije bilo u literaturi u celosti ove teme.

Druga dobra osobina knjige je u njenom balansiranom kritičkom stavu, kod koga se u najvećoj mogućoj meri što neutralnije i profesionalnije težilo ka pravilnoj oceni vrednosti ovih sredstava, odnosno mogu se naći kritike koje nikad ne bi bile objavljene u ruskom izvoru dok sa druge strane u najvećoj meri nema uobičajenih kritika kojima zapad obično obasipa bilo koji oružni sistem na svetu koji nije njihove proizvodnje. Zapravo vrline ili mane ovih sredstva a koje se u knjizi pojavljuju su vrlo dugo i pažljivo istraživani detalji skupljani na mnogo raznih načina od knjiga i časopisa, preko interneta zatim ličnih prepiski raznih tipova, pa čak i nešto ličnih kontakta pa i ličnih iskustava, malih obzirom na veličinu teme po vremenu i prostoru i generalno su dakle autorske prirode, sintetskog vojnog analitičkog zaključivanja.

Mana koja možda to i nije je da su autori možda ne mnogo primetno, ali se to ipak tiho provlači, više skloni koncepcijama i rešenjima takozvane škole Trupne PVO, nazovimo je Smolenskom školom, nego inače moćnijoj, bogatijoj, čuvenijoj i razvijenijoj Teritorijalnoj PVO. Poglavlje četiri, koje je posvećeno sistemima komandovanja ASU i koje je jedan od autora sa pravom hteo da odvoji u posebnu knjigu, je svakako najteže za čitaoca, ali se zato odlikuje do sada najsažetijim a istovremneo i najsveobuhvatnijim prikazom istorijskog razvoja i kompleksnog izgleda ruskih komandno informacionih sistemskih hijerarhija i po tome je pitanju najbolji opšti izvor o svim tim hijerarhijama koji je do sada ikada objavljen na jednom mestu.

Da vidimo šta se može naučiti iz knjige, a šta je na sceni u ratu u Ukrajini.

Pre svega da je ruska PVO opravdala svoj značaj i važnost koju su joj autori knjige pripisali, a isto tako da je dokazala i kvalitet, jer među ruskim oružanim snagama samo su jedince PVO u ovom ratu ocenjene sa ocenom odličan 5, sve ostale sa manjom. Na nesreću po Ruse, ostatak sovjetske PVO u Ukrajini je uz pomoć zapadnih saveznika, kao i metode i oprema koji izlaze iz ruske koncepcije, bar za sada, naneo mnogo štete i vrlo mnogo ograničenja u upotrebi ne baš previše jakom ruskom vazduhoplovstvu. Takođe možemo da vidimo da su i pored toga sredstva i jedinice Trupne PVO i pored svojih ograničenosti pokazale za nijansu bolji uspeh od Teritorijalne PVO i da je u stvarnom ratu upravo ona možda i najviše opterećena. Istine radi u tome je presudan značaj imala slabost ukrajinskog vazduhoplovstva za nanošenje udara na većoj dubini bojišta.

Na internetu imamo stotine i stotine sati snimaka iz ovog sukoba, ne računajući fejkove. U tim snimcima mnogi “junaci“ iz Ešalona, odnosno radari se pojavljuju u svim svojim ulogama, od onih za koje su pravljeni kao ultimativne naprave za kontrolu vazdušnog prostora i borbu u njemu, preko, što bi veterani rekli manekenskih snimaka, pa sve do uloga žrtve u snimcima kada stradaju pod nekim dejstvom protivnika. Kako knjiga obuhvata sve radare sovjetskog odnosno ruskog porekla mnogi među njima su na bojištu sa obe strane. U knjizi nedostaje šire objašnjenje za praktično samo jedan više ukrajinski radar (Pelikan) mada se i on spominje na strani 37. Tako je veliki broj tipova radara opisanih u knjizi sada u ratu, ali se na dostupnim snimcima pojavljuju veoma malo.

Manji integralni radari na Osama, Torovima i Pancirima su naravno viđeni kao i Harmonija, takođe i poneki Kupol iz sistema Buk, ST-68 Niva pogotovu sa ukrajinske strane iz sistema S-300PS, poneki P-18 sa ukrajinske strane i poneko Nebo, obično Nebo-SV sa ruske strane. Ostalih velikih radara raznih opsega koji su sigurno prisutni na bojištu, uglavnom nema nigde na snimcima, a komandnih centara iz razgranate ruske komandne hijarahije skoro da nismo videli ni na jednom kao što su i krajnje oskudni podaci o ukrajinskom sistemu komandovanja i automatizacije koji su napravili uz zapadnu pomoć i koji se pojavljuje kao sistem Oreanda-Viraž-Planšet. To itekako pokazuje koliko je ova tema na ovom svetu u stvarnosti hermetička i koliko zadire u sferu nepoznatog i tajnosti.

No da vidimo šta smo do sada primetili tokom sukoba. Prvo ruski PVO je zaista moćan, iako je ukrajinsko vazduhoplovstvo mnogo slabije, ipak kontinualno postoji, strahovito je na meti ruskog PVO, mada se mora priznati da i ruski lovci često imaju uspeha, no ne zaboravimo da i lovci deluju uz pomoć svojih komandnih KUBA hijerahija što je skraćenica za ASU koji opslužuje lovačke jedinice PVO, a koje i same imaju svoje radare ili koriste druge radarske informacije paralelnim ili vertikalnim hijerahijskim vezama. Broj oborenih ukrajinskih aviona se je najverovatnije skoro trocifren.

Sa druge strane iako vrlo stari, sovjetski sistemi Buk kod Ukrajinaca su postigli neverovatne rezultate u jako teškim okolnostima, nešto su slabije bile jedinice sa S-300PS mada su i one odigrale veliku ulogu. Broj oborenih ruskih aviona je sasvim sigurno preko 50. Naravno bez pomoći sa zapada ukrajinski sistemi bi odavno stradali, ali su uz njihovu pomoć dobili mogućnost da uporno stvaraju kontrolu nad srednjim i velikim visinama u vazdušnom prostoru čak i na istoku zemlje. Vazdušni prostor zapadne i centralne Ukrajine je konstantno kontrolisan avionima AWACS i sada već i sa nekoliko zemaljskih radara velikog dometa, a uz isporučene raketne sisteme dolaze i radari srednjeg dometa, ali je sve to negde do Dnjepra.

Preko Dnjepra konstantno, uz neprekidno njihovo uništavanje, periodično ali uporno deluju ukrajinski radari pre svega P-18, ST-68, Kupol, Pelikan pa i stare verzije Stervjatnika. Uz pomoć američkog Starlinka, dakle internet kosmičkog sistema i preko mreže mobilne telefonije pa ponekad i drugim vezama, mada u manjem broju slučajeva, svi podaci iz ukrajinskog VaP-a se skupljaju na jedno mesto i distribuiraju svim korisnicima praktično istovremeno. To je omogućilo ukrajinskom PVO da u potpunosti pređe na dejstvo iz zasede sa svim svojim jedinicama, a da istovremeno svaka vatrena jedinica bude kvalitento snabdevana informacijama preko tableta kod završinih korisnika.

To je stvorilo jako lošu okolnost ruskom vazduhoplovstvu koje zbog toga nikad nije uspelo da u potpunosti razvije svoju prevlast i kruniše je masovnim bombardovanjima sa srednjih visina nevođenim bombama. Da se to desilo ukrajinska strana bi već odavno izgubila rat. No sama Ukrajina je ugrožena dejstvom raznih krstarećih raketa i dronova po infrastrukturi u svojoj dubini i teško se sa tim bori. Usled toga su i toliko aktuelne i grčevite razne isporuke PVO sistema sa zapada. Još jedan dokaz da PVO kao odbrambeni sistem ne može doneti pobedu u ratu, ali i da bez dovoljnog PVO rat uvek gubite.

Ruski PVO u ovom ratu i pored velikog broja obaranja aviona i helikoptera zapravo u prvi plan iskače po nekim drugim dešavanjima. Najvažnije od njih je što je rusko PVO detroniralo histeriju o svemoćnosti besposadnih letelica klase MALE koja se rasplamsala po svetu naročito posle Karabaškog rata. Ešalonirani dvosloj Tor – Buk je u potpunosti počistio MALE dronove sa neba. Takođe je od izuzetnog značaja i borba ruskog PVO sa taktičkim raketama sisteama Smerč, Uragan i HIMARS. Vidimo da su tu naišli u početku i na probleme koji su morali u hodu da budu rešeni čak i novim algoritmima u prepoznavanju praćenju i dodeli ciljeva koji su brzo uvedeni u upotrebu, čime je PVO opet pokazao da je daleko gipkiji i elastičniji po misli i reakcijama od očigledno dosta inertne kopnene vojske, a da je samohvaljeno vazduhoplovstvo daleko manje potentno od glamura kojim se godinama okruživalo.

Naravno problem mikro BPL je u ovom ratu izašao na svetsku scenu, rešavanje problema borbe protiv njih je očigledno u budućnosti na najnižim nivoima trupnog PVO, a ne na višim nivoima. Verovatno će vremenom biti stvorena nova grana vojnih aktivnosti borbe protiv mikro i mini BPL. Ona će imati nova još neviđena sredstva ili sredstva koja su sada u prototipovima ili predserijama, a u budućnosti će biti uobičajena u trupi. Verovatno će se pojaviti i sasvim novi oblici te borbe. Unutar toga verovatno će doći do pojave velikog broja malih radara za takvu borbu i ako jednog dana možda jedan od autora bude radio reprint knjige to poglavlje će verovatno imati zasebno mesto.

Tu dolazimo do toga da je mistifikovana ruska protivelektronska borba (REB) u ovom ratu, na prvi pogled podbacila. Istina na videlo je izašla, od strane novinara i nadležnih generala da je ona više nego bilo šta u ruskoj vojsci  mistifikovana, u dosta slučaja čistim fantazijama, a zapravo se radilo o nekoj vrsti korupcije kojom se prikrivalo dugogodišnje oticanje para, dok rezultati rada na tim sistemima nisu ispravno kontrolisani. Međutim, upravo ovih dana kada su se borbe rasplamsale na nekim sektorima fronta primetan je rad ruskog REB-a, ali takođe i ukrajinskog koji je u međuvremenu opremljen i organizovan od strane zapada, a čija sredstva i uređaji nikada nisu imali medijsku pompu kao ruska, koja nisu mnogo manje efikasna od ruskih. Zapravo su neka i efikasnija, dok se problem kvantiteta očigledno desio i na zapadu jer korupcija tamo nije ništa manje prisutna samo je manje brutalna i manje vidljiva.

Pri kraju Hladnog rata, sovjetski sistemi za protivleketronska dejstva su kao rod vojske je prestali da postoje, na zapadu su fondovi skresani na samo delić onoga što su nekada imali tako da su i oni dobrim delom u nekoj vrsti zaostatka, ali imaju širu tehnološku i materijalnu bazu pa je moguće da će brže napredovati u narednim godinama. Dobro razvijeni ruski sistemi pasivne pelengacije su pokazali manje nego što se od njih očekivalo jer im je uglavnom falilo kvantiteta.

Sa druge strane mistifikovani američki HARM se pokazao još lošije nego što je to bilo pre više od dve decenije na Balkanu samo što je to tada dobro prikriveno jer i tamo vojni vrhovi vode svoju komercijalnu politku. Jednako tome, toliko hvaljena ruska PRR (protivradarska raketa) tipa H-31P je pokazala bezmalo dva puta manje performanse nego što su se u navodili u reklamnim navodima, a ostalih modela uglavnom fali kvantitativno. Istina, PRR rakete teško deluju protiv PVO koji je u zasednom obliku dejstva, a pogotovu ako je tako dobro podržan Starlinkom.

Takođe, veoma važno iskustvo ovog sukoba je izuzetan značaj pokretljivosti u svetu PVO pa naravno i njegovih radara, jasna afirmacija autora ka tom pristupu u knjizi je očita, i taj pojam je i jedan od onih koji je autore i odveo figurativno rečeno na stranu trupne PVO koja je prva posegnula ka pokretljivosti, dok je, takođe naglašeno u knjizi, teritorijalna PVO i dan danas sa ostacima problema po tom pitanju, istina ne više kao nekada.

Ratna stvarnost je sa svoje strane prekinula mnoge projekte koji će ili čekati neko bolje vreme ili prosto nestati u vihorima istorije, a među nekima od njih naći će se i pojedini modeli radara navedeni u Ešalonu pa i komandnih sistema, naročito oni koji su imali problema u razvoju ili konačnoj post festum koncepciji ili taktičko-tehničkih karakteristika, a za koje se i u knjizi iznose takve sumnje.

Tako u pogledu glavnih aktuelnih junaka iz knjige Ešalon, sada ima jako malo informacija, radare Protivnik, Nebo-M, Gama-S1, Lira 96, nigde nije moguće videti niti saznati o njihovim dejstvima ali isto važi i recimo za Obzor, Imbir pa u najvećoj meri i Nebo-SVU. Jedan od najmlađih, Padljot-K (Podlet-K) je stupio u dejstvo (i imao bar jedan gubitak u borbi od artiljerije) očito uspešno podržavajući sistem Pancir koji se dobro pokazao u svojoj borbenoj niši. Takođe, postoje izveštaji da je postavljen zvaničan rekord u daljini obaranja pilotiranog cilja od 200 km koji je najverovatnije ostvaren sistemom Antej S-300V4.

On što znamo je da su recimo jedinice ruske vojske sa lakim prenosivim raketnim sistemima PVO (MANPAD) oborile trećinu ukrajinskih aviona i helikoptera, što te, koncepcijski gledano, sisteme sa sumnjom vraća u aktuelnost. Sa pravom možemo pretpostaviti da su najviše uspeha među njima imale upravo one jedinice koje su imale integralni radar tipa Harmonija i komandna sredstva iz porodice Barnaul.

Drugi takođe važan podatak je da je od ukupnog broja ciljeva koje je rusko PVO oborilo (dakle zbir pilotiranih, besposadnih letelica i balističkih projektila) čak 60 % odlazi na jedinice trupne PVO. Od njih, 65 % su oborile jedinice koje su imale najnovija sredstva kao što su S-300V4, Buk-M3 i Tor-M2(M2U, M2DT). To je strahovit podatak i u njemu se krije to da sposobnost za efikasno obaranje teških balističkih ciljeva imaju samo ti najnoviji sistemi i da onda i ne čudi što su novi algoritmi uvođeni na starije sisteme. Takođe se otkriva i da je sa tim najnovijim Bukovima bila naoružana samo jedna brigada, a saznali smo i pre rata da nisu sve jedince dobile nove Torove-M2 već ima i dosta starih M1, što je inače bilo banalno jasno sa vidljivom upotrebom stare dobre Ose u mnogim slučajevima, iako je ona danas zastarela, odnosno da Tor koji je preživljavao 90-te nikad nije stigao da zameni ni Osu, a kamoli da je verzija M2 zamenila varijantu M1. Povezanost novih algoritama, koji svakako nisu jedan, niti idu na jedan sistem, pokazuje da je taj zahvat dobrano ušao i u sisteme komandovanja i u ASURI hijerahiju. Koliko je to bilo uspešno na tom višem nivou ne znamo za sada a možemo sa sigurnošću da pretpostavimo da su integralni radari borbenih formacija verovatno neproprocionalo mnogo izloženi.

Pri tome moramo da primetimo da je upotreba balističkih raketa srednjeg i višeg taktičkog dometa pogotovu HIMARS sa satelitskim navođenjem jako usložila rad formacija i po samim izjavama sa ruske strane promenila i načine grupisanja na samom vatrenom položaju, ali i u maršu. No najviše su se promenile navike oko maskiranja koje je sada postalo činjenica od koje zavisi preživljavanje. Od skoro se u većem broju primenjuju i lažne mete novije generacije.

Podatke sa ukrajinske strane nemamo, svaki njihov uspeh je potpuno utopljen u deset puta veću masu pravljenja lažnih snimaka od jednog istog događaja. Sa druge strane većina njihovih uspeha je zavisna od sistema komandovanja Oreanda-Viraž-Planšet koji se u najvećoj meri oslanja ne samo na Starlink kao osnovno sredstvo veze već i na kompletnu satelitsku i ELINT, COMINT i SIGINT izviđačku aktivnost NATO, pa zato niko i nema skoro nikakve podatke. Tako u ovom trenutku nemamo infromacije, naročito za one jedinice koje su delovale ili deluju isključivo istočno od Dnjepra, a koje su popunjene praktično starim ili modernizovanim ukrajinskim radarima P-18 možda i P-14 i P-15, zatim sa nešto malo proizvedenih ukrajinskih radara tipa Pelikan 80K6 i nekoliko njegovih novijih i savremenijih prototipova, kao i sa integralnim radarima sistema Buk i S-300, kao što su ST-68, uglavnom modernizovani, verovatno i nekoliko radara starijih verzija Stervjatnika, kao i starijih verzija radara Kupol koji je kod Ukrajinaca odavno i specifično modernizovan.

Problem niskovisinske lokacije i na ovom ratištu izašao je na površinu kao poseban problem u svekolikom PVO obe strane što se vidi po relativno velikom uspehu raznih krstarećih i krilatih raketa i kamikaza dronova ili kao što piše na strani 81. knjige Ešalon: Problem niskovisinske lokacije je stalno prisutan i dan danas i on je zaseban problem u radarskoj lokaciji. Pojava manjih dronova samo ga je još više puta pogoršala. Broj ruskih letećih radarskih sistema (AWACS) se pokazao kao nedovoljan pogotovu onih novijih kvalitetnijih modela. Takođe je očito da na bojištu ruskoj strani nedostaje avion klase Rivet Joint i sadašnjeg oblika aviona Compass Call, kakvi postoje kod Amerikanaca, istina u daleko manjem broju nego pre.

Ovaj rat je otvorio više pitanja u svim oblastima dok će se konačni odgovor videti tek na kraju kada jedan od protivnika potpuno padne kakav je izgleda neumitan tok ovog rata. To naravno važi i za PVO. Obe strane.

U pisanju ovog teksta učestvovao je i jedan od autora knjige Branislav Kojadinović, diplomirani inženjer vojnog mašinstva Mašinskog fakulteta u Beogradu.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/