Kako Tango Six saznaje, kompanija Suhoj ponovo je boravila u Beogradu pre dve nedelje. Ovoga puta aktivnosti predstavnika proizvođača aviona iz Rusije bile su fokusirane na jednom od prodajnih aduta – „common type ratingu“ za A320 familiju i SSJ100.
Nakon posete delegacije Suhoja u oktobru prošle godine koju je predvodio glavni projektant programa SSJ Vladimir Nikolaevič Lavrov i njihovih sastanaka sa Er Srbijom, Jat Tehnikom, Avio službom Vlade Srbije i Utvom, po svemu sudeći dolazi do sledeće faze – marketinških i prodajnih aktivnosti.
Sa najbitnijom „metom“ u regionu, nacionalnom avio-kompanijom Srbije, aktivnosti prodajnog tima Suhoja dobijaju nov zamah. Poslednja poseta Er Srbiji pre dve nedelje bila je dopunjena i sastankom u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva.
Kako saznajemo, tema sastanka bila je „common type rating“ funkcionalnost aviona iz Rusije. Budući da je avionika u velikom delu ista (isti proizvođač) na Erbasovoj A320 familiji i SSJ100 Suhoj je „common type rating“ koncept već dokazao u nacionalnoj avio-kompaniji Rusije Aeroflotu još od 2011. godine. DCV je konstatovao da je praksa sertifikovana i nadgledana od strane ruskih vazduhoplovnih vlasti i da bi oni načelno priznali istu kada bi operativno bila primenjena u Srbiji.
Ovim zelenim svetlom Suhoj dobija još jedan argument u ubeđivanju Er Srbije (i Etihada) da u budućnosti svoju regionalnu flotu dopuni Embraerovom i Bombardieovom konkurencijom iz trećeg plana. SSJ100 je proboj u Evropi već započeo prodajom 15 letelica irskom Siti Džetu uz mogućih 10 opcija.
Pored glavnog cilja, prodaje aviona SSJ100 Er Srbiji, Suhoj u narednom periodu planira da svoje prodajne aktivnosti ozbiljnije fokusira na još jednu moguću mušteriju u regionu.
Common type rating i SFF koncept
Koncept pojednostavljene obuke za „slične“ tipove aviona prisutan je već duže vreme. Kada letelice istog proizvođača imaju sličan ili u nekim slučajevima gotovo identičan pilotski interfejs (kokpit, avioniku istog proizvođača i sl.) i kada se razlike u operacijama baziraju na, na primer, drugačijim brzinama i procedurama koje ne zahtevaju kompletno novu obuku za type rating na datom avionu, piloti završavaju „difference training“ koji mnogo kraće traje.
Poslednji primer ovog koncepta je „common type rating“ za A350 i A330. „Difference training“ sa A330 na A350 ne zahteva obuku u full-flight simulatoru, na kraju obezbeđuje uštedu od 65% vremena (u odnosu na završavanje kompletnog A350 type ratinga „od nule“) i, kako Erbas tvrdi, ceo proces traje osam dana.
Detalj koji je najzanimljiviji, kao dodatak ovog koncepta, je takozvana SFF opcija – Single-Fleet Flying. Ovo je Suhoj uspeo da primeni u Aeroflotu i predstavlja jedan od glavnih aduta kada prodaje svoj SSJ100 mušterijama koje lete A320 familiju.
SFF je svojevrsan operativni dodatak „common type ratingu“. Kada pilot jeftinije (za kompaniju) i brže dobije još jedno ovlašćenje za letenje drugog tipa istog ili drugog proizvođača u floti, kompanija može i operativno iskoristiti istog pilota za letenje dva aviona. U slučaju, na primer, kvara A319 kojeg je to jutro trebalo da leti jedna posada, ista ta posada (ili jedan od članova) može otići da leti SSJ100 isti dan, na istom rasporedu, umesto da se za SSJ zove drugi pilot ili druga posada. SFF koncept je operativna funkcionalnost o kojoj odlučuje kompanija a što se regulatornog odobrenja tiče, većina vazduhoplovnih vlasti je ovoj primeni dala zeleno svetlo. Ostaje da se u praksi sprovedu operativni, kadrovski i drugi izazovi koji će biti različiti od kompanije do kompanije.