Sinoć, na terasi iznad Starog mosta, slučajno upoznah trojicu mlađih kolega koji su došli na proslavu jubileja njihove 26-te klase Vojne Vazduhoplovne Gimnazije. To je 43-ća klasa VVA.
Saznavši da sam pripadnik prve klase iste gimanzije, a 18-te VVA, pozvaše me da prisustvujem njihovoj proslavi. Poziv rado prihvatih. Nepuna dva sata kasnije nađoh se u društvu četvrt veka mlađih kolega.
Od početka sam se osećeo svoj među svojima, kao da sam u društvu pripadnika svoje klase, jer atmosfera se nije razlikovala. Uz dobru muziku, sa kojom smo se u opštem veselju na momente morali i nadvikivati, prisećali smo se svega onoga lepoga što nas je vezivalo za ovaj grad, gimnaziju , akademiju, godine službovanja i letenja. Kao i u mojoj klasi životni putevi mnogih su se razlikovali. Neki su ostali da lete u Vojsci, neki u civilnim kompanijama a neki su nastavili civilne karijere daleko od aviona i avijacije. Ipak, ostalo je ono zajedničko, onaj osećaj privrženosti avijaciji, drugarstvu i drugovima koje su stekli u mladosti.
Iskoristih pauzu muzičara da ukratko podsetim da se upravo na taj dan 1. oktobra 1961. godine, dakle pre tačno 55 godina, u Mostaru okupila naša prva klasa VVG.
Uzeh si za pravo da u ime moje klase čestitam jubilej i poželim svako dobro pripadnicima ove klase naših mlađih kolega. Putevi i sudbine pripadnika četvrt veka razdvojenih klasa nisu se bitno razlikovali. Ipak, naša 1./18. klasa imala je više sreće bar što se tiče društvenih i istorijskih okolnosti. Živeli smo i leteli u neka srećnija vremena.
Nešto posle ponoći profesionalne muzičare zameni deo pitomačkog orkestra klase slavljenika. Opuštena i vesela atmosfera dobi novi impuls. Tu amosferu ne bih ni pokušavao opisivati. Ponela je i mene. Negde oko 3 sata shvatih da četvrt veka nije mala razlika u našoj dobi i da je vreme da se povučem na odmor.
Opraštanje je potrajalo, a nekoliko puta čuh od mlađih kolega kako bi svi mi, koji delimo isti hleb i sudbine, morali učiniti nešto da ovakvi međugeneracijski susreti ne budu slučajnost. Trebamo nešto učiniti da se bolje poznajemo, a da nesretni protekli događaji u nekada nam zajedničkoj domovini ne smeju biti prepreka u tome.
Dragan
Lep tekst i lep povod.
Sfrj je bila ozbiljna drzava.
Northrop Grumman
Možda ali na nivou afričkih zemalja trećeg sveta…
janko
@Northrop Grumman
Ti baš voliš da drviš svoju politiku?
Rolland Rolli
@Northrop Grumman
Ti si obična neznalica koja niti je upoznala SFRJ niti taj
Northrop Grumman. Ja se upravo pripremam za odlazak u mirovinu koju sam zaradio i u SFRJ i u Northrop Grumman i još negde. S poštovanjem se sećam napora i rezultata koji su činjeni u SFRJ kako bi se ti nerazvijeni balkanski krajevi industrijalizirali i učinili boljim za život. Za istorijski kratko vreme učinjeno je mnogo. Nažalost uglavnom je sve uništeno. Nisam nikada bio u nekoj partiji niti sam za neku glasao, ali taj Tito, njegov Socijalizam i bratstvo i jedinstvo su bili najbolje što se moglo desiti narodima od Triglava do Gevgelije. Sve se može unistiti. I USA. Ali ovaj narod ovde se trudi da se to ne desi.
Gospodine Hamzić, drago mi je da ste se dobro proveli sa vašim gimnazijalcima. Ne zamerite ovom „@“ od Northropa. Koliko mi je poznato vi ste jedini jugosloven koji je letio f5. Ja sam jedan od retkih koji mu je dušu upoznavao. Znamo mi gde je tehnološki Amerika a gde SFRJ, ali znamo nažalost i gde su ove državice apsurdistani. Yuga je ipak bila jeda ozbiljna država.
Dule
Do Northrop Grummana jedno pitanje: Ajde napiši nam iskreno na kojem nivou smatraš da je ovih sedam banana državica danas???
Dušan
Ko još broji Liberlend…