Gone with the Wind Jet, aerodromi i mit rentabilnosti srpske komercijalne avijacije

Wind Jet, italianska low cost aviokompanija počela je sa letovima Niš-Bolonja u decembru 2009. godine, mesec dana posle najave niškog gradonačelnika. Nakon što je Jat Airways iz razloga ekonomske nerentabilnosti prekinuo liniju Niš-Cirih (8. oktobar 2009) na LYNI su se od putničkih aviona mogli videti samo Fokeri Montenegro Airlines-a. Gradska uprava (njeni vladajući deo) donela je strategijsku odluku da se dotiranje aviokompanija u vidu zakupljivanja određenog broja sedišta ( 50 sedišta Wind Jet, 40 sedišta Montnegro) nastavi i na taj način stvori ekonomski impuls verbalizovan kao „razvojna šansa za grad Niš i čitav region“.

Strategija je doživela delimični debakl krajem 2010. godine:

„Na sajtu „Vind džeta“, aviokompanije koja je iz Niša trebalo da leti za Bolonju do kraja godine, navodi se da je ugovor kompanije i Grada sporazumno raskinut. Vind Džet je tražio da u novembru bude dva leta manje, a gradska vlast je procenila da bi manji broj putnika u zimskom redu letenja iziskivao i veći iznos subvencija iz gradskog budžeta“, kaže gradski većnik Boban Mihajlović.“
Epilog – gradska kasa ostala je siromašnija nešto više od pet miliona dinara.

Nikola, Konstantin, Morava…

Montenegro je tako ostao jedini komercijalni operater koji opslužuje grad Niš i ako ništa drugo može mu se pripisati vaskrsnuće jedne ne tako česte pojave u avijaciji – layover-a (u šta sam se i sam uverio jedne letenje niške večeri). Nije jasno šta se trenutno dešava sa strategijom utilizacije Konstantina Velikog ali ovakav svršetak priče sigurno diže obrve svima koji veruju u utopiju razvoja aerodroma širom Srbije. Njih je po svemu sudeći dosta, zovu se političari i politizovani ljudi struke.
Povremeno se bude iz svoje intelektualne inercije uslovljeni periodima poznatijim u narodu kao političke kampanje ili jednostavnije rečeno povećan broj laži u jedinici vremena.

Onda je konkretnu priču započela vojska.

Neospornom veštinom, inicijativom i poslovičnom eksploatacijom postojećih kapaciteta Ministarstvo odbrane krenulo je u projekte. Turci su dali sredstva za izgradnju pristanišne zgrade na aerodromu Lađevci dok je SMATSA po drugi put prepoznala interes da vojsci pokloni novi kontrolni toranj i da time kao nacionalni ATC operater ispuni svoju ulogu na najkonstruktivniji mogući način.
Planovi za Batajnicu su slični i njena sudbina je takođe okvirno određena – sekundarni beogradski mešoviti civilno-vojni aerodrom prevashodno namenjen low cost segmentu. Nikoli Tesli ide standardno dobro, neki glasni i komični pojedinci zastupaju da Novi Sad (Čenej) dobije asfalt i ne treba zaboraviti priču o „mreži malih sportskih aerodroma“ koji bi trebali da se nekako revitalizuju i dobiju neku funkciju u nekom budućem integrisanom sistemu vazdušnog transporta sa tim nekim, kako kažu, vitalnim delom – generalnom avijacijom. Pričalo se i o Ponikvama, Boru, Subotici…

Gomila gluposti, vređanja inteligencije i najjeftinijeg politčkog prostituisanja. Vojska je jedina u celoj priči uradila nešto konkretno, preraspodelila svoje resurse, dobila nešto za sebe i civilnom sektoru dala na poklon novu infrastrukturu. Problem civilnog sektora sada je možda još veći. Nekada nisu imali gde i šta, sada imaju gde, ali pitane je i dalje – šta?

Nešto

Od svih pomenutih potencijalnih „hub-ova“ upravo je Niš prvi hrabro zakoračio i stavio novac na sto, drugim rečima nije raspredao priče već ih je konkretizovao. Rezultat? Treći grad po veličini u Srbiji nije uspeo ni dotiranjem nešto da postigne. Reklamirani efekat na ekonomiju je postignut, doduše na najnegativniji mogući način.

Postoji li dakle realna potreba za svim ovim aerodromima? Javni sektor i javni zastupnici (političari) reći će jednoglasno – naravno! Problem je u tome što je njihova argumentacija prilično prazna. Ako se liši predizbornog populizma može se jednostavno formulisati na ovaj način – imamo aerodrom, sredimo ga malo i sigurno će biti posla.

Samo što posla nema ni na vidiku. Jedini validni lakmus perspektive neke industrije ili strateške infrastrukture počiva na privatnoj inicijativi tj. investiciji. Da poslovni slučaj srpskih regionalnih aerodroma postoji, privatnici, korporacije, fondovi i svakakvi mogući investitori bi se otimali. Na žalost ni jedna od ovih priča ne počiva na privatnoj investiciji, domaćoj niti stranoj. Dobri vetrovi koji su dunuli dolinom Morave iz pravca Turske imaju širi politički kontekst, na sreću ili na žalost ostaje da se vidi.

U zemlji u kojoj Javno preduzeće Aerodrom Beograd odlukom da ne ispuni svoju tržišnu obavezu i isplati dividende na osnovu akcija podrije zdravlje domaće inako slabe berze i u zemlji u kojoj je najveći međunarodni aerodrom daleko od ispunjenja svojih kapaciteta, samo oni nezdrave logike moći će ozbiljnog lica tvrditi da nam trebaju aerodromi. Vaš parlamentarni predstavnik može želeti neke stvari i poništiti celu argumentaciju svojom – „ko lud ne bi ulagao u budućnost?“. On će trošiti zajedničke pare na osnovu svojih procena ne zato što zna šta radi već zato što je siguran. To što ni jedna aviokompanija u regionu ne posluje pozitivno i što većina rapidno propada, što domaći privatni avio-taksi prevoznici lete na ivici bezbednosti i svojih presanjanih kapaciteta, što je nivo visoke korupcije pri raspodeli komercijalnih linija nezapamćen njemu možda nije bitno. Igrom slučaja, to nije bitno ni nekom potencijalnom stranom ili domaćem investitoru koji bi imao želju da se bavi vazdušnim saobraćajem. Dovoljno je da sve stavi na papir, još jednom prokune svetsku ekonomsku krizu i da svoj kapital i živce plasira u nešto realno. Nešto od čega može zaraditi neke pare u nekoj zemlji koja nudi elementarnu pravnu i materijalnu sigurnost.

Sa druge strane, auto-moto sportu u Srbiji ne ide loše.