Kad ViPVO pruži sve od sebe, RTS zablista i ministar se obruka

U trenutku kada je istekla poslednja sekunda ovog ostvarenja, kada je krenula odjavna špica bar su dva čoveka od preko 200 vojnika i gostiju sinoć osetila ponos. Bili smo to ja i Dušan Atlagić čijim se kadrom snimljenim na batajničkoj stajanci film završava. Bar sitno, delimično, ostvarenje dečačkog sna. Učestvovanje u snimanju nečega što će gledati neki novi klinci, koji će se možda baš ovim ostvarenjem otkriti jedan novi zanimljiv svet te najatraktivnije od svih nedostižnih profesija. Možda će, kao i neka naša legendarna ostvarenja, ovo postati ono čiji će se link na You Tube-u umesto VHS kaseta razmenjivati, lajkovati i nakon kojeg će Google biti pun nekih novih pretraga i saznanja.

Moj udeo je bio mnogo manji od Dušanovog i još nekoliko prijatelja i oslikava možda najsnažniju emociju koju sam sinoć doživeo. Naime, produkciji je u jednom trenutku trebala dodatna kamera, pozvali su me iz jedne od eskadrila, došli, platili piće, bili ljubazni, zamolili, zahvalili se i pokušali da je iskoriste u jednoj od mnogobrojnih novih sekvenci snimljenih u vazduhu za potrebe „Veka odvažnih“. Kamera je, ispostavilo se, imala nekih tehničkih problema, video nije mogao biti iskorišćen ali je baš taj trud bio nešto na šta sam odlučio da gledam pozitivno i koji mi je, i tada, govorio mnogo toga.

Nakon sinoćnih sat i trideset i šest minuta trud je bio vizuelno opipljiv. Emocija je, sada premotana na brzinu rekapitulacijom svih tih istorijskih udaraca, dobila svoju konačnu formu. Od blistave prošlosti kada su Srbija i Jugoslavija postavljale statistike koje su samo retki globalno dostizali, preko raznih raspada i poslednje dekade tragedije. Dekade kada su prvi bili na udaru, dekade kada su predstavljali najvidljiviji vid odbrane i vid vojske.

Emocija o kojoj govorim je emocija truda, osmeha, zahvalnosti i osećaja zajedničke misije. Osećaja koji će neki tek na dvogodišnjem nivou ponovo dobiti na nekom poligonu u inostranstvu, osećaja pripadnosti i činjenice da su učestvovali u stvaranju prvih elemenata nečijih budućih snova. Daleka priča od „uvežbavanja“, „borbenih sposobnosti“, „dežurstava“ i svih dnevnih tegoba, opterećenja i poniženja. Priča koja je trebala biti ispričana ne samo zbog povoda već i zbog poslednjeg svedočanstva raznih generacija koje se pojavljuju u ovom filmu. Od duhom najvitalnijeg i najmlađeg Rendulića do starih znalaca koji trenutno lete i rade na Batajnici i drugim aerodromima. Potrebno je bilo i rekapitulirati i stvoriti alat ubeđivanja za one od kojih će se pare tražiti i kojima će se polagati računi. O toj sramoti malo kasnije u tekstu.

Vratimo se filmu

„Vek odvažnih“ autorsko je delo producentiknje Slađane Zarić, reditelja Filipa Čolovića, novinarke Vesne Ilić, direktora fotografije Petra Vujanića, montažera Ivana Vasića i Marije Bogićević, kompozitora Vladimira Tošića, dizajnera zvuka Bojana Mangovića i 3D animacionog Feniks studija.

Slađana Zarić, čijim su trudom i zalaganjem u dokumentarcima „Niko nije rekao neću“ i „Let u smrt“ široj javnosti predstavljene RV aktivnosti u prvim danima NATO bombardovanja, ponovo je odlučila da se vrati u temu vazduhoplovstva. Bilo je ovo preko potrebno iskupljenje RTS-a prema ViPVO nakon dva audio-vizuelna incidenta koja su uspostavila neočekivan transfer neprijatnosti pre i tokom međunarodnog aero-mitinga Batajnica 2012. Prvi je bila reklama koja je trebalo da posluži kao najava (kasnije ispravljeno od strane Zastava filma) dok je drugi višečasovno zlostavljanje ekipe RTS-a i manirima-više-nego-neobdarenog Miroslava Lazanskog koji je upropastio prenos aero-mitinga svim onim nesrećnicima koji tada nisu došli na Batajnicu.

„Vekom odvažnih“ RTS se iskupio, poklonio vojsci svoje resurse, znanje i rad. Nije došla neka B ekipa već isti oni koji su, i tada svojom inicijativom, ispričali priče Zorana Radosavljevića, Perića, Pavlovića i ostalih. U onim svežim trenucima nakon rata kada je vojska tek bila na kolenima, da nije bilo filmova, tog jedinog medijuma za efektivan prenos vrednosti u današnjem vremenu, istorija ne bi dobila svoju suštinsku emotivnu belešku. Ovim ostvarenjem ponovo dobijamo rekapitulaciju koja govori.
Onima koji su u materiji govori poznate stvari, onima koji nisu ispričaće sažetu priču starog i modernog srpskog vojnog vazduhoplovstva.

Tu su nove sekvence leta i letelica snimljene iz vazduha, 3D animacija i fotografija koja dokumentarac čini nečim što ste pre navikli da vidite na Discoveriju nego na RTS-u. O detaljima, izazovima prilikom snimanja u vazduhu i televizijskoj premijeri pogledajte u mojoj reportaži, prvom videu na kraju teksta. Posle njega pogledajte ekskluzivno dva trejlera od kojih je jedan bez tona (montiran za svrhe prezentacije).

Ministar

Dugo sam razmišljao da li da ovo ispričam ali utisak i dalje traje, njegovo značenje je simptomatično, dok posledice mogu biti značajne. Nije mi namera da pokvarim emociju truda i stvaralaštva već da ukažem, kao što sam to uvek i radio, na ono što se zaista dešava i šta može biti problematično.

Ministar odbrane Aleksandar Vučić prisustvovao je premijeri koja je zbog njegovog kašnjenja umesto u 17:00 počela u 17:10. Kasnili su i drugi, kasnili su i više.

Ministar je pred početak filma podelio priznanja autorima, seo je u prvi red pored NGŠ-a (načelnika generalštaba), film je počeo. Nekih petnaestak minuta po početku projekcije užurbanim korakom do njegovog mesta dolazi savetnica, nešto mu šapuće i potom odlazi. Par minuta kasnije Vučić ustaje i pred punom salom svoje vojske i gostiju odlazi. Scena me je podsećala na onu kada je Buš dobio sličan šapat od savetnika dok je deci u vrtiću čitao slikovnice. Počeo sam da refrešujem feed-ove, nigde bombardovanja, nigde breaking newsa.

Bila je to simulacija hitnosti po svemu sudeći. Prikaz neke dojave zbog koje je on morao ubrzo da ustane i ode. Tek kasnije povezujem. Sednica Glavnog odbora Srpske Napredne Stranke bila je zakazana u 17:30 sa najavljenim obraćanjem novinarima pred njen početak.

Ministar je tako pored nedostatka elementarne lične i profesionalne kulture pokazao i svoje prioritete. Nije stigao da pogleda ceo film, nije stigao da pogleda kraj. Nije stigao da pogleda lepo sročena pojašnjenja komandanta vazduhoplovne baze i komandanta vida. Pojašnjenja koje film koristi kao vezu sa današnjim vremenom:

„Srbija je i onda bila na kolenima, i onda u lošoj finansijskoj situaciji, ali je ulagala u svoje ratno vazduhoplovstvo. Ratno vazduhoplovstvo koje je uvek prvo bilo na udaru“.  Udaru vojnom, udaru ekonomskom, udaru…

FOTO: Ministarstvo odbrane