BURŽE – Za impresivni povratak ruske vazduhoplovne industrije na Burže u formi buke, kolektivnog oduzimanja daha i iskrivljenih vratova bila je zadužena vojna tehnika. Su-35S, Kamov Ka-52 i Yak-130 bili su magneti za privlačenje natpisa u stručnim medijima gde je svaki drugi naslov sadržao sintagmu „comeback“.
Što se ruskih letelica tiče, kompanija Suhoj je svakako bila najzapaženija. Suhoj Super Jet 100 nije impresionirao 2009. i 2011. na pariskom salonu, ali je ove godine…iskreno, niko nije obraćao pažnju na takve stvari. Sergej Bogdan je bio na aerodromu i romantični kult vašarskih pilota se vratio. Nije bilo svilenih belih šalova i flaša šampanjca ali je bilo znojem natopljenih kombinezona i stresa uslovljenog neverovatnom medijskom opsadom.
Za dobar šou zovi porodicu T-10
Ni jedan proizvođač vojnih aviona nema tako zanimljivu istoriju na nekom vazduhoplovnom sajmu kao Suhoj na Buržeu. Bilo da je u pitanju demonstracija izbacivog sedišta K-36 u realnim uslovima ili predstavljanje ko zna koje po redu verzije jedne od najlepših porodica aviona za gledati u vazduhu. Rusi su uvek smatrali Burže za svoju glavnu pozornicu van rodine.
Sada kao deo predsedničke direktive zvane United Aircraft Corporation (na koju se kompanija Suhoj i dalje privikava), nastup svega što leti iz Rusije a moderno je spada pod unificiran marketinški nastup. Obilaskom najvećih svetskih vazduhoplovnih sajmova u prethodne četiri godine svaki put smo se susreli sa UAC estetikom izlaganja koja ni po čemu osim po PR-u ne zaostaje za Zapadom. Ali Burže je ipak vrhunac, tu se dolazi u “punom kapacitetu“.
Istina, na ovogodišnjoj priredbi pored Pariza Dassault je učestovao sa Rafalom i Eurofighter sa Typhoonom, čak je i Gripen poslao svoj demo primerak (parkiran na ubedljivo najzabitijem mogućem mestu na statici) ali se u vazduhu ništa nije moglo prineti Suhoju Su-35S.
Nulta energija samo u manevru
Celokupna ruska vojna industrija je u poslednjih nekoliko godina prilično zdrava. Trenutno sedi na izvoznim ugovorima za isporuku razne vojne opreme čija je ukupna vrednost blizu 40 milijardi dolara dok je Suhoj na Buržeu potvrdio neke od poslednjih dešavanja. Kinezi idu napred sa narudžbinom za 24 jednoseda Su-35 u vrednosti od 1.5 milijardi dolara koju su najavili na ovogodišnjem IDEX-u (u pitanju je direktna isporuka, ne dozvola za serijsku proizvodnju) dok Suhoj računa da će ukupni broj prodatih “-35″ višenamenskih lovaca u godinama koje dolaze iznositi oko 200 primeraka i to 50:50 kada se posmatra odnos prodaje za izvoz i opremanja VVS Rusije.
Samo vektorisano
Dinamičko usporavanje (varijacije na temu manevra poznatog kao Kobra), stabilni i kontrolisani zaokreti sa veoma malom brzinom, usmeravanje nosa u željenom pravcu sa minimalnom energijom u skoro svakom trenutku, skoro pljoštimični koviti pod punim autoritetom komandi…zaista je bilo uživanje gledati nastup pukovnika Bogdana u S-u.
Koliko se praktično u Lipetsku i drugim centrima u Rusiji razvijaju nove operativne taktike borbene upotrebe zasnovane na mogućnostima kombinacije fly-by-wire kontrola i vektorisanog potiska, verovatno je tajna, ali da je kompletna svetska konkurencija pre tri nedelje uživo videla kako to može izgledati – jeste.
U Suhoju kažu da se puni borbeni režimi i očekivane karakteristike tek trebaju materijalizovati, i dodaju da je “07“ koji je leteo iznad Buržea „čistokrvni borbeni operativni primerak“, ne demonstrator. Većina manevara koje je Bogdan izvodio viđena su od strane ranijih verzija i drugih pilota, ali „S“ je doneo nekoliko novina među kojima su najbitnije veći odnos potisak – masa i FBW kontrole koje 35 familiju u ovoj verziji dovode do savršenstva, posebno u bliskoj vazdušnoj borbi.
Zahvaljujući vektorisanom potisku dogodilo se i “poletanje u ponedeljak“ koje je zaokupilo pažnju novinara i koje je Bogdan cenio kao odlepljivanje posle samo 250 metara. Pričao je i o uskom display box-u, limitu brzine od “samo 800 km/č“ i drugim stvarima…
Intervju
Za intervju sa pukovnikom Sergejom Bogdanom, opitnim pilotom i zamenikom vođe Opitnog centra kompanije Suhoj od 2000. godine, morali samo da čekamo na red više od sat vremena. Interesovanje je bilo toliko da, kada smo konačno stigli na red, on je već pričao sa petoro novinara u isto vreme. Nije bilo opcije za intervju jedan na jedan, nije bilo opcije za intervju na Engleskom jeziku (jer ga ne govori) i svako od nas je jedva stigao da postavi tek nekoliko pitanja.
Uprkos svemu bio je veoma pričljiv, izuzetno elokventan kada su u pitanju odgovori na uobičajena „ko je bolji“ i „imaju li takvi manevri svrhu u borbi“ pitanja. Uspelo nam je da se tokom grupnog intervjua probijemo sa dva takođe nezanimljiva pitanja, ali nas je odgovor, posebno na pitanje o broju letelica koje je leteo, iskreno impresionirao:
