Austrijske vazduhoplovne snage i protivvazduhoplovna odbrana

Na aeromitingu Airpower 2016 austrijske vazduhoplovne snage, jedinice protivvazduhoplovne odbrane i vazdušnog osmatranja prikazali su, kako na zemlji tako i u vazduhu deo svojih sposobnosti, obučenost i opremljenost tehnikom.

Kao što to i očekuje od domaćina Austrija je na statici i u letnom programu pokazala skoro sve operativne tipove aviona, helikoptera, artiljerijskih i raketnih sistema PVO i osmatračkih radara.

Stalno smanjenje izdataka za vojsku ostavilo je traga i na Ratno Vazduhoplovstvo kao i na sistem PVO pa tako u pojedinim tipovima avijacije postoji veliki tehnološki jaz između određenih vazduhoplova.

Zastareli avioni i helikopteri su za sada dovoljni da bi se njima ispunile osnovne potrebe, neki modeli su već zamenjeni savremenijim ali i dalje postoje zahtevi za modernizacijom.

Zastareli školski i školsko-borbeni avioni

Na aerodromu Zeltweg nalazi se letačka škola Flieger- und Fliegerabwehrtruppenschule ‘FlFlATS’ u čijem sastavu postoji nastavno odeljenje koje leti na švajcarskim turboelisnim školskim avionima Pilatus PC-7 ’’Turbo Trainer’’.

Danas je u upotrebi 13 od 16 nabavljenih primeraka. U 1983 je za potrebe Ratnog Vazduhoplovstva nabavljeno 4 PC-7, zatim 1984. još 6 a 1985. stiglo je poslednjih 6 aviona.

Osim za osnovno školovanje pilota ovi avioni mogu biti i naoružani i upotrebljavani kao laki jurišnici za neposrednu podršku trupama na zemlji. Za takve zadatke na 6 potkrilnih nosača može poneti do 1044 kg naoružanja koje obuhvata kontejnere HMP-250 sa mitraljezima Browning M3P kalibra 12,7 mm sa 250 metaka i sedmocevne saćaste lansere FN Hesrtal LAU-7A nevođenih raketnih zrna Hydra 70 kalibra 70 mm. Može se koristiti i za borbu protiv sporoletećih i niskoletećih vazduhoplova.

Nakon završetka letenja na PC-7 budući piloti u svojoj daljoj obuci lete na švedskim mlaznim školsko-borbenim avionima SAAB 105. U bazi Hörsching, u okviru Komande za kontrolu vazdušnog prostora nalazi se eskadrila za obuku na mlaznim avionima sa oko 20 SAAB-105ÖE (varijanta SAAB 105XT) od 40 aviona koliko ih je ukupno nabavljeno.

1970. je u Austriju stiglo prvih 9 aviona, potom 1971. još 18 i 1972. preostalih 13. Avioni su nabavljeni kao reakcija na sovjetsku intervenciju u Čehoslovačkoj 1968. Inače prvobitno su ovi SAAB 105 bili namenjeni Pakistanu kome su međutim uvedene sankcije zbog rata sa Indijom 1971.

Do sredine 90.tih ovaj avion se koristio i kao laki jurišnik i izviđač ali je vremenom izgubio tu namenu. Za sada je planirano da SAAB 105 ostane u naoružanju do 2020. do kada bi se trebala izabrati njegova adekvatna zamena. Procene govore o nabavci 16 do 22 nova savremena aviona. U RV Austrije ovaj tip je pretrpeo i mnoge modifikacije elektronske opreme a trenutno je aktivno svega 12 aviona dok su ostali kanibalizovani za delove. Održavanje i remont se vrši u 2. odeljenju takođe u Celtvegu.

Za aeromitinge svake godine imaju pripremljene i dobro obučene pilote koji rade solo program ili u sastavu grupe od 4 aviona. Pridruženi su član NATO asocijacije ’’Tiger meet’’.

Moderni lovci sa ograničenim mogućnostima

RV Austrije skoro nikada u svom sastavu nije imala najmodernije borbene avione sve do jula 2007. godine kada joj je isporučen jedan od najsavremeijih borbenih aviona današnjice, evropski Eurofighter EF-2000.

Mnogi su bili iznenađeni kada je 2003. godine za novi borbeni avion izabran ovaj tip jer se očekivalo da će to biti švedski Gripen. Posao su pratili skandali sa korupcijom a avioni su zbog posebnih specifikacija ispali skuplji nego što se očekivalo. Cena je sa 109 miliona, zbog dodatnih radova, porasla na oko 114 miliona evra po avionu.

Pošto su lovci-presretači J-35ÖE ’’Draken’’ (kojih je 1987-88 nabavljeno 24) povučeni iz naoružanja decembra 2005. Austrija je bila prinuđena da do dolaska EF-2000 iznajmi lovce. Iz sastava Ratnog Vazduhoplovstva Švajcarske je 2004-2005. isporučeno 12 F-5E i F ’’Tiger II’’ koji su korišćeni 4 godine a lizing ovih aviona je koštao 52 miliona evra.

Prvobitno je planirano da se naruče 24 aviona ali je to smanjeno na 18 a zatim na samo 15 EF-2000. Nabavljeno je 9 novih i 6 polovnih aviona iz sastava RV Nemačke koji su imali 100 do 200 sati naleta. Reč je o varijanti Block 5A iz Tranše 1 a ugovor je vredeo 1,7 milijardi evra.

Austrijski EF-2000 su najmanje sposobni od svih verzija ovog aviona. Koriste se samo kao presretači, imaju siromašniju opremu a od naoružanja samo infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh IRIS-T dometa do 25 km kojih je 2007. godine nabavljeno samo 30 za 12 miliona dolara.

EF-2000 se baziraju na aerodromu Zeltweg u sastavu 1. i 2. eskadrile, Vazduhoplovnog puka za osmatranje i patrolu koji se nalazi pod Komandom za kontrolu vazdušnog prostora. Tu se takođe nalazi i 2. odeljenje koje radi na održavanju aviona.

Transportna flota prilagođena potrebama

Laka transportna vazduhoplovna eskadrila kao i Izviđačka vazduhoplovna eskadrila, Komande za vazduhoplovnu podršku na aerodromu Tulln-Langenlebarn ima u svom sastavu avione Pilatus PC-6/B2-H2 i H4 ’’Turbo Porter’’ švajcarske proizvodnje. Jedan detašman nalazi se u bazi Wiener Neustadt a remont ovih aviona odvija se u 1. odeljenju takođe na aerodromu Tulln-Langenlebarn.

Prvi avion nabavljen je 1968. da bi 1976. bilo kupljeno 9 komada, 1977. još tri a poslednji je stigao 1986. Danas je u upotrebi 8 aviona a ostali su kanibalizovani za delove krajem 2008. godine.

Ovaj vrlo korisni avion sa odličnim karakteristikama kratkog poletanja i sletanja (STOL – Short Take Off and Landing) koristi se za više namena.

Osim kao teretni i avion za prevoz putnika, može se upotrebljavati za obuku padobranaca, medicinski prevoz, za aero-foto snimanje iz vazduha, potom kao tegljač meta za obuku protivavionske artiljerije i avion za gašenje požara. Pored dva člana posade može poneti do 1100 kg tereta ili 7 putnika ili dva ranjenika na nosilima.

Dugo RV Austrije nije imalo srednji taktički transportni avion. Tragajući za ovim tipom vazduhoplova 2000. godine je iznajmljen jedan avion CN-235-200 koji je korišćen dve godine ali nije zadovoljio potrebe. Odlučeno je da se nabave američki C-130 ’’Hercules’’ a izbor je pao na polovne primerke iz sastava britanskog RAF-a (Royal Air Force).

Za 36 miliona dolara kupljena su tri aviona u varijanti C-130K (britanska oznaka C Mk.1P) koja je urađena po posebnim potrebama RAF-a a bazirana je na varijanti C-130H. 2003. isporučena su dva aviona, jedan proizveden 1967. a drugi 1968. dok je 2004. stigao i treći proizveden 1968. godine.

Prethodno su ovi Herkulesi prošli kroz proces remonta, modernizacije i modifikacije po austrijskim specifikacijama a posao je obavljen u kompaniji, Marshall of Cambridge Aerospace LTD, UK. C-130K lete u sastavu Transportne eskadrile, Komande za vazduhoplovnu podršku i stacioniraju u bazi Hörsching.

Helikopteri

Najbrojniji helikopter u sastavu Ratnog Vazduhoplovstva je francuski jednomotorni laki višenamenski helikopter Sud Aviation SA-316 ’’Alouette III’’.

Nabavke su započete još 1967. kada su stigla prva četiri primerka SA-316B, zatim je 1968. doletelo još 9 helikoptera, jedan 1969., 9 1972, 4 primerka 1973 a 1985. su iz Jordana nabavljena još dva polovna SA-316. Naknadno je iz Švajcarske kupljen još jedan takođe polovan helikopter.

Ovaj tip helikoptera ima odlične karakteristike kada je u pitanju letenje na velikim nadmorskim visinama pa je izbor Austrijanaca bio logičan zbog potrebe korišćenja u Alpima.

Osim za laki transport do 5 osoba ili 750 kg spoljašnjeg tereta koristi se i kao sanitetski sa dva nosila, za gašenje požara sa korpom kapaciteta 400 litara, kao spasilački sa dizalicom koja može da podigne teret od 225 kg.

Deo helikoptera modifikovan je za kontrolu granice pa su oni dobili konfiguraciju nazvanu ’’Sova’’ koja obuhvata paket avionike koji se sastoji od infracrvenog sistema za osmatranje prednje polusfere (FLIR – Forward Looking Infrared) tipa AN/AAQ-22 Safir kompanije FLIR Systems, TV video rekordera, GPS-a sa pokretnom mapom, radarskog visinomera, reflektora za traganje Xenon Nightsun, posebnog sistema za komunikaciju.

U inventaru je preostalo 24 helikoptera, deo leti u helikopterskoj eskadrili za vezu, Komande za vazduhoplovnu podršku u bazi Aigen im Ennstal gde se nalazi 5. odeljenje za remont ovog tipa vazduhoplova.

Širom zemlje nalaze se detašmani koji se mogu naći na internacionalnom aerodromu Klagenfurt/Wörthersee, bazama Punitz/Güssing i Schwaz. U okviru letačke škole Flieger- und Fliegerabwehrtruppenschule ‘FlFlATS’ postoji helikoptersko odeljenje sa SA-316 na aerodromu Tulln-Langenlebarn.

Zadatak izviđanja i održavanja veze poverena je jedinicama koje koriste američke lake višenamenske helikoptere Bell OH-58 ’’Kiowa’’. 1976. godine nabavljeno je 12 OH-58B koji su nakon isporuke u delovima sklopljen u Austriji.

Za podršku trupama na zemlji kao i dejstvo po ciljevima u vazduhu može biti naoružan šestocevnim rotirajućim mitraljezom Minigun M-134 kalibra 7,62 mm sa 2000 metaka. Može poneti do 4 putnika ili dva ranjenika na nosilima ili 300 kg unutrašnjeg tereta ili 550 kg spoljašnjeg tereta. Do 2007. koristili su se i za kontrolu granice i bili su opremljeni sistemom ’’Sova’’ koji takođe imaju i helikopteri SA-316B.

Kajove lete u višenamenskoj helikopterskoj eskadrili i izviđačkoj eskadrili,  Komande za vazduhoplovnu podršku u bazi Tulln-Langenlebarn gde se u 1. odeljenju nalazi i pogon za remont. Na aerodromu Allentsteig nalazi se i jedan detašman višenamenske helikopterske eskadrile.

Vertikalni vazdušni transport posao je za flotu srednjih višenamenskih helikoptera Bell 212. Iz italijanskog pogona Agusta-Bell je 1980. godine nabavljeno 24 AB-212, 1998. jedan polovan iz Norveške a 2001. godine još dva polovna iz Sudana.

Osim za prevoz 11 vojnika uz tri člana posade, AB-212 može poneti do 2 tone unutrašnjeg ili 2,2 tone spoljašnjeg tereta. Za gašenje požara tu je korpa kapaciteta 600 litara vode. Tu je i oprema za traganje i spasavanje koja uključuje medicinske aparate, dizalicu, nosila. Jedan helikopter je modifikovan za specijalna aerofizička merenja.

Aerodrom Hörsching baza je dve helikopterske eskadrile, Komande za vazduhoplovnu podršku sa 23 AB-212 a tamo se nalazi i 3. odeljenje zaduženo za remont i održavanje ovog tipa vazduhoplova.

Najnoviji samim tim i najsavremeniji tip helikoptera je američki višenamenski Sikorsky S-70 ’’Black Hawk’’ koji se može upotrebljavati u svim meteo uslovima, danju i noću. Svih 9 naručenih helikoptera u varijanti S-70A-42 (UH-60L) koji su koštali 183 miliona dolara stigli su 2002. godine uz offset od 394 miliona dolara.

Opcija za još 3 komada za sada nije realizovana. Ovi UH-60L, nazvani ’’Alpine Hawks’’ su dodatno modifikovani kako bi se uspešno koristili u uslovima velike nadmorske visine.

Austrijski S-70 imaju vrlo modernu elektronsku opremu koja se sastoji iz meteo radara, ’’staklenog’’ kokpita firme Rockwell Collins, laserski sistem za upozorenje AN/AVR-2A, signalizator radarskog ozračenja AN/APR-39, sistem za upozorenje od nadolazećeg projektila tzv. MAWS tipa AN/AAR-54, dva dispenzera mamaca AN/ALE-47, infracrveni sistem tzv. IRCM AN/ALQ-144A.

Pored navedenog poseduje i spoljašnju dizalica nosivosti 272 kg, skije, kuku za nošenje spoljašnjeg tereta, oklopljena sedišta posade, ojačana sedišta za vojnike, sistem protiv zaledjivanja motora, sistem HIRSS (Hover Infrared Suppression System), spoljašni tankovi za gorivo od 870 litara. Može poneti od 15-20 vojnika uz tri člana posade ili 4700 unutrašnjeg tereta ili 4082 kg spoljašnjeg tereta.

Tu je i naoružanje koje se sastoji od dva jednocevna mitraljeza FN Herstal MAG 58D kalibra 7,62 mm koji su montirani na lafetima M144.

Jedina jedinica koja koristi S-70 je srednja transportna helikopterska eskadrila, Komande za vazduhoplovnu podršku u bazi Tulln-Langenlebarn. Održavanje se vrši na isto aerodromu u 1. odeljenju.

Artiljerijski i raketni sistemi za protivvazduhoplovnu odbranu

Protivvazduhoplovna odbrana Austrije dugo se oslanjala samo na cevnu protivavionsku artiljeriju (PA) a raketni sistemi su nabavljeni tek početkom 90.tih godina 20 veka. Danas su što se tiče PA u upotrebi oko 72 dvocevna topa Oerlikon Contraves Zwilling/Fliegerabwehrkanone Z/FIAK 85 kalibra 35 mm.

Zajedno sa njima je u naoružanju i 37 radara za kontrolu vatre FLGer 98 ‘’Skyguard’’ koji čine sisteme GDF-005 a koji su nastali modernizacijom starijih FLGer 75 i 79 krajem 90.tih godina. Prethodno su radari FLGer 75  nabavljani počevši od 1976. odnosno od 1981. za FLGer 79.

Prvi raketni sistemi stigli su tek 1993. u vidu francuskih lakih prenosivih sistema Matra (sada MBDA) Mistral označeni u Austriji kao lFAL (leichte Fliegerabwehrlenkwaffe). U periodu 1993-1996. stiglo je 76 (po nekim podacima 72) lansera sa oko 500 raketa. Oni se ne nalaze samo u sastavu PVO pukova Vazduhoplovnih snaga već i u PVO baterijama Komandi brigada Kopnene vojske.

Uz njih je za ukupno 129 miliona dolara nabavljeno i 22  radara Thompson-CSF (sada Thales) RAC 3D (ZZR – Zielzuweisungsradar) tada modernih 3D radara malog i srednjeg dometa od toga 16 u konfiguraciji za obeležavanje ciljeva. Sa radarima su kupljena i noćna svetla MITS-2.

Postoje tri verzije sistema Mistral u austrijskoj vojsci, prva je ona koja se lansira sa ramena, druga je smeštena na prenosno postolje a treće na terensko vozilo Pincgauer 6×6. Formacijski u jednu bateriju ide 9 lansera i dva radara.

Radari

Svoj kombinovani vojni i civilni sistem kontrole vazdušnog prostora i praćenja vazdušnog saobraćaja poznatog pod nazivom ’’Zlatna kupola’’ Austrija je počela da stvara još 1973. godine. Već 1975. u sastavu vazduhoplovnih snaga aktivirano je i osoblje koje će se baviti ovim zadatkom.

Prethodne pripreme za ovaj poduhvat uključivale su i izgradnju velike radarske stanice kod mesta Kolomannsberg koja je građena u periodu od 1964 do 1970. godine a prvi radar je aktiviran već 1968. Komanda vazdušnog osmatranja i javljanja obuhvata i komandno-informacione sisteme, sisteme veze, održavanja, analizu, navođenje lovačke avijacije, za korekturu, koordinaciju, centre logistike, održavanja, meteorologije i sve radarske jedinice.

Od 2003. je na ovoj stanici, koja se nalazi na 1114 metara nadmorske visine instaliran osmatrački radar Alenia RAT-31DL italijanske proizvodnje. Austrija je nabavila dva ovakva radara za 61 milion dolara. Naručen je i jedan radar u verziji RAT-31DL/M koji bi trebao biti isporučen ove godine, uz opciju za nabavku još jednog primerka.

Druga značajna radarska stanica je Speikkogel smeštena na 2140 m nadmorske visine zapadno od Volsberga na planinama Koralpe. Tu se nalazi osmatrački 3D radar tipa Selenia (Alenia) RAT-31S.

U periodu 1982-83 nabavljeno je 5 ovakvih radara od toga dva kao deo mobilnog sistema MRCS-403. Ove mobilne verzije su nabavljene kao podrška radarima koji su postavljeni na radarske stanice a za njih su uređena dva položaja, jedan u mestu Irrsberg a drugi kod grada Hochwechsel. Nalaze se u sastavu 1. i 2. mobilne radarske stanice radarskog bataljona.

Na 40 km severno od Beča nalazi se i treća radarska stanica Steinmandl, na 490 metara nadmorske visine sa osmatračkim radarom RAT-31S koji bi trebao biti modernizovan na standard DL.