Kako je nedavno bilo reči o prelasku Muzeja vazduhoplovstva pod okrilje Ministarstva odbrane i njegovom budućem radu i finansiranju, tim povodom oglasio se i bivši član Upravnog odbora Muzeja Jovo Simišić.
On je za „Politiku“ objasnio da status Muzeja kao zajedničke institucije civilnog i vojnog vazduhoplovstva nije rešen još od njegovog osnivanja. Prema njegovim rečima, Ugovorom o međusobnim pravima i obavezama osnivača u radu i finansiranju, iz maja 1991. godine, bilo je predviđeno da se osnuje jedinstveni Muzej, kao samostalna institucija, ali je ipak ostalo da u sastavu tog jedinstvenog muzeja vojni deo posluje pod nazivom Muzej RV i PVO.
– Posle raspada bivše države smanjen je broj osnivača Muzeja i početkom 2002. doneta je nova Odluka o osnivanju Muzeja vazduhoplovstva koju je potpisalo devet civilnih vazduhoplovnih institucija i preduzeća (Savezna uprava za kontrolu letenja – SUKL, JAT, Aerodrom „Beograd“, „Prva Petoletka – namenska“, „Lola-Utva“, „Aviogeneks“, „Kluz-padobrani“, „Teleoptik-žiroskopi“, DMB-FTMT). Odluku nije potpisalo jedino Ministarstvo odbrane. –
On je istakao kako su pod jednim krovom paralelno faktički postojale dve odvojene institucije – civilni deo koji obavlja poslove zaštite kulturnih dobara iz oblasti civilnog vazduhoplovstva i sve opšte i organizacione poslove, i vojni deo koji je obavljao specifične poslove iz oblasti vojnog vazduhoplovstva, piše „Politika“.
Simišić je, takođe, rekao da i pored mnogobrojnih pokušaja osnivača, Saveta i ranije uprave Muzeja da se to pitanje reši, rešenja nije bilo, jer je vojni deo ostao dosledan da ne menja postojeći status:
– Sada, kako izgleda, umesto da se ove dve institucije spoje, predstoji de facto gašenje civilnog dela. Zašto kažem gašenje, iako tu reč još niko nije spomenuo? Prvo, zato što je besmisleno da se Vojska Srbije bavi istorijom civilnog vazduhoplovstva. Kakve veze imaju pioniri srpske avijacije, „Aeroput“, JAT, „Geneks“, opšta i sportska avijacija, civilni aerodromi i, konačno, predratna i posleratna vazduhoplovna industrija Jugoslavije sa današnjom Vojskom Srbije?
Kakvog smisla bi imali civilni avioni – „Il“, „Konver“, „Karavela“ – u vojnom muzeju? Ili, silna dokumentacija koju je JAT predao na čuvanje u Muzej civilnog vazduhoplovstva. Muzeologija je posebna društvena nauka i, izuzimajući Vojni muzej kome je nesporno mesto u Vojsci Srbije, civilno vazduhoplovstvao, pa tako i njegova istorija, svugde u svetu su deo civilnog sektora. –

Kako navodi za taj dnevni list, ukupna investiciona sredstva uložena u izgradnju Muzeja, prema računovodstvenim podacima, iznosila su krajem 1991. godine 9.5 miliona dolara:
– Od toga je 56% uložio SSNO, a civilne vazduhoplovne institucije i preduzeća, uključujući i doprinos samog Muzeja – 44%. Međutim, ovo stanje nije realno pošto značajni radovi iz programa izgradnje Muzeja, kao i nabavka dela zemljišta, nisu bili uključeni u investicioni program, a obezbeđeni su kroz donacije pojedinih suinvestitora. Tokom izgradnje Muzeja SUKL je svojim sredstvima izgradio i doveo do samih granica kompleksa Muzeja sve spoljne instalacije predviđene glavnim projektom. –
Ukupna vrednost tih radova iznosila je više od 500.000 dolara, objasnio je Simišić. Kako kaže, JAT je 1975. besplatno ustupio Muzeju 48 ari građevinskog zemljišta, a 1990. svojim sredstvima opremio je dobar deo kancelarijskog prostora – ukupno, više od 350.000 evra:
– Samo na taj način SUKL i JAT su povećali učešće civilnog vazduhoplovstva u izgradnji Muzeja sa 44 na oko 58-60%. Istovremeno, civilne vazduhoplovne institucije i sam Muzej su i na druge načine dodatno povećavali vrednost objekta i kompleksa Muzeja. Pored ostalog, Muzej je otkupio 2,7 hektara, čija je sadašnja vrednost oko 1.620.000 evra.
Isto tako, SUKL još od 1985. obezbeđuje besplatnu električnu energiju za potrebe Muzeja, što ukupno za proteklih 30 i više godina iznosi oko 725.000 evra. Na sličan način u finansiranju rada ove ustanove učestvuje i Aerodrom „Beograd“ koji Muzeju umanjuje troškove grejanja. –
I dok su pojedine civilne institucije i organizacije uredno ispunjavale sve preuzete obaveze i dodatno, na razne načine, pomagale rad Muzeja, Vojska objektivno nije bila u istoj situaciji, smatra Simišić i dodaje da je njeno učešće delimično nadoknađeno od povremene prodaje viškova eksponata, što od ukupnih sredstava Muzeja ostvarenih tokom proteklih godina iznosi manje od 10%.
Prema njegovim rečima, u međuvremenu su sve civilne vazduhoplovne institucije i organizacije prenele svoja osnivačka prava na državu Srbiju, ali ne i Vojska Srbije, prenosi „Politika“.
direktor
Ovaj čovek je izneo mnogo neistine, neznam s kojom namerom i šta je hteo da dokaže.
1. Prema podacima društva za reviziju „MdM revizija“ d.o.o Beograd od 08.07.2011. godine, uloženo je $8,251 mil., prema sledećem:
RV I PVO 71,5749%; SUKL 16,6054%; Muzej (od prodaje vojnih aviona) 2,897%; svi ostali, ostalo…manje od 10%.
2. Zemljište je kupljeno od privatnih posednika, putem eksproprijacije, a plaćeno iz uloženih sredstava.
3. Vojska ne treba da predaje državi osnivačka prava, jer je to već državno,
4. Država je pravni sledbenik SUKL, tako da je država već bila u posedu 91% osnivačkih prava, a i ostali osnivači su u državnom vlasništvu…
5. Muzejski predmeti su u većini vojnog porekla…
Sva dokumenta nalaze se u MVB…
Jovo Simišić
Za razliku od osobe koja je priložila svoj komentar i potpisala se kao „direktor“, autor teksta „Čiji je muzej vazduhoplovstva“ se potpisuje punim imeno i prezimenom i ovom prigodom izjavljuje da je želeo ukaže na to da se u javnosti plasiraju netačne informacije oko učešća pojedinih osnivača u izgradnji Muzeja vazduhoplovstva i nije imao nikakvu drugu nameru sem da iznese podatke do kojih je došao na osnovu dokumentacije Muzeja i uz pomoć Čedomira Janića, osnivača i dugogodišnjeg direktora ove institucije.
Inače, sem tvrdnje da je „ovaj čovek izneo mnogo neistine”, osoba koja se potpisala ka “direktor” ne reče koje su to neistine, već je izneo neke “svoje”, odnosno podatke „MdM revizija“ d.o.o Beograd od 08.07.2011. godine. Ukoliko je osoba koja se potpisala ka “direktor “neko iz muzeja ili ima bilo kakve veze sa ovom institucijom, u najmanju ruku je čudno da se umesto osnivačkih i drugih akata Muzeja, koristi podacima iz druge ruke, odnosno agencije kojoj je Muzej dostavi, ili je bar bio u obavezi da dostavi te iste podatke. Ne sumnjajući u stručnost i dobre namere revizorske kuće, njihov rezultat očito ukazuje na to da nisu imali kompletnu dokumentaciju!? Svakome ko prati zbivanja u Muzeju poslednjih godina, jasno je i zašto.
Primedbe od 2-5 su čiste insinuacije i zamene teza, tek da se pojača tvrdnja o “mnogim neistinama” koje je izneo “ovaj čovek”. Naravno, zemljište veličine 2,7 hektara iza kompleksa muzeja je kupljeno od privatnog vlasnka – od porodice Janošević iz sela Surčin, i predviđeno je za proširenje spoljne izložbene postavke i izlaganje velikih aviona. Nije mi poznato da li je u pitanju bila „eksproprijacija“, a još manje šta to podrazumeva pojam „uložena sredstva“? Ova ekonomska kategorija mi nije poznata, ali znam da je muzej to zemljište otplatio sretstvima zarađenim od učešća u snimanju filmova za strane producente krajem osamdesetih godina, i da ta sredstva nisu bila uključena u rebalanse investicionog programa izgradnje objekta.
Takođe, ne znam čemu tvrdnja da “Vojska ne treba da predaje državi osnivačka prava, jer je to već državno”. Moguće je da je došlo do male zabune, koju bih pokušao da razjasnim. U originalnom teksu u Politici je rečenica: “U međuvremenu, sve civilne vazduhoplovne institucije i organizacije, preneli su svoja osnivačka prava na državu Srbiju. Ali, ne na VS.“ Drugim rečima, možda malo nespretno, ja sam hteo da istaknem da niko od tih civilnih institucija i organizacija svoja osnivačka prava nisu prenele na Vojsku Srbije“, a ne da to nije uradila i VS!?
Napokon, tvrdnja da su „Muzejski predmeti u većini vojnog porekla“ ne govori ništa. Pre svega, na koji to deo Muzeja misli „direktor“? Na Muzej vazduhoplovstva ili Muzeja jugoslovenskog ratnog vazduholovstva? Naime, na internetu postoje dve web prezentacije koje se odnose na Muzej vazduhoplovstva, odnosno, pored one zajedničke postoji i posebna prezentacija Muzeja JRV. I, o kojima predmetima je reč? Ako je reč o avionima, pogotovo u Muzeju JRV, tvrdnja je više nego tačna. Međutim, kako piše na sajtu Muzeja vazduhoplovstva: „Pored izložbene postavke, Muzej poseduje i izuzetno bogatu i vrednu arhivu, biblioteku sa nekoliko hiljada stranih i domaćih naslova, časopisa i tehničkih uputa, fototeku sa preko 100.000 fotografija, negativa i filmskog materijala. U muzejskim depoima pohranjeno je više hiljada vrednih istorijskih predmeta vezanih na naše slavne vazduhoplovne ličnosti, zbirke ordena, uniformi, letačkih knjižica, poklona stranih delegacija komandantima RV i PVO…“
Da li je i to sve? Lično sam učestvovao u predaji kompletne dokumentacije Medija centra JAT-a, i to u tri navrata, tokom dvadeset godina. Filmski materijal, slajdovi, nagativi, fotografije, magazini, novine, plakati, redovi letenja, reklamni materijali, dokemanta…… Da ne spominjem letačke knjižice i dokumentaciju Letačke delatnosti i Pilotske škole JAT-a. Koliko znam, najveći deo te dokumetacije nikada nije popisan, nigde nije zaveden, pitanje je kako se i čuva? Svo vreme se nalazi u nekom prelaznom magaciju, gde li? Nema informaciju ni šta je sa avionima koje je JAT namenio muzeju, pre svega B-727, koji petnaest godina propada iza hangara Jatove tehnike? Gde je simulator aviona DC-9?
Niko to od nas nije predao Vojsci Srbije. To je povereno na čuvanje Muzeju vazduhoplovstva, kulturnoj a ne vojnoj ustanovi!
Uostalom, šta će taj materijal u vojnom muzeju?
Na kraju, želeo bih da iznesem sosptveni sud o svemu ovome, mimo svih ovih činjenica.
Nije tajna da je Muzej vazduhoplovstva u dogogodišnjoj i sve većoj krizi. Ne treba, međutim, izgubiti iz vida da je od odlaska u penziju Čedomira Janića, osnivača i dugogodišnjeg direktora Muzeja, na čelu ove institucije skoto svih 14 godina bilo vojno lice. Logično se postavlja pitanje: ako je Vojska zaista želela da pomogne, da sredi situaciju u Muzeju, onda je to mogla da uradi bar 14 puta tokom proteklih 14 godina? I to preko kadrova koje je sama postavljala. Šta se to, u međuvremenu, dogodilo pa će sada da isprave sve ono što nisu svih tih proteklih godina?.
Nisu li upravo ti kadrovi, bili i generatoti mnogih problema i kočničari za njihovo rešavanje?
Коло
Особа која се представља као Директор изнела је тешке неистине и инсинуације, а које намере је имала читаоци ће сами закључити из наредних комантара.
1. Извештај „MdM revizija“ d.o.o Beograd је јако споран документ. Наручио га је 2011. године Предраг Грандић, тадашњи директор Музеја ваздухопловства – Београд. Када је ревизор сабрао сва доступна улагања оснивача и бројних других суоснивача дошао је до следеће рекапитулације. У изградњу зраде музеја је уложено 8.251.426 долара, од чега је према приложеним подацима РВ и ПВО уложио 5.821.547 долара, што је 70%. Ово је у најмању руку надуван податак, јер Команда РВ и ПВО после 1986. године није уложила ни пару у Музеј. Мора се рећи да је Грандић у ову суму урадио и продају авиона у износу од 1.071.473 долара, које истини за вољу не припадају РВ и ПВО. Ова средства за Музеј ваздухопловства остварио је некадашњи директор Чедомир Јанић, који је од војске добијао авионе за отпад (на кило) и од њих о трошку музеја стварао нову вредност, коју је онда улагао у завршетак ове куће.
Ревизор се на крају свог извештаја писмено оградио, јер му директор није омогућио комлетан увид у документацију. Извешта је био презентован оснивачима на Управном одбору Музеја, али од цивилних оснивача овај извештај никада није био прихваћен.
Квака 22 је лежала у погрешно постављеном питању ревизионој кући. Право питање би било: Kолико износе укупна улагања у Музеј ваздухопловства, а не колика су била улагања у изградњу зграде? Питање је постављено намерно погрешно да би се избегла велика улагања цивилних институција, која би срозала процентуална улагања РВ и ПВО испод 50 %.
Због тога у обрачун није ушла чињеница да је Аеродром „Београд“ уступио земљиште. Није потребна велика памет па да се дође до реалне вредности неких 2,5 хектара на таквој локацији. Да је ревизија била наручен докумет види се и по томе што је процена улагања била ограничена на период до 1991. године. Тако избегнуто да у ревизију уђу улагања оснивача после отварања установе за јавност, а тих улагања у функционисање Музеја било је итекако. Ревизору није био доступан податак да је Савезна управа за контролу летења (СУКЛ) скоро четрдесет година испоручивала Музеју индустријску струју без надокнаде. Осим тога је плаћала комлетну чуварску службу добрих двадесет година. Аеродром „Београд“, касније „Никола Тесла“, опраштао је грејање и редовно уплаћивао месечну помоћ.
Да су ови подаци ушли у извештај поново би смо дошли до оних података које је господин Јово Симишић тако лепо презентовао у свом писму.
Наставиће се.
Коло
Особа која се представља као Директор или није обавештена или је потпуно злонамерна, када каже да је Музеј ваздухопловства до непуних 2,7 хектара ораница иза музејског комплекса дошао експропријацијом.
2. Музеј је ову драгоценост платио из свог џепа, али не од инвестиционог новца. Музеј је захваљујући изузетном пословном духу старог директора Чедомира Јанића, још пре отварања за јавност, радио комерцијалне услуге на снимању филмова и тако дошао до потребних средстава за откуп земљишта од породице Јаношевић из Сурчина.
Ова нова вредност није ушла у извештај „MdM revizija“ d.o.o Beograd чиме је музеј оштећен као један од суинвеститора ове установе. Колико би то земљиште данас коштало можемо само да предпостављамо, као и у случају терена на којем се данас налази Музеј ваздухопловства. Ако се томе дода и онај новац остварен од продаје војног отпада улог музеја би далеко превазилазио 161.851 долар колико је проценио Ревизор. Можда би у том случају реч саме установе и његових запослених вредела више на Управном одбору и у јавности, и можда би се они више питали у овој данашњој ситуацији у којој се налази Музеј ваздухопловства.
Управо на овом питању ја сам сигуран да особа која се представља као Директор није прави директор Музеја ваздухопловства. Јер зашто би директор Музеја радио против интереса куће и његових запослених?
Коло
Аaa – Да.
Наставиће се.
Коло
Особа која се представља као Директор само делимично је у праву када каже да „Војска не треба да предаје оснивачка права, јер је то већ државно.“
3. Војска неможе да предаје оснивачка права било коме, јер по Уставу РС она неможе да буде оснивач, нити суоснивач, било какве установе, па и установе културе. Војска је корисник буџетских средстава намењених за сасвим конкретне намене, за које је она као служба пројектована.
Ове чињенице одређени представници Војске прећуткују и пренебегавају, јер желе да задрже свој утицај у управљању музејом, а како видимо у последње време и да организационо и функционално вежу ову установу културе за ненадлежно Министарство одбране. У овој намери су чак спремни и да угасе Музеј, ако је то потребно, само да би тако конструисали неки правни модус за претварање ове установе у војну јединицу.
Ако се њихове намере обистине, то ће бити један од највећих скандала у историји српске музеологије, после Другог светског рата.
Наставиће се.
Коло
Особа која се представља као Директор или није обавештена или је потпуно злонамерна, када каже да је Држава правни следбеник Савезне управе за контроли летења (СУКЛ).
4. Једини правни следбеник Контроле летења је СМАТСА (Serbia and Montenegro Air Traffic Services). Трансформација СУКЛ-е се догодила 2003. године, када се Контрола летења интегрисала са ЕУРОКОНТРОЛ-ом у Бриселу. Пренос оснивачких права на државу никада се није догодио, а представници СМАТСА-е су наставили да финансирању рад Музеја ваздухопловства и учествују у раду његовог Управног одбора. Танго Сикс је 15. марта ове године писао о преносу оснивачких права са оригиналних оснивача на Републику Србију. Ако читаоци пажљиво погледају списак потписника Уговора видеће да се на списку не налази ни један представник из ове куће, што значи да се СМАТСА још увек није одрекла свог удела у Музеј ваздухопловства. А тај удео није мали.
Извештај „MdM revizija“ d.o.o Beograd наводи да је Музеј са СУКЛ-ом дана 30.12.1977. године потписао Уговор број 4404/1 по којем је Савезна управа стекла право на трајно коришћење 3.092 квадратна метра простора у згради Музеја. Овај улог је до 1982. године процењен на 1.357.262 долара, што износи горе поменутих 16,6%. За разлику од осталих оснивача СУКЛ-а све до данас ужива око 1.000 метара квадратних, тако што га користи као свој централни магацин за техничку опрему. Преосталих 2/3 (2.000 квадрата) свог власништва већ деценијама препушта Музеју на коришћење за његове стручне активности.
Особа која се представља као Директор пада у контрадикцију када каже да … „а и остали оснивачи су у државном власништву…“ Ако је то тачно, зашто су онда ти остали оснивачи морали Уговорно да се одрекну својих оснивачких права, а СМАТСА то није била у обавези? Како се то улог Контроле летења подразумева да је државни?
На основу горе наведеног видимо да СМАТСА, као највернији и најискренији оснивач, још није рекао своју последњу реч, због чега не жели да напусти свој посед и поред безуспешних покушаја управе Музеја да их избаци из зграде.
Наставиће се.
Коло
Особа која се представља као Директор тек са својом изјавом „Музејски предмети су у већини војног порекла…“ довела је у дилему потписника ових редова да посумња да је реч о садашњем директору Музеја ваздухопловства. Ипак, то било неправедно према овом господину, јер овакав став је могао да изнесе било који од пензионисаних официра РВ и ПВО, који су у последњих петнаест година протутњали кроз ову установу културе.
5. Шта уопште за Музеј ваздухопловства значи изјава „Muzejski predmeti su u većini vojnog porekla…“? Одговор укратко гласи: „Ништа.“ За једну установу заштите културних добара сви музејски предмети имају јединствен статус и захтевају максималну бригу, без обзира на порекло дâте музеалије. Њихово претходно порекло и власништво има значај само у контексту његовог историјског одређење.
Неможе се рећи да је особа која је отворила ову тему не обавештена. Она само свесно гура под тепих чињеницу да су се оснивачи музеја још 1970. године оснивачким уговором обавезали (члан 9.) да ће све музејске предмете пренети у влаништво Музеја, као и све будуће које ће без надокнаде донирати овој установи.
Када дотична особа изјави следећу реченицу: „Muzejski predmeti su u većini vojnog porekla…“, то више говори о њој него о музејским предметима. То значи да дотична особа припада оној интересној групи у РВ и ПВО, а од скора и МО, која је свих ових година радила на темељној разградњи заједничке установе културе. Установе која је пројектована као кровна организација свих ваздухопловаца и која није правила разлике међу људима којима је ова људска вертикала једини заједнички садржилац.
То су особе, које у својој приземној ускогрудости доживљавају Музеј као тржни центар; које музејске предмете вреднују само на основу тржишне вредности, а нашу ваздухопловну историју мере меркантилним аршинима. Особе које не поседују ваздухопловну душу да проникну у ту нашу небеску историју – душу којом би препознали занесењаке који су љубав према летењу ставили на олтар сопственог постојања.
Шиме И. Оштрић
Шиме И. Оштрић
„Лице које се представља као директор“ је залутало у Музеј, као што је залутало и у свет културе, а, чуло се и друштвених односа. Како једном рече један, не само мој познаник песник, када су неупућени тражили да им објасни сврху и нијансе своје поезије, рече: „НЕКЕ ЉУДЕ ТРЕБА ПУСТИТИ ДА СЕ БРЧКАЈУ У ВЛАСТИТОМ ИНТЕЛЕКТУАЛНОМ ПЛИЋАКУ…“
„Лице које се представља…“, се нашло ма месту и у прилици за које би требало да оправда, обзиром на то о каквој се институцији и националној вредности званој Музеј – шта ће он ту? „Лице“ се батрга, даје несувисле изјаве, још чешће ћути (осим кад треба да вежба строгоћу са запосленим у Музеју), и очигледно се не сналази. Нашло се на удару критике, мада је по мени, готово недужан. Лице је војник, у правом смилу те речи, а војник извршава наређења и замисли лица са чиновима вишем него што је његов.
Сироти пензионер (ако то већ није, онде скори), зна шта му је наложено, али не зна како би то извршио. Да је реч о „живој сили“ непријатеља, зна се…Овако, петљају се неки цивили – реч коју многа униформисана лица , на жалост, готово са гађењем изговарају – тако су их, ваљ’а учили – мада су и ти презрени цивили били у униформама и одрадили часно свој војнички посао. У рату, ех, да је рат…Али, све ратове до сад изнесоше, својим војниковањем мобилисани цивили, резервисти, други и трећи позив…
Немојмо, молим вас, бити подељени на њих и нас. Треба да смо једно, а не супротстављене стране. То што су неки у униформи, па и при оружју, са слашћу неприродне силе, важи само када је наспрам нас непријатељ.
Елем, враћам се трагичном јунаку, „лицу које се представља…“. Није он крив.
Ко је тај који, заклоњен неком функцијом (чином?) – срамота би била ако је скривен, који је смислио и вуче конце у неуму којим се отима нацији нешто што је неотуђиво и свето. Какву корист, боље рећи који ћар има моћник (моћници) из потаје, да зграби нешто, њиме управља и користи се, а то није ни његово, па у овом случају ни његове, а наше државне организације – већ свију нас!
У том грму лежи – не зец, него лисац, или нешто опакије.
Можемо ли да седнемо за сто, било какав, округао, елиптичан, може и ћошкаст, па да као људи – а сви смо наши – лепо, разумно поразговарамо. Без ароганције и бахатости, које смо већ имали прилике да приметимо. При том око стола би све столице биле исте висине.
Још нешто. Не да сам разочарам и тужан збивањем око храма нашег ваздухопловства, већ сам и несрећан јер су замуклее, у мишје се рупе позавлачиле извикане, и неке праве а успаване величине…
Докажите да сте, осим што сте походили висине, то волели да чините, и храму летења помозите свим дозвољеним и легалним начинима – да га не руше, укидају или га пресвлаче у униформу, са нејсним образложењем зашто те желе – или већ увелико чине.
Хоћете ли, можете ли, смете ли?
Alexandar POZDER
Postovani « vazduhoplovci !!!! »
Dragi moji prijatelji ; Jonan, Aleksandar, Buco, Zoran i svi oni koje ovde ne mogu da nabrojim.
Sa tugom pratim sve sto se desava kod vas i kad pomislim na mog mentora koji vas sigurno posmatra sa tugom tamo gore gde cemo svi da zavrsimo nas poslednji let.
U vasim sterilnim sukobima za vodstvo muzeja, svi ste zboravili na ; Mihajla Petrovica, Roger Vitrat, Tadiju Sondermajera, Jules Vedrine, Aleksandra Deroko, Cedu Janjica i sve one koji su borili i stvorili nekadasnje « Jugoslovensko vazduhopplovstvo » nisu to bili samo civili ili vonjici bili su to prije svega AVIJATICARI.
Zaboravite svi vase ljudske ambicije, ali nemojte nikada da zaboravite da vazduhoplovsto nije ni vojno ni civilno, avijacija pripada « covecanstvu ».
Da nije bilo civilnih inzenjera i enthuziasta vojnici nebi imali avione. Da nije bilo civilnih aviona kao Concordo nebi mogli da obidjemo zemlju za samo 23 sata i 13 minuta.
A ono ste je najvaznije ne zaborivite da zemlje koje nemaju istoriju,nemaju buducnost.
Vas muzej pripada ljudskoj kulturi i nije jedna igracka u rukama vojnika ni civila, nego u rukama ljudi koji zele da pokazu nasoj deci da je avion posle drvenog tocka najlepsi ljudski podvig.
Borite se da sacuvate vasu zbirku koja je ogromnog znacaja covecanstvu. Nasa zemlja ima toliko bogatu istoriju i da pripada medju najvecim zemljama i muzejima u svetu ali nije ni vojna ni civilna.
Iako sam ziveo od sesdesetih godina daleko od vas, uvek sam dolazio sa zadovoljstvom u taj toliko tesko stvoreni muzej i donosio « civilnu » dokumentaciju i « vojne » delove za vasu zbirku.
Dali to sada terba da znaci gospodo dacete da me osudite sto sam to uvek radio ZA VAS MUZEJ ?
Vojnici bori te se protiv neprijatelja, civili borite se za avijaciju i svi zajeno na «nasu istoriju », nemojte se boriti jedni protiv drugog.
Vasi su « zadaci » da sacuvate nase nacionalno blago, i da to ostane nasoj deci u nasoj zemlji !!!!!!!!!!!
F. Filipović
Pored svega sto je izneto protiv potpadanja Muzeja pod vojnu upravu, a sa cime se apsolutno slazem, isticem I jedan veliki apsurd, a to je, da vojska pored svog minimalnog budžeta za zarade profesionalnih vojnika, rešavanje stambenih pitanja svog kadra I sl. sada treba da iz tog I takvog budžeta još treba da izdvaja sredstva za Muzej (održavanje, redovni troškovi, zarade zaposlenih). Cudi me da niko u Ministarstvu odbrane nije prozreo šićaroške interese te male grupe koja želi da preuzme muzej. Smatram da u ovu temu treba da se ukljuci I sindikat vojske, jer ovakvo delovanje direktno ugrožava interese I dobrobit njihovih članova, I ujedno slabi vojsku koja se odriče profesionalnih vojnika kako bi podmirivala druge redovne troškove.
Dragan
Gospodo…..uozbiljite se!
Mislim da bi ovakav komentar bio prikladan stanju u kome se ovaj nesvakidašnji objekat nalazi. Uopšte me ne zanima ko će njime upravljati, ko je koliko u njega uložio i da li je neko od rukovodioca, bivših i sadašnjih imao lične koristi od dosadašnjeg funkcionisanja. Potpuno je jasno da je po sredi čuveno srpsko prepucavanje prvih komšija ali mi nije jasno gde je i da li je uopšte postojala međa.
Gospodo, ovaj muzej godinama ne funkcioniše, umesto da se na njegovom prostoru provedu kvalitetnih sat ili dva, posetioci su primorani da žale za prošlim vremenima.
Ovaj muzej je jedan od malobrojnih ovog tipa u svetu i on gospodo de facto postoji, vidi se, nezaobilazan je ili bi bar takav trebalo da bude.
Sramota je da se gađate ciframa koje su u njega uložene, jer isticanjem ko je koliko uložio pokazujete da se niste potrudili da opravdate ni deo tih ulaganja.
Šime Oštrić
Шиме И. Ошрић
Апсолутна је чињеница да власт жели, из општих и других разлога, да се што више и што јаче ослони на оружане снаге и снаге реда, и да је безрезервно спремна да им чини и помало несхваљиве услуге, као што је опсесија групе људи из Министарства одбране да се по СВАКУ ЦЕНУ докопају Музеја ваздухопловства. Ко чини ту групу – није ваљда војна тајна? Какве су им стварне намере, а сигурно је да имају одређени интерес за ту „акцију“?
Осим испразних флоскула, наведених као мотив да се Музеј ваздухопловства угаси, односно укине тако што ће га се дочепати личности из „интересне групе“, и који је иоле логичан, правно и практично исправан чин којим се оправдава поступак Владе?
Како би било да се Музеј ваздухопловства, такав какав је, понуди неком купцу, по у свету важећим узусима. Ако смо давали деценијама за развој Косова, за земљотресе и поплаве, можда бисмо могли да прикупимо и неку цркавицу, довољну да Музеј стане на (своје) ноге и буде оно што је давно, са много ентузијаза замишљено.
Све опције, осим тренутно ригидне одлуке Владе треба испитати. Да ли ико у овим приликама има поверење у референдум, уместо нажалост млаке петиције, која не можа да дирне оне који имају свој циљ, а на потезу су јер су Влада, Министарство или нека политичка величина. Побројани се оглушују о став и мишљење значајне скупине људи, који имају патриотски и лојалан става према овој земљи и њеним вредностима, каква је Музеј ваздухопловства. Какав је став о овом организације UNESKO?