[ANALIZA] Sve o pozitivnim i negativnim stranama PVO Sistema Pancir, njegovim verzijama i budućnosti

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran će svakog drugog ponedeljka ekskluzivno pisati samo za naš portal o načinima kako obarati vazduhoplove sa ili bez posada, analiziraće aktuelne konflikte i iznositi mišljenja o najadekvatnijoj upotrebi ovog bitnog roda. Zoran je koautor knjige Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Samohodni artiljerijsko-raketni sistem PVO 96K6 Pancir S1, nastao je iz potrebe da se modernizuje njegov prethodnik, sistem PVO 2K22 Tunguska.

Tunguska je namenjena za uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru na vrlo malim i malim daljinama i visinama. Sistem je pokretan i smešten na guseničnoj platformi GM-352. Sadrži radarski sistem otkrivanja i praćenja ciljeva, radarski sistem praćenja raketa, optički sistem praćenja ciljeva, kontejnere sa 8 raketa i 2 topa kalibra 30 mm. Daljina i visina gađanja cilja sa raketama za verziju Tunguska iznosi do 8 km po daljini i 3,5 km po visini i za verziju Tunguska M do 10 km po visini i 3,5 km po visini. Pored toga što radari imaju kratak domet otkrivanja (do 18 km) i praćenja ciljeva (do 16 km) što otežava rad u autonomnom režimu, postojali su i drugi izazovi koji su trebali sa novim sistemom PVO biti prevaziđeni.

Kod sistema PVO Tunguska, postoji pet režima gađanja, od kojih su četiri za gađanje topom, a samo jedan za gađanje sa raketama, tako da možemo reći da je akcenat stavljen na dejstvo topova, a ne toliko raketa. Tunguska sa radarom i topom gađa u očekivanu tačku susreta cilja i topovskih zrna, a raketom uz podršku radara i optike metodom “sa tri tačke – preklapanje“.

Raketa 9M311, koju koristi Tunguska, se ne može voditi bez optike, što znači da nema gađanja raketama noću, a o istovremenom gađanju raketom i topom nema ni govora. To nije moguće. Gađanje iz pokreta takođe nije moguće.

Već se iz ovoga vidi šta su sve bile osnovne smernice razvoja novog sistema, nazvanog 96K6 Pancir S1. Kod njegovog razvoja bilo je prelaznih rešenja sa smanjenom kanalnošću po cilju i sa paraboličnom antenom radara za praćenje ciljeva ali je to sve dorađeno i prva verzija sistema Pancir S1, mogla je da krene u serijsku proizvodnju Ruskih oružanih snaga kao i za izvoz.

Borbeno vatreno oruđe Pancira u svom sastavu ima osmatračko-akvizicijski radarski sistem koji je u mogućnosti da otkriva ciljeve veoma malih odraznih površina, veoma malih, ali i veoma velikih brzina. Prva verzija imala je jednostranu antenu osmatračkog radara, konstrukciono izvedena kao pasivna fazna antenska rešetka (PFAR), kojoj je trebalo više vremena da skenira vazdušni prostor u krugu od 360 stepeni. Neki problemi takvog rešenja primećeni su u Siriji, ali i u Libiji. Naime, tada se pokazalo da osmatrački radar ne može dovoljno brzo da skenira ciljeve i daje ih na praćenje ukoliko ciljeva ima previše i/ili ukoliko dolaze sa različitih strana (uglova). Bilo je primera da su u Siriji i Libiji i pogođena i uništena neka oruđa Pancir S1, i iako je veći deo bio van funkcije u trenutku pogađanja, na maršu ili čak u hangaru, bilo je nekoliko slučajeva da se pogađaju oruđa u radu, čak i oruđa koja već lansiraju rakete na ciljeve, ali jednostavno ne mogu da isprate toliki broj ciljeva koji dolaze iz različitih pravaca. Ovaj problem je rešen sa uvođenjem nove, dvostrane, antene osmatračkog radara, koja dvostruko brže (gotovo neprekidno) osmatra ceo sektor od 360 stepeni po azimutu i ima bolju preglednost situacije u vazdušnom prostoru. Dvostrana antena je takođe konstrukcije PFAR. Takođe, dvostruko skeniranje prostora u istom vremenu omogućava veće mogućnosti otkrivanja ciljeva i bržu predaju parametara radaru za navođenje na zahvat, praćenje i dejstvo.

Danas se sistemi Pancir S1, izvoze od strane Rusije u treće zemlje gotovo isključivo sa dvostranom antenom osmatračko-akvizicijskog radara.

Iako je sve još uvek delimična nepoznanica, pogotovo sa novijim tipom dvostrane antene (koju sistem prodat Srbiji ima) i koja je značajno kvalitetnija od prethodne jednostrane, dostupne informacije govore da daljina akvizicije cilja odrazne površine malog lovca iznosi do 36 km (do 47 km sa dvostranom antenom), za krstareći projektil do 20 km, za lebdeći projektil do 16 km, za helikopter AH-64 Apač do 32 km.
Ono što je posebno zanimljivo je da je sistem u stanju da otkrije i zahvati protivradarsku raketu na daljinama od 12 km i da na nju izvrši dejstvo raketama.

Brzina prelaska sa akvizicije cilja na zahvat i automatsko praćenje od strane radara za navođenje iznosi oko jedne sekunde i onda se prelazi na lansiranje rakete, njen zahvat i praćenje i formiranje i slanje komandi upravljanja. Radar za navođenje je u mogućnosti da vrši praćenje ciljeva koji lete brzinama od svega 10 m/s pa do 1100 m/s, na daljinama od 24 – 28 km.

Sistem poseduje i odličan elektro-optički senzor. Kod optičkog vođenja raketa, postoji termovizijski srednje-talasni senzor koji prati cilj po uglovima i postoji optički IC tragač koji prati raketu po laserskom transponderu (po daljini). Jedno borbeno vatreno oruđe u stanju je da jednovremeno dejstvuje na četiri cilja na daljinama do 20 km i visinama do 15 km, od kojih se na tri cilja može dejstvovati u radarskom, a na još jedan cilj u optičkom kanalu.

Na borbenom vatrenom oruđu smešteno je 12 raketa. Raketa 57E6 je radio-komandno vođena. Sastoji se od bustera koji sagoreva u trajanju od dve sekunde i ubrzava raketu, nakon čega se fizički odvaja od rakete. Raketa nije upravljiva tokom prve dve sekunde leta. Veoma je manevrabilna i sadrži blizinski radio-upaljač sa fragmentnom bojevom glavom kao i radio transponder i laserski transponder za praćenje rakete radarom. Može se upotrebiti za uništavanje aviona, helikoptera, bespilotnih letelica, krstarećih projektila, dronova, krilatih raketa, protivradarskih raketa. Raketama se može dejstvovati na ciljeve u vazduhu i iz pokreta.  Najčešća metoda navođenja raketa je metoda “sa 3 tačke”, a postoje i druge metode poput metode “sa polupreticanjem”.

Sistem Pancir S1E, opremljen je i sa dva dvocevna topa kalibra 30 mm, kojima može dejstvovati na ciljeve u vazdušnom prostoru na daljinama do 4 km, a na visinama do 3 km. Takođe, može dejstvovati i na ciljeve na zemlji u samoodbrani. Borbeni komplet čini 700 granata obično pakovanih u nizu od 4 parčadno-fugasno-zapaljiva zrna, pa jedno parčadno-traserno zrno. Topovima se može dejstvovati i na ciljeve na zemlji, kao i dejstvovati iz pokreta.

Četiri načina upotrebe

Prvi način je da oruđe radi autonomno. Po dojavi i komandi sa komandnog mesta, posada u borbenom vatrenom oruđu samostalno traži ciljeve svojim osmatračko-akvizicijskim radarom i/ili elektro-optičkim senzorima.

Drugi način je da su oruđa u bateriji uvezana po principu „master-slave“ (pretpostavljeni-potčinjeni) kada je jedno borbeno vatreno oruđe u ulozi komandnog i ono vrši nadzor vazdušnog prostora i obaveštava posade u ostalim borbenim vatrenim oruđima kada da se aktiviraju i na kojim parametrima. Sve ovo ide polu-automatski, naravno, ne glasovno.

Treći način je da baterija preko Komandne stanica prima podatke o ciljevima sa višeg komandnog mesta bilo sistema VOJIN, bilo neke veće jedinice PVO (S-300/400).

Četvrti način je da baterija prima podatke preko Komandne stanice o ciljevima sa OAR-a iz sastava sopstvenog diviziona.

Nije sve tako sjajno

Ipak, iskustva ratova u Siriji i Libiji, ali verovatno i iskustva samih ruskih sistema u njihovima bazama u Siriji, pokazala su da postoje novi izazovi za sistem Pancir S1, koje treba otkloniti da u budućnosti bude dovoljno efikasan, ali i zaštićen.

Svakako je određena mana (ako sme tako da se kaže) mali domet osmatračko-akvizicijskog radara što ne uliva veliku sigurnost u situacijama kada oruđe radi samostalno. Bilo je potrebno nešto uraditi po pitanju povećanja dometa. Kada se već radi povećanje dometa osmatračko-akvizicijskog radara, bilo bi zaista neobično da se ne izvrši i povećanje dometa radara za navođenje raketa, a samim tim i raketa. Dakle, vidimo kako jedan problem otvara nekoliko drugih koji se moraju u paketu rešiti da bi sve imalo pravi smisao.

Pored toga, sasvim je jasno da postoje značajni rizici za posadu kojoj se iznad glava nalaze dva radara, 12 raketa, pun borbeni komplet topovskih granata, ako dođe do pogađanja oruđa raketom ili kamikaze dronom ili protivradarskom raketom.

Na kraju, bilo je potrebno naći rešenje i za dronove veoma malih odraznih površina koji mogu u većem broju da napadnu oruđe, ali i protiv minobacačkih granata i raketa iz sistema zemlja-zemlja. Ova iskustva su najviše došla upravo od samih Rusa iz baze Hmeimim u Siriji, kada su zabeleženi (mada o tome nema puno podataka) napadi terorističkih grupa smeštenih severno od ruske baze (sever pokrajine Latakija i južni deo pokrajine Idlib) sa priručnim malim dronovima i napadi minobacačima i priručnim lanserima raketa zemlja-zemlja.

Ovi zahtevi su ipak tražili suštinsku modernizaciju sistema i nije se moglo samo nadograditi postojeće, već se krenulo u izradu novog sistema, baziranog na postojećem.

Pancir SM

Samohodni artiljerijsko-raketni sistem PVO Pancir SM je sistem koji se još uvek razvija i to u više pravaca, ali postoje već neke jasne smernice u kom pravcu će se ići, a prikazana su i prva operativna borbena oruđa.

Pancir SM je značajno unapređeni borbeni sistem. Poseduje novi osmatračko-akvizicijski radar sa aktivnom faznom antenskom rešetkom (AESA/AFAR ) dometa do 75 km i novi radar za navođenje raketa sa pasivnom faznom antenskom rešetkom (PESA/PFAR) koji je drugačije izvedbe od onog na Panciru S1 i radi se o refleksnom PESA radaru, takođe povećanog dometa. Za ovaj sistem, razvijene su i novije rakete, sa oznakom 57E6M, dometa do 40 km po daljini i malo-gabaritne rakete dometa od 3-7 km (zvaničan podatak još nije dostupan).

Vidimo rad  na poboljšanju kvaliteta skeniranja vazdušnog prostora i daleko veću otpornost na smetnje (AESA radara), na povećanju dometa otkrivanja i detekcije ciljeva, kao i zahvata, praćenja i dejstva na ciljeve u vazduhu. Sve ovo će učiniti borbeno oruđe sistema Pancir SM znatno otpornijim, žilavijim i efikasnijim na bojnom polju.

Po pitanju raketa, sistem Pancir SM koristiće rakete sistema Pancir S1, dometa do 20 km, nove rakete dometa do 40 km i malogabaritne rakete dometa od 3-7 km. Malogabaritne rakete su potpuno nov proizvod i namenjene su dejstvu na dronove veoma malih odraznih površina, minobacačke granate i projektile iz višecevnih lansera raketa. Iako postoji više nezvaničnih verzija o rasporedu i količini raketa na oruđu Pancir SM, po dostupnim fotografijama sistema, koje su se mogle videti, radi se o kombinaciji 10 raketa 57E6 (stariji tip) ili 57E6M (noviji tip povećanog dometa) i 8 malogabaritnih raketa. Tu su naravno i dalje 2 dvocevna topa kalibra 30 mm.

Zaštita posluge je takođe poboljšana. Borbeni sistem je smešten na vozilu koji čini šasija KamAZ-53958 „Tornado“, 8×8 sa nosivošću od 25 tona. Kabina posluge je nešto malo više udaljena od samog radarskog i borbenog kompleta (vozilo je duže), a kabina je spojena sa „Tajfunom-K“, u potpunosti je oklopljena i može da izdrži udar oklopno-probijajućeg zapaljivog metka iz snajperske puške „Dragunov“.

S obzirom na ovako kvalitetno poboljšanje sistema, razvijena je i verzija za trupnu PVO. Verzija je nazvana Pancir SM SV. Radi se o artiljerijsko-raketnom sistemu PVO Pancir SM smeštenom na guseničnu platform. Sistem ima osmatračko-akvizicijski radar dometa do 75 km, konstruisan kao aktivna fazna antenska rešetka (AFAR) i radar za navođenje raketa  (PFAR ) – pasivna fazna antenska rešetka (refleksni tip), po ugledu na Pancir SM. Pored toga, tu je modifikovani optoelektronski sistem praćenja ciljeva.

Sistem može koristiti i rakete sistema Pancir S1 i novije rakete sistema Pancir SM, 57E6M, dometa do 40 km. Napominje se da će sistem moći da se opremi i sa najnovijim malogabaritnim raketama, namenjenim za borbu protiv malih dronova, minobacačkih granata, raketa iz VBR-ova. Poseduje i dva dvocevna topa kalibra 30 mm.

Kako se navodi, sistem bi se koristio kao trupna PVO i prvi put u kombinaciji sa raketnim sistemom PVO S-300V4.

Inače, Rusi su razvili jednu, mogli bi je nazvati “međuverziju” sistema Pancir S1, koja predstavlja modifikaciju sistema Pancir S1 i prelazak ka sistemu Pancir SM.

Radi se o verziji sistema Pancir S1M. Ova verzija ima isti dvostrani osmatračko-akvizicijski radar kao i Pancir S1. Sa druge strane, ima novi PFAR radar za navođenje raketa, kao na Panciru SM, koji omogućava efikasno dejstvo raketama 57E6M na daljinama do 30 km, umesto 20 km na Panciru S1, ali nešto manje nego na Panciru SM (40 km). Ovo je takođe urađeno na osnovu Sirijskih iskustava, da bi se na dronove moglo još kvalitetnije dejstvovati, sa novom antenom sa preciznijim navođenjem, ali i na većim daljinama. Borbeni deo sistema, smešten je na istu šasiju sa povećanom zaštitom kabine, kao i Pancir SM.

Pancir SA, verzija za arktičku upotrebu

Rusi su želeli da konstruišu sisteme PVO koji će moći da funkcionišu u arktičkim, polarnim uslovima i u tu svrhu je razvijen sistema Pancir SA (a tu je i Tor A).

Ova verzija se sastoji iz zglobnog guseničnog transportera-platforme DT-30PM. U svom sastavu ima radarski sistem i rakete i to njih 18 komada, bez topova. Upravljačke i operatorske komponente, zajedno sa energetskim komponentama, sistemima za održavanje života u veoma hladnim uslovima i ljudstvo su smešteni u vučnom delu transportera, a u prednjem delu su elektronske komponente raketnog sistema – antenski sistem, primopredajni blokovi, talasovodni sistem. Nema topove 2A38M kalibra 30 mm koje poseduje standardna verzija Pancir-S1 ili SM, ali je zato borbeni komplet raketa povećan sa 12 na 18. Domet raketa po daljini je 20 km, a po visini 15 km dok se u vazduhu istovremeno može gađati 4 cilja. Raketa 57E6 je ista kao kod sistema Pancir S1 i radio-komandno je vođena. Sistem upravljanja vatrom sastoji se, kao i kod sistema Pancir S1 iz radarskog i elektro-optičkog sistema. Radarski sistem sastoji se od osmatračko-akvizicijskog radara i dvo-frekventnog dvostranog radara za navođenje raketa i isti je kao kod verzije Pancir S1. Domet osmatračko- akvizicijskog radara  po daljini iznosi za ciljeve radarskog odraza helikoptera ili lovca do 47 km. Domet radara za navođenje raketa iznosi 24-28 km za ciljeve radarskog odraza lovca.

Treba napomenuti da temperaturni opseg moguće efikasne upotrebe naoružanja kojima je opremljena ruska vojska iznosi -50 do +50°C, a da su arktički Pancir i Tor tako konstruisani i opremljeni da se mogu koristiti i na nižim temperaturama od -50°C. Razvoj ovih sistema završen je krajem prošle godine, a već početkom ove godine je počelo uvođenje u naoružanje. Prve primerke dobiće jedinice VKS i Severne flote i koristiće se kao zaštita od napada iz vazduha jedinica i objekata ruskih baza na Arktiku.

Jedno od načina da se ovi PVO sistemi prilagode surovim klimatskim uslovima jeste i izbor adekvatnog vozila na kome su postavljeni njihovi elementi. U ovom slučaju primenjen je zglobni transporter guseničar DT-30PM koga proizvodi zavod IMZ ’’Vitjaz’’ iz grada Išimbaj. Ovo vozilo obezbeđuje visoku prohodnost u bilo kojim terenskim uslovima, a poseduje i amfibijska svojstva, može savlađivati i vodene prepreke.

Nosivost transportera DT-30PM je 30 tona što u potpunosti zadovoljava zahteve instalacije sistema Pancir i Tor kao i njihovo borbeno dejstvo iz zastoja, u pokretu pa čak i plivanju u vodi. Mali specifični pritisak na tlo od samo 0,27 kg/cm² omogućuje ne samo velike mogućnost kretanja po teškom terenu već i obavljanje zadataka koji mogu zahtevati vožnju po miniranim površinama. Autonomija kretanja transportera je 700 km, maksimalna brzina na putu je 45 km/h a u vožnji pod vodom do 6 km/h.

Rusija se kao značajan proizvođač borbenih sistema, zaista trudi da prati razvoj ofanzivnog oružja iz vazdušnog prostora i da vrši pravovremene modernizacije sistema PVO. Svedoci smo da se razvoj novih napadnih sredstava iz vazduha, pogotovo tehnologija upotrebe bespilotnih letelica, kamikaza dronova i sličnih, odvija velikom brzinom i zaista nije lako pratiti a pogotovo nije lako tom brzinom početi serijsku proizvodnju i prodavati zainteresovanim stranama koji za to imaju, čak i hitnu potrebu.

Ostaće ipak, da ima nešto i u onoj „boj ne bije svjetlo oružje, već srce u junaka“, što bi moglo značiti da u slučaju nemogućnosti pravovremene nabavke novijih modernizovanih verzija sistema PVO, posade moraju zaista koristiti maksimalno sredstva kojima raspolažu, u skladu sa mogućnostima koje sistem pruža, kako u tehničkom, tako i u taktičkom smislu. Naravno, uvek je moguće analizom dejstava neprijatelja, unaprediti sopstveni rad novim kreativnim načinima i metodama rada i upotrebe borbenih sredstava kojima raspolažete.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.