[ANALIZA] Zbog čega je Aleksandar Vulin bio najuspešniji ministar odbrane u novijoj istoriji Srbije i kako da se njegove medijske zloupotrebe vojske više ne ponove

Kako je mandatarka za sastav nove Vlade Srbije Ana Brnabić juče objavila, dosadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin odlazi u policiju dok Nebojša Stefanović „preuzima vojsku“ kako će verovatno preneti pojedini mediji. Upravo u ovoj netačnoj generičkoj kovanici leži zec neshvatanja medijske zloupotrebe kako Ministarstva odbrane tako i Vojske Srbije.

Ovom analizom skrenuću pažnju na pozitivne i negativne aspekte ministrovanja Aleksandra Vulina kroz njegove aktivnosti vezane primarno za RV i PVO ali i druge segmente njegovog, pre svega medijskog, rada. Nada je da će ona biti vredan besplatni savet budućim ministrima odbrane jer kako je predsednik države rekao na jučerašnjem događaju:

– Ministarstvo odbrane nije kazna, ja sam postao premijer i predsednik nakon što sam bio ministar odbrane. –

Dakle u pitanju je najvrednija politička pozicija u državi koja srećniku koji je dobije garantuje besplatan PR sadržaj kakav ne postoji niti u jednom drugom ministarstvu. Zajedno sa impresivnom produkcionom infrastrukturom za besplatnu proizvodnju tog PR sadržaja (zapravo na račun poreskih obveznika) kroz atraktivnost teme koja je bez konkurencije.

Vulgarizacija vojske i operativni uspesi

Aleksandar Vulin, političar iz najneprijatnije dekade prošlog veka sa biografijom koja se kreće u rasponu od SKPJ do Pravoslavlja, nekako se vratio na političku scenu Srbije i njegov izbor za ministra odbrane u junu 2017. godine bio je svojevrsna senzacija. Vulinovo insistiranje na percepciji mačizma, vojske kao takve i preterano poletno oratorstvo (fantastičan je govornik) iritiralo je toliko da su mediji relativno brzo pronašli činjenicu da nije služio vojni rok. Agencija za borbu protiv korupcije sumnja na način na koji je kupio stan, ali čak tri tužilačke instance uspevaju da ne ustanove ništa o ovom slučaju. Tu je i navodna afera presretanja internet komunikacije gde se Vulin poneo prilično nekolegijalno prema svojim saradnicima nateravši ih da se oni potpišu u saopštenju radi demantija (što nije praksa).

Dve i po godine ministrovanja Aleksandra Vulina dovode do potpune vulgarizacije vojske zbog odvrtanja propagande van svih mernih skala. Oružje postaje „moćno“, Vojska Srbije je navodno faktor odvraćanja (bukvalno smo fizički okruženi najmočnijim vojnim savezom u istoriji planete koji nas je već jednom porazio), tradicionalno najpopularnija državna služba odjednom postaje predstava za narod van svakog ukusa, potrebe i smisla. Od posla i struke koji nemaju šta da traže u javnosti na tom nivou medijske izloženosti pravi se cirkus koji do tada (od početka vlasti SNS-a) nisu pravili ni Vučić, ni Gašić, ni Đorđević, ni onaj ministar. Sećate se onog, kako se beše zvao? O tome vam pričam.

Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije (dva odvojena entiteta) trivijalizovani su i ponižavani u masmedijima na do sada nezabeležen način dok se, za sve to Vulinovo vreme, paralelno dogodio i jedan fenomen – najsveobuhvatnija modernizacija i zanavljanje Vojske Srbije od devedesetih godina. Jedini čovek koji se pita za sve strateške odluke u Srbiji, Aleksandar Vučić, odlučio je (sa pravom) da za te svrhe potroši (do sada) oko milijardu i 360 miliona evra državnih para dok je Vulin, iz nekog razloga, na sebe preuzeo ponavljanje te činjenice do krajnjih granica neukusa.

Aleksandar Vulin je, kada podvučemo crtu (u operativno-tehničkom delu svoje funkcije) bio jedan od najaktivnijih ministara odbrane koje je ova, najnovija verzija,c Srbije do sada imala. Zaista veliki broj vojnih lica sa kojima je Tango Six imao priliku da priča smatraju da je bio i najuspešniji ministar odbrane do sada.

Bio je uspešan u kontekstu interesa vojske i bio je spektakularno uspešan za potrebe svog ličnog političkog PR-a.

Analizirajmo te „uspehe“ kroz njihove pozitivne i negativne aspekte.

Pozitivni aspekti

Aleksandar Vulin bio je verovatno najproduktivniji ministar odbrane u novoj srpskoj istoriji.

Percepciju toga postigao je, sa jedne strane, provlačeći se (kao i njegov, pogrešno terminološki kršten, „Vrhovni Komandant“) kroz iglene uši neshvatanja javnosti da ni predsednik ni ministar odbrane nemaju i ne bi trebalo da imaju gotovo nikakav uticaj na vojsku osim strateškog političkog planiranja i (planirane) alokacije novca za taj preskup, ali zaista preskup, sport. Sa druge strane, kao što je Vučić i sam komentarisao kada je izgradnja Hrama Svetog Save u pitanju „tačno je da su ovo izgradile pare poreskih obveznika, ali trebalo je da neko donese i odluku da se to uradi“. To se donekle može reći i za Vulina – sve i da nije radio ništa Vučić je odlučio da odreši kesu kao nikada do sada. Taktike realizacije i sam šoping inače rade školovani civili i oficiri. Međutim, Vulin je uradio i mnogo toga što je iznenađujuće pozitivno.

Većinu informacija, utisaka i svedočanstava povući ću iz RV i PVO.

Ne postoji pilot, tehničar ili neletački oficir ratnog vazduhoplovstva koji mi za ove dve i po godine nije na neki način rekao da je Vulin „dosta uradio“. Naravno, većina komentara ide uz „ma jeziv je ovako, ali…“. Iza tog „ali“ kriju se izvršne odluke koje spadaju van strateških segmenata koji su bili najtelevizičniji i rezervisani za Vučića: nabavka novih (polovnih) MiG-ova, Pancira i ostalih laičkih fascinacija. Odluke čiju smo dramaturgiju viđali i prilikom Vučićevog ministrovanja vojskom. Vulin ode među vojnike, pita ih da li su zadovoljni i ako nisu šta im treba? Vojnici i niži oficiri dobiju jedinstvenu priliku da zaobiđu negativnu selekciju u formi pojedinih viših oficira i počnu da pričaju. Dešava se zatim ono na šta on zapravo, kao ministar odbrane, ima pravo (ako ne silom nekog preciznijeg pravilnika, što bi bilo najidealnije, ono autoritetom pozicije) – počne da „završava“. Seče vreme, administraciju, „nabavlja“, „omogućuje“ i jednostavnije rečeno usrećuje vojsku. Naravno, sve uz bezobrizno prisustvo kamera ali o tome u donjem delu teksta podnaslova „Negativni aspekti“. Dodela Zlatnog letačkog znaka Vulinu, na primer, koliko god da je to civilima neshvatljivo i komično, bila je iz ugla većine pripadnika RV i PVO iskren simbolični čin.

Pilota, tehničara ili vazduhoplovnog inženjera ne zanima segment medijske vulgarizacije onoga što mu je obećano i isporučeno. Kao i Tango Six portal. Ne sećam se da smo više radili, pisali i izveštavali nego za vreme Aleksandra Vulina.

Nezapamćena zloupotreba Uprave za odnose s javnošću Ministarstva odbrane u poslednja tri meseca daje neumereno brojnu količinu promotivnih tekstova za svrhe „sumiranja“ Vulinovog ministrovanja (na sajtu mod.gov.rs, kliknite na „arhiva vesti“ i čitajte unazad). Primer 1, Primer 2, Primer 3. Zloupotreba leži u tome da se ovakva vrsta sadržaja nikada do sada nije našla na sajtu Ministarstva odbrane i ima indirektnu ali vrlo verovatno planiranu svrhu distribucije naklonjenim medijima koji žele što više „vojnog sadržaja“. Dobar PR posao? Samo naizgled, o tome u sledećem poglavlju.

RV i PVO je tu, između ostalog, dobilo a samim tim su meni to i omiljeni segmenti, sledeće: ponovno uspostavljeno obrazovanje tehničara na nivou Srednje stručne vojne škole, povećanje plata jednom delu letačkog sastava, oživljavanje VTI-a, podrška većini inicijativa RV i PVO (neke i dalje nisu za javnost) nekoliko infrastrukturnih noviteta i par lepih gestova. Ako na sve to dodamo i do sada nezabeležen upliv nove vazduhoplovne tehnike dobijamo objektivno (ko je imao prilike da priča sa njima zvanično a posebno nezvanično) najzadovoljnijeg RV i PVO pripadnika do sada.

Što se saradnje sa medijima tiče, Uprava za odnose s javnošću ministarstva odbrane i dalje je jedna od najotvorenijih, najprofesionalnijih i najuigranijih PR timova u konkurenciji bilo koje slične službe u državi. Deo gde su dozvolili da budu zloupotrebljeni na do sada nezapamćen način (od strane novog i uvek privremenog rukovodstva) čeka vas u sledećem podnaslovu.

Osim ako niste (navodno prisluškivana) redakcija Nedeljnika i ako niste Vojni Sindikat, sigurno ste imali svu komociju normalnog i profesionalnog rada kao neko ko izveštava o „sistemu odbrane“. Bog i sudskim nadzorom neopterećeni prislušni uređaji VBA su nam svedoci da smo kao Tango Six za vreme Vulina radili neometano, imali svu potrebnu podršku UOJ i da nije bilo niti pretenji, niti pokušaja uticaja niti bilo kakvih neugodnih stvari. OK, bilo ih je na nekom nivou, ali su bili toliko komični, toliko bezazleni i kada bih jednom bio prinuđen da ih javno ispričam toliko blamantni i toliko štetni da zaista nema potrebe da ih sada naglašavam. Ono bitnije, nisu nikako uticali da našu slobodu da se bavimo poslom kojim se bavimo. Proizveli su toliko događaja i multimedijalnog materijala da jednostavno ne postoji ministarstvo Vlade Srbije koje je toliko sadržaja generisalo za interes nekog sektorskog medija.

Aleksandar Vulin je jedan od najvećih eksperata za politički i opšti PR i malo ljudi to razume (više u sledećem podnaslovu). Kao takav za najbližeg saradnika u ovom segmentu izabrao je osobu koja je, po mom ličnom mišljenju, najprofesionalniji PR savetnik nekog ministra sa kojim sam imao zadovoljstvo da sarađujem u karijeri. Radi pune transparentnosti, Tango Six je predlagao ministarstvu nekoliko vrsta saradnje (u segmentima multimedijalne produkcije kojom se takođe bavimo) i na žalost do tih saradnji nije došlo. Ne zbog ministarstva, ne zbog nas, jednostavno su bili procenjeni kao nerentabilni.

Ministar odbrane Vulin bio je čitalac Tango Sixa i u jednoj od takođe pozitivnih stvari koje je sproveo, bio je ilustrativno proaktivan. Kada smo izvestili (iz naših izvora detaljnije) o realizaciji projekta zanavljanja pilotskih kombinezona i druge lične opreme, preskočili smo jedan detalj. Ministar je to pročitao za manje od sat vremena od objavljivanja i posredno nas obavestio da smo propustili da primetimo to i to. Dakle pratio je strukovne medije, stalo mu je da izveštavanje bude precizno, i objektvno gledano, pomogao nam je u poslu. Duboko sam uveren da ne postoji ni jedan ministar koji je toliko (u pozitivnom smislu) opterećen detaljima o tome šta njegov resor radi od Vulina.

Jedan od verovatno najpozitivnih stvari koje je Vulin uradio kao ministar odbrane i koja može emotivno zbuniti prosečnog nenaklonjenog konzumenta njegovih bisera svakako je gest koji jeste trebalo da bude nešto što se automatski dešava ali jednostavno to nije bio slučaj. Reč je o rešavanju stambenog pitanja porodici jednog od nedavno poginulih pilota čija je porodica doživela dodatnu tragediju. Takođe, donesena je odluka da porodice poginulih pripadnika idu dva puta godišnje na besplatan odmor u vojne hotele. Vulin je tu demonstrirao dostupnost (kod onih koji su inicirali), inicijativu i očigledno saosećanje. Opet, sve to bi trebalo da bude sistemski automatizam ali eto, tada nije bio. Pa mora neko da „pogura“.

Vulin je bio taj koji je „gurao“ ono što mu „struka“ kaže ili savetuje. To je činjenica. Sva besmisao i neuređenost gotovo svih aspekata držve Srbije koja jednostavno tako („guranjem“ i ličnim politučkim šarmom & inicijativom) a ne sistemski, po zakonima i aktima funkcionišu tema je za druge vrste lamentiranja i medija.

Van vazduhoplovstva Vulin je uveo dugo čekane spomenice učesnicima dosadašnjih ratova, animirao je razna udruženja veterana i vratio, bar marketinški, kulturu sećanja. „Thank you for your service“ momenat koji su svi ministri kao i sve vlade pre SNS-ove ignorisali što je bilo prilično ružno. Nekadašnji generali, neki od njih haški osuđeni, dobili su prostor na zvaničnim medijskim kanalima Ministarstva odbrane. Sa jedne strane etički neprihvatljivo ali iz ugla kadeta verujem više nego zanimljivo. Vulin je dao vetar u leđa autorki Slađani Zarić koja je stvorila izuzetne dokumentarce o nekim do sada nedovoljno ispričanim bitkama. Ako izumemo primitivizam PR-isanja vojske za prizemne političke potrebe urađeno je dosta da se na normalan način vrati preko potrebna kultura vojnog sećanja.

Vulin se, za razliku od Gašića, nije blamirao i samim tim stigao da dodatno deprimira Muzej vazduhoplovstva ali takođe nije uradio ništa ni da bi ga „rešio“ kao problem. Ako ništa drugo kao rukovodilac je postavljen kulturan i normalan oficir, ne neki nasumični karakter sa problematičnim ponašanjem kako se ranijim ministrima omicalo.

Saradnici Aleksandra Vulina inicirali su formiranje privremene instalacije o NATO agresiji 1999. godine koja je ispala vanserijski kvalitetno. Pomerila je standarde ratno-muzeoloških postavki iako je motivacija iza nje očigledno bilo provociranje stranaca. Što, iskreno, nije loša motivacija kada pričamo o toj temi.

Za kraj, Aleksandar Vulin je nekoliko puta uspeo da ostvari san koji sniva svaki vojni entuzijasta. Informacija o ovom ostvarenju nije bila javno objavljena pa ću i ja poštovati tu činjenicu. Na kraju krajeva, u pitanju je aktivnost koju bih i ja da sam na njegovom mestu prihvatio pa ga ne kritikujem. Više mu, iskreno, zavidim. Pukim slučajem izbegnuto je da šira javnost za to sazna što je iz ugla potencijalne PR štete i refleksno neadekvatnog tumačenja civilnih medija za budućeg ministra policije dobrodošao splet okolnosti.

Negativni aspekti

Aleksandar Vulin je u isto vreme, kada analiziramo i neadministrativne elemente van vojne tematike, jedna od najštetnijih političkih pojava u modernoj istoriji Srbije. Zloupotrebio je Ministarstvo odbrane za svoj lični PR i oštetio ga (poreske obveznike), u određenom delu, u formi hiperprodukcije multimedijalnog sadržaja sa isključivim krajnjim ciljem samopromocije. Gore navedene pozitivne aktivnosti koje mu se mogu pripisati nije promovisao sa merom i efektom (koje bi svejedno dobio) već je instrumentalizovao značajnu infrastrukturu (u poređenju sa drugim ministarstvima) za dnevnu proizvodnju multimedijalnog sadržaja koje je planski producirao da bi dobio nezabeleženu količinu press klipinga za jednog (uslovno gledano) izabranog političara u modernoj istoriji Srbije.

Ministarstvo odbrane (preciznija nadležno telo – Uprava za odnose s javnošću) i Generalštab su iz nekog razloga dozvolili da se u gotovo celom Vulinovom mandatu dogodi nešto što apsolutno niko i nikada pre njega nije uradio – u skoro svim primerima došlo je do komičnog izmišljanja neprirodnog, nesvrsishodnog i time ponižavajućeg broja „događaja“. Većina njih organizovana je van plana i potrebe da se dogode (obilasci jedinica, izmišljeni razlozi i povodi) ali su gotovo uvek bili ispraćeni jednim novinarom, foto-reporterom i ekipom Zastava Filma. Vulin je tako dobio do sada, po količini materijala i njegovoj atraktivnosti, najveću arhivu sadržaja koja je ikada stvorena za račun jedne osobe koristeći vojne resurse. Sajt Vulin.rs i prateći YouTube kanal dokaz su koliko je bivši ministar odbrane jedan od najkompetenijih političara kada je shvatanje ličnog PR-a u pitanju. Naravno, komičan je formalni demantij autora ovih internet lokacija da nikako nisu povezani sa Vulinom i da to rade isključivo zbog poštovanja njegovog lika i dela.

Problem leži u činjenici da i kada bi kao benigni zaintersovani posmatrači konstatovali da nije strašno da se vojni „događaji“ izmišljaju isključivo radi promocije ministra, ostaje materijalna zloupotreba državnih resursa. Novinari možda, fotografi ponekad, ali video-kamere Zastava Filma korišćene su za aktivnosti koje nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa vojskom (Primer 1, Primer 2, Primer 3). Sajt Ministarstva odbrane objavljivao je neverovatan broj imbecilnih saopštenja koja nisu imala apsolutno nikakve veze sa vojskom (Primer 1, Primer 2, Primer 3). Sve to bi moglo, da smo zlonamerni, da se kvantifikuje na tržištu medijskih usluga i da se izrazi u novcu poreskih obveznika koji je upotrebljen da bi se proizvodio lični ministrov sadržaj. Cifra bi bila značajna i svakako se nikome u budućnosti ne sme dozvoliti tolika zloupotreba zavidnog kapaciteta ministarstva odbrane u proizvodnji multimedijalnog sadržaja. Ni jedan ministar pre njega (ni Vučić lično štobsereklo) nije na tom nivou adaptirao ove kapacitete za svoju ličnu indirektnu korist.

 
Šteta koju je Vulin, paralelno pozitivnim činjenjem, prouzrokovao Vojsci Srbije, nemerljiva je u PR i političkom kontekstu (reakcije Hrvatske i bošnjačkog dela BiH razumljive su na ovakve izjave). U nekom trenutku došlo je do toga da i (do tada) profesionalni mediji bez provere, očekujući da je to sigurno tačno, objave lažne vesti i da većina (antirežimski naklonjenih građana) u njih poveruje. Sajt ministarstva odbrane postao je tiker besmislenih i morbidnih političkih izjava (bez ikakvih dodirnih tačaka sa vojskom) što je razumljivo budući da Aleksandar Vulin kao političar i njegova stranka kao organizacija samostalno i van medijske zloupotrebe vojnih kanala nikada ne bi dobili prostor na većini medija. Uporedite količinu medijskih objava Aleksandra Vulina kao vođe Pokreta Socijalista i Aleksandra Vulina kao ministra odbrane.

Odgovornost vojnih i civilnih lica u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane verovatno postoji, ako ne u formalnom kršenju verovatno nepostojećih pravilnika političke zloupotrebe državnih medijskih resursa, ono svakako u nezabeleženom esnafskom poniženju.

Od toga da ministar odbrane obilazi pse, preko ponižavanja specijalnih jedinica, do frekvencije „događaja“ koja je bila učestalija i od predsednice Vlade Srbije i predsednika države zajedno. U maratonskom „ispisu“ iz svog ministarstva Vulin (bez ironije, izuzetno medijski oštroumno), zahvaljujući tehničkom mandatu koji je trajao preko 100 dana, nalaže hiperprodukciju „svega do sada urađenog“ i skače na vagon tinejdž YouTube kreatora koji se lože na vojsku, po prvi put, ubacivanjem muzike u pokrivalice Zastava Filma. Izmišljanjem vojnih aktivnosti isključivo za potrebe medija kreira se sadržaj koji je spreman za masovnu distribuciju. Trenutno postoji preko 10 opskurnih YouTube kanala koje vode (nadam se samostalno) deca koja prosto gutaju ovakav sadržaj, repostuju ga i dosežu značajne preglede. Ako zanemarimo kontekst indirektne zloupotrebe državnog resursa u pitanju je, iz PR ugla, vešto izvedena kampanja. Sigurno bez kontakta sa reciklerima ali sa svešću koliko su korisni. Što još jednom svedoči o sposobnosti Vulina i njegovih saradnika.

Projekcije o vojsci kao „najuređenijem sistemu“ u kojem se sve planira slučajno su demantovane. Organizuju se „vojne vežbe“ koje sa jedne strane niko na prvu loptu nema potrebe da kritikuje dok se sa druge strane uvode termini „generalne probe“ što je jedino povezivo sa kamerama. Sve to vreme vojnici, piloti i mornari rade kao nikada do sada, konačno imaju novu tehniku, veća primanja i nikoga, logično, ne zanimaju principi suštinske ograničenosti ministarske funkcije. Civili ne povezuju da načelnik Generalštaba zapravo rukovodi vojskom a da je ministar jedna dosadna, menadžerska nemilitantna civilna funkcija kojoj je mesto u kancelariji i eventualno Skupšinskom odboru za bezbednost. Neko zlonameran bi, poređenja radi, mogao da pita Muzej Jugoslavije koliko je puta Tito godišnje obilazio jedinice JNA i koliko puta su vojni fotografi i Zastava Film beležili te posete? Pretpostavljam da bi odgovor bio: komično malo u odnosu na bivšeg ministra odbrane.

Vest o rešavanju problema svetlosne signalizacije jednog vojnog aerodroma tako bi saopštavao najviše PR oficir Komande RV i PVO, udese vojnih aviona komentarisao bi zvanično u vr’ glave pukovnik avijacije dok bi o nabavkama vojne tehnike govorio pomoćnik ministra za ovu oblast (što i jeste bila praksa). Naravno, okolnosti medijskog pejzaža i tehnološki načini distribucije sadržaja neuporedivi su sa JNA erom ali ostaje i veština ukusa vojne pa čak i vojne-za-potrebe-političara propagande. Dobijate najatraktivnije moguće ministarstvo, ono samo po sebi (i da ništa ne taknete) proizvodi najatraktivniji mogući medijski sadržaj. Sve što treba da uradite je da to ne zloupotrebite.

Šalim se. Naravno da hoćete. To onda bar uradite suptilnije, bez da se vojska ponižava i svakako to radite mnogo manje nego što je to radio Aleksandar Vulin.

Novi ministar odbrane Nebojša Stefanović, na primer, proizveo je samo dva značajnija video sadržaja u temi „šta smo uradili za našeg mandata“. Dva videa. Emitovana na kraju mandata. Kvalitetnije producirana od bilo čega što je Ministarstvo odbrane izbacilo do sada.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.