[ANALIZA] Kako je raketa sistema PVO S-300 ukrajinske protivvazduhoplovne odbrane završila u Poljskoj?

U utorak 15. novembra Rusija je, od početka invazije na Ukrajinu, izvršila jedan od najmasovnijih raketnih udara na ukrajinske ciljeve od kojih se dobar deo odnosio na objekte energetske infrastrukture. Prema zvaničnim ukrajinskim podacima bilo je lansirano 96 krstarećih raketa i raketa vazduh-zemlja, kao i 12 dronova-kamikaza, pri tom je bilo navedeno da je ukrajinska protivvvazudhoplovna odbrana oborila 77 raketa kao i sve dronove.

Dejstvovano je na ciljeve širom Ukrajine, a nisu bili pošteđeni ni zapadni delovi ukrajinske teritorije. Upravo se tamo dogodio incident koji je privukao najveću pažnju medija sa potencijalom da dovede do značajne eskalacije sukoba. U prvim izveštajima zapadnih, poljskih i ukrajinskih medija javljeno je da su na teritoriju Poljske, u mestu Pševodov koje se nalazi na svega 7-8 km od ukrajinske granice, pale dve rakete koje su usmrtile dva civila. Navedeno je da se radilo o ruskim krstarećim raketama tipa H-101.

Fotografije sa lica mesta objavljene su veoma brzo a neke od njih otkrile su da ipak nisu bile u pitanju ruske krstareće rakete, već je na osnovu njihovih ostataka utvrđeno da se radi o donjem delu prstena upravljačkog dela rakete 5V55 raketnog sistema PVO tipa S-300 koju su najverovatnije lansirale raketne jedinice ukrajinske protivvazduhoplovne odbrane.

Starost sistema S-300PT i PS, upitno održavanje?

Raketni sistemi S-300PT i PS su prve verzije raketnog sistema PVO S-300 proizvedene u Sovjetskom Savezu za PVO teritorije sa višekanalnim radarima sa faznim nizom i mogućnošću istovremenog dejstva na više ciljeva. Sa raketama 5V55R koje se vode kombinovanim radio-komandnim i poluaktivnim radarskim sistemom navođenja, koji se naziva „praćenje kroz projektil“ ili na zapadu SAGG („seeker aided ground guidance“), ovi sistemi imaju mogućnost efikasnog dejstva na daljinama do 75 km, odnosno za aerodinamičke ciljeve koji lete podzvučnim brzinama i do 90 km.

Rakete je čak i danas veoma teško ometati, a radar za navođenje raketa 5N63 i 5N63S (poznat i pod oznakom 30N6) emituje veoma uzak tzv. „pencil beam“ snop što ga čini teškom metom za protivradarske rakete. Radar za navođenje raketa ima čak i mogućnost automatskog otkrivanja protivradarskih raketa i dejstva na njih. Sistem S-300PS je, kao prva samohodna verzija, spreman za rad u roku od 5 minuta po dolasku na položaj.

To sve veoma dobro zvuči ali je sada i pitanje šta se događa sa sistemima PVO kojima kritične komponente nisu bile dovoljno dobro (ili nikako) održavane u periodu od 30 i više godina? Pre svega, u pitanju su komponente raketа 5V55R. Najmlađe 5V55R koje ima ukrajinska vojska proizvedene su 1991. godine i trebale su do danas već nekoliko puta proći generalni remont i zamenu kritčnih elemenata poput čvrstog goriva.

I tu nastaje problem.

U normalnim okolnostima, nakon lansiranja rakete, raketni motor na čvrsto gorivo sagoreva 10,6 sekundi, što je dovoljno da raketa ubrza i da joj elementi napajanja (ampulna baterija u prednjem delu rakete) i upravljanja u repnom delu (BIP) omoguće let do daljine od 75 odnosno 90 km, ili vremenski maksimalno 70,3 sekunde upravljivog leta ka cilju u vazdušnom prostoru.

Možemo pretpostaviti da je raketa pala na zemlju pod oštrim uglom, verovatno sa visine od nekoliko kilometara, a to zaključujemo po krateru koji je napravila u zemlji. Da je raketa gađala cilj na zemlji, bojeva glava bi se detonirala 20-30 metara iznad zemlje. Ovde se dakle, najverovatnije, radilo o dejstvu na vazduhoplovni cilj, kod koga je, najverovatnije, iz razloga višestrukog otkaza komponenti upravljanja raketom došlo do promašaja.

Kritični elementi rakete su pripale-piropunjenja odnosno pogonska grupa. Drugi kritični delovi su elektronski jer su podložni starenju, uticaju vlage, temperature, sredine (kiša, insekti) i otkazima. Veoma važna radnja je kontrola dijagrama zračenja čeone i repnih antena, zatim mašinski deo – zamena i podmazivanje, kontrola resursa turbine, provera ispravnosti elektroventila, zamena gumenih delova, zaptivki. Potrebno je vršiti periodične provere ispravnosti baterija za napajanje. Aparatura za upravljanje je podložna remontu i produženju veka upotreba i to višekratno. Bojeva glava i upaljači moraju periodično da se ispituju kao i ceo blok aparature za upravljanje.

Moguće je, uz supstituciju elektronskih komponenti radarske glave za samonavođenje i aparature za upravljanje, održavati ostale mašinske delove i elemente napajanja na visokom stepenu pouzdanosti i ispravnosti. Realno, vek upotrebe same rakete se može tada produžiti, uz prihvatljivost da pogon može vremenom da se redukuje.

Ipak, najkritičniji deo je pogonska grupa u koju spada tehnologija hemija-gorivo i pripale (piropunjenja) i na tu problematiku se sada vraćamo. Kod pogonske grupe je najvažnije da održavanje protivvazduhoplovnih vođenih raketa podrazumeva vađenje čvrstog raketnog goriva i njegovu zamenu svakih 10-15 godina. Ovo gorivo, koje se nalazi u motoru u obliku velike cilindrične „šaške“ (prstena) sa centralnim kanalom, vremenom se degradira. Kvalitet goriva se pogoršava, gubi se plastičnost, pojavljuju se pukotine u bloku. Kada motor radi, pukotine se zagrevaju, a kao rezultat toga, motor ili pregori ili eksplodira. Na brojnim video snimcima iz Ukrajine videli smo više puta kako protivvazduhoplovna raketa odjednom počinje da leti spiralno, a razlog za to je pregorevanje motora.

U ovoj raketi nema klasičnog rezervoara za gorivo. Za prsten u kome se nalazi gorivo je pričvršćen rep rakete odnosno upravljački prostor. Ovaj odeljak sadrži upravljačke uređaje (krilca sa aktuatorima) i ugrađeno napajanje.

Predmetna raketa je svakako lansirana na cilj na koji je radar sa zemlje ostvario zahvat i automatsko praćenje, jer se drugačije ona ne može lansirati. Šta se dogodilo kao posledica verovatnih problema sa sagorevanjem goriva u motoru koje daje raketi mehaničku energiju za let i u gasogeneratorima na repnom delu rakete koji omogućavaju mehaničku energiju za upravljanje?

Najverovatnije, raketa je skrenula sa kursa, razlog je gotovo sigurno gubitak zahvata na radarskoj glavi za samonavođenje ili neispravnost rada autopilota usled nestabilnosti leta rakete kod izvršavanja komandi upravljanja. U sledećem trenutku nije pravilno izvršena komanda samouništenja (ako je uopšte i aktivirana), a koja se u osnovi sastoji prvo od izdavanja komande raketi „maksimalno gore“, kada raketa pod vertikalnim uglom leti određeno vreme. Međutim šta se dešava kada raketa nema pravilno upravljanje?

Može se dogoditi da raketa leti nekontrolisano, često spiralno, pa ova komanda, čak i da se izvršava, nema željeni efekat. Na kraju nije izvršen ni drugi deo postupka samouništenja, jer nije izvršena komanda „havarijskog sigurnosnog aktiviranja bojeve glave“ odnosno samolikvidacija (ako je i ta komanda uopšte i izdata).

Znajući performanse ovog sistema i pripadajućih mu raketa, uz razmatranje mogućih razloga tehničkih otkaza, prethodno opisani scenario se, vrlo verovatno, i dogodio.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/