Kada bi morali da gradiramo konkretne razloge koji su srpsku generalnu avijaciju učinile finansijski održivom i perspektivnom, pojava Er Srbije (u kontekstu resetovanog načina zapošljavanja pilota od 2014. godine) nije ni blizu bitna koliko su bitne zapuštene besne frilens lisice.
Ovo je, naravno indirektno, juče potvrdio i šef delegacije Evropske unije u Srbiji Emanuel Žiofre koji je na aerodromu Ečka promovisao još jedan ugovor sa Upravom za veterinu Ministarstva poljoprivrede vredan 3,7 miliona evra namenjen finansiranju nabavke i distribucije vakcina protiv besnila – koje se izbacuju iz aviona.
Kako je navedeno, novi ugovor je u potpunosti finansiran iz fondova Evropske unije i obuhvata nabavku vakcina i oralnu vakcinaciju kroz četiri kampanje, dve prolećne i dve jesenje u 2024. i 2025. godini.
Kao što je poznato u vazduhoplovnim krugovima Zapadnog Balkana, izbacivanje mamaca protiv besnila (u formi jestivog keksa koji lisice jedu) iz aviona generalne avijacije počelo je 2010. godine i do sada je, samo u Srbiji, za to potrošeno 20,6 miliona evra prema EU kancelariji u Srbiji (nije precizirano da li je kompletna suma potrošena na vazduhoplovni deo operacije).
– Vakcinacija se sprovodi izbacivanjem vakcina u obliku oralnih mamaca iz šest aviona koji poleću sa aerodroma u Trsteniku i Ečkoj na području cele zemlje, osim u naseljenim mestima, na vodenim površinama i velikim saobraćajnicama.
Današnja distribucija oralnih vakcina u Ečkoj deo je jesenje kampanje za 2024. godinu, u okviru koje je planirano da se ukupno distribuira 1.364.700 mamaca. – saopšteno je juče na zrenjaninskom aerodromu.
OK besnilo, ali da pričamo o satu letenja
Besnilo je, kako zvaničnici tvrde, iskorenjeno ali je to naravno u potpunosti nebitno u odnosu na činjenicu koliki je indirektan pozitivan uticaj ovaj projekat imao na revitalizaciju „malih aviona“ u Srbiji i Zapadnom Balkanu.
Naime, kroz tri veća vazduhoplovna preduzetnika koji su organizovali posao na osnovu EU finansiranja, od 2010. godine evropski novac išao je na do tada nezabeleženu utilizaciju polovnih jednomotornih aviona generalne avijacije privatnih vlasnika. Na njihovo redovnije održavanje (što je zaposlilo i manje MRO operacije u zemlji) i ono najbitnije – obezbeđena je do tada nezabeležena prohodnost mladih pilota koji su besperspektivno stanje između završene letačke obuke i prvog pravog posla u avio-kompaniji na ovaj način prevazišli.
Mladi i neiskusni letači (što se naknadno pokazalo kao operativni problem u preozbiljnim IMC situacijama uparenim za bisnisom) stekli su neprocenljivo letačko iskustvo koje u Srbiji i okruženju, sa srpskom ICAO dozvolom, nikada, ni na koji način u komercijalnoj stvarnosti, ne bi mogli da dobiju.
Da je ovo ipak Srbija i da će svaki gazda upropastiti priliku čak i kada dobije enormne količine novca za svoju poslovnu aktivnost, dokazano je i u ovom primeru. Kako je Tango Six godinama izveštavao, letačke operacije bacanja mamaca za besnilo iz aviona ispostavile su se kao statistički najnebezbednija vazduhoplovna aktivnost u domaćoj generalnoj avijaciji.
Istražitelj vazduhoplovnih nesreća Bosne i Hercegovine je u jednom izveštaju konkretno i naveo da je pritisak srpskih organizatora ovih operacija, zbog želje za profitom, ozbiljno ugrozio bezbednost letenja iznad njegove države.
Većih incidenata nije bilo od 2022. godine, lisice više nisu besne a srpska generalna avijacija, ni kriva ni dužna, već 14 godina ima poslovnog smisla, kadra i letelica.
Tango Six je 2011. godine izveštavao sa pripreme za let jedne jesenje misije izbacivanja mamaca sa aerodroma Lisičji Jarak: