Međunarodni simpozijum o održivoj avijaciji (International Symposium on Sustainable Aviation – ISSA 24) počeo je juče na Mašinskom fakultetu, u organizaciji Katedre za vazduhoplovstvo i Eskisehir tehničkog univerziteta iz Turske. Reč je o naučnoj konferenciji koja je kroz saradnju turskog i srpskog univerziteta posvećena održivosti u svim oblastima vazduhoplovstva. Na simpozijumu će biti prezentovano 37 naučnih radova, biće održana dva naučno-stručna panela kao i sesija posvećena industriji.
Svim zainteresovanim slušaocima omogućeno je besplatno praćenje svih sesija putem „Microsoft Teams“ platforme. Linkovi za pristup nalaze se u programu simpozijuma koji je dostupan na sajtu.
„Leteći taksiji“, sada stručnije
Samo par dana nakon ohrabrujućih vesti za eVTOL segment industrije koje su stigle iz Amerike i prilično depresivnog zavrtanja slavine javnih para za najaktivniju evropsku kompaniju Lilium, jedan od radova na ISSA simpozijumu bio je posvećen budućem fenomenu eVTOL letelica na srpskoj EXPO 2027 izložbi.
Rad je prezentovao Ognjen Peković, vanredni profesor Mašinskog fakulteta.
Prezentacija je započela sa objašnjavanjem konteksta inostranoj publici i planiranim lokacijama kako izložbe, tako i pogodnih lokacija za potencijalna sletanja eVTOL-a. Budući da država (pre svih Ministarstvo finansija, koje na neki način i vodi ovaj budući projekat) još nije izašla u industriju i vazduhoplovnu zajednicu sa planovima, prezentacija nije donela nove konretne informacije.
Ono što jeste istakla i što jeste bilo intersantno svakako je inženjerska analiza korisne nosivosti (putnika) ovakvih letelica kroz prizmu frekvencije korišćenja i njihove pogonske arhitekture.
Do sada je laička javnost mogla da vidi samo prezentaciju francuskog RATP-a koju je medijima sažeo predsednik Srbije.
Grupa autora na čelu sa Pekovićem je analizirala kejs postavivši nekoliko lokacija već postojećih helidroma u i oko Beograda. Mali nedostatak ovog modela svakako je u tome što su koristili helidrom na krovu policijske stanice u Bulevaru Despota Stefana koji zapravo nikada nije pušten u upotrebu. Model jasno ilustruje da najrealnija ruta može biti EXPO – „Nikola Tesla“:
– Integracija vazdušnih taksija za Expo donosi nekoliko ubedljivih prednosti usklađenih sa ciljevima moderne urbane mobilnosti. Pre svega, ova vozila nude značajnu uštedu vremena u poređenju sa tradicionalnim kopnenim prevozom. Korišćenjem treće dimenzije za transport, vazdušni taksiji mogu pomoći u smanjenju saobraćajnih gužvi na nivou zemlje, što je rastući problem u urbanim sredinama. Ekološke prednosti su još jedan ključni faktor, jer većina dizajna vazdušnih taksija koristi električne pogonske sisteme, što rezultira manjim emisijama štetnih gasova u poređenju sa konvencionalnim načinima prevoza. Štaviše, za razliku od tradicionalne transportne infrastrukture, vazdušni taksiji zahtevaju minimalnu zemaljsku infrastrukturu, prvenstveno u obliku „vertiportova“. Ovo predstavlja značajnu prednost u troškovima u odnosu na alternative kao što su novi putevi ili podzemni sistemi.
Za procenu izvodljivosti implementacije vazdušnih taksija, analizirana su dva primarna scenarija: gradski i međugradski transport. Za gradski transport, studija je identifikovala tri postojeća helidroma u Beogradu kao potencijalne lokacije za „vertiportove“. Udaljenosti između ovih lokacija variraju, pri čemu je aerodromski helidrom udaljen 6 kilometara od EXPO lokacije, a helidrom u centru grada približno 15 kilometara. Razmatrane su dodatne lokacije duž reke Save, prateći njujorški model vazdušnih puteva baziranih na rekama radi smanjenja zagađenja bukom.
Analiza međugradskog transporta ispitala je veze sa drugim srpskim gradovima, s obzirom da neki modeli letelica nude domet od 200-250 kilometara. Studija je uključivala postojeće helidrome u Novom Sadu, Nišu i Vršcu, sa udaljenostima od 72 do 216 kilometara. Ova šira mreža mogla bi potencijalno povezati velike srpske gradove tokom perioda EXPO-a. – prezentovao je Peković.
EASA klasifikuje električna vozila za vertikalno poletanje i sletanje (eVTOL) u tri glavne kategorije: multikopteri ili konfiguracije bez krila, konfiguracija za podizanje i krstarenje sa vektorskim potiskom ili vektorskim podizanjem, i konfiguracija za podizanje i krstarenje sa složenim rotorima. Studija je analizirala predstavnike svake kategorije, ispitujući njihove zahteve za snagom i energijom za različite faze misije. Ključni nalazi otkrili su značajne varijacije u performansama, prvenstveno zbog razlika u maksimalnoj težini pri poletanju. Analizirane letelice uključivale su konfiguraciju sa 2 sedišta, konfiguraciju sa 7 sedišta i konfiguraciju sa 4 sedišta.
– Pod specifičnim operativnim pretpostavkama, uključujući mogućnost zamene baterija za neke letelice i planirane sesije punjenja, rezultati dnevnog kapaciteta putnika bili su ilustrativni. Za gradski transport, najmanja letelica mogla je prevesti 18 putnika dnevno, dok je najveća mogla primiti 120 putnika. Letelica srednje veličine pokazala je kapacitet od 57-76 putnika, u zavisnosti od toga da li je radila sa pilotom ili bez njega. Mogućnosti međugradskog transporta bile su ograničenije, pri čemu se najmanja letelica pokazala neodgovarajućom zbog nedovoljnog dometa. Veće letelice mogle su završiti samo četiri misije dnevno, što se prevodi u 24 odnosno 12 putnika dnevno. – zaključak je rada.
Čini se da je ovde i poenta praktične primenljivosti koncepta, koju je uvek interesantnije čuti od stručnjaka (vazduhoplovno) mašinske struke. Jednostavno, broj ljudi koji može biti prevožen eVTOL letelicama, kao što je to ovde analizirano u jednom danu, definitivno isključuje bilo kakvu vezu sa aktivnošću koju zovemo „taksi“. Nešto što zbog drumskog saobraćaja ipak definišemo kao visokofrekventno sa hiljadama ljudi preveženim u jednom danu.
Jasno je da će termin „avio-taksi“ biti samo i jedno refleksnija i asocijativnija marketinška odrednica. Peković je još konkretnije potom ušao u tematiku:
– Uspešna implementacija usluga „vazdušnih taksija“ za EXPO 2027 suočava se sa nekoliko ključnih izazova. Razvoj regulatornih okvira obuhvata protokole upravljanja vazdušnim saobraćajem, uspostavljanje sigurnosnih standarda i procedure integracije u kontrolisani vazdušni prostor. Prihvatanje javnosti ostaje ključni faktor, sa zabrinutošću o buci, sigurnosti i integraciji sa postojećim transportnim sistemima koje treba rešiti. Tehnički infrastrukturni zahtevi uključuju izgradnju i sertifikaciju „vertiportova“, infrastrukturu za punjenje i objekte za održavanje. Operativna razmatranja kao što su upravljanje baterijama, logistika punjenja, obuka pilota i sertifikacija, kao i ograničenja vezana za vremenske uslove takođe moraju biti pažljivo razmatrana. –
Implementacija vazdušnih taksija za EXPO 2027 u Beogradu predstavlja ambiciozan ali dostižan cilj, zaključio je Peković prezentaciju:
– Posvećenost Vlade Srbije projektu, zajedno sa tekućim razgovorima sa proizvođačima, sugeriše snažnu osnovu za napredak.
Međutim, relativno ograničen dnevni kapacitet putnika trenutnih modela letelica ukazuje da će „vazdušni taksiji“ verovatno služiti kao premijum transportna opcija, a ne kao rešenje za masovni tranzit za EXPO. Ipak, uspeh projekta mogao bi pozicionirati Beograd kao pionira u implementaciji urbane vazdušne mobilnosti, pružajući vredne uvide za buduće primene u drugim gradovima širom sveta.
Kako se regulatorni okviri nastavljaju razvijati i tehnologija napreduje, put ka implementaciji postaće jasniji. Iako značajan posao ostaje da se obavi, sigurna, efikasna i uspešna integracija usluga vazdušnih taksija za EXPO 2027 predstavlja smeo korak ka budućnosti urbane mobilnosti. Beogradsko iskustvo sa ovom implementacijom moglo bi poslužiti kao ključna studija slučaja za gradove širom sveta koji razmatraju slična transportna rešenja. – konstatovao je Peković u prezentaciji rada u kojem su još učestvovali i Pavle Petrović, Jelena Svorcan i Marija Baltić.