Partner 2015: „SDPR“ šibicarenje

Tango Six je ljubaznošću organizatora ovogodišnjeg „Partnera 2015“, Ministarstva odbrane i „Yugoimport SDPR-a“, kao i drugi domaći i strani mediji, izveštavao sa najvećeg domaćeg sajma naoružanja i vojne opreme.

Iskoristili smo priliku i serijom reportaža (većinu emitujemo ove nedelje) pokrili vazduhoplovni segment manifestacije koja svake dve godine predstavlja dostignuća domaće namenske industrije. Budući da nam je namenska industrija podjednako propala kao i drugi segmenti države, „Partner“ je pre svega prilika da se sagledaju domaći R&D (istraživanje i razvoj) projekti i da se sa osmehom konstatuje šta je sada, sa koliko malo para ponovo reciklirano – da u opšte ne izgleda loše i da predstavlja veoma zanimljivo rešenje.

Vašar improvizacija

Ove godine je bilo očigledno da Ministarstvo odbrane nije bilo zainteresovano za „Partner“.

Protokolarno otvaranje uz (i za srpske standarde) neverovatno primitivan početak – emitovanjem snimka fanfara kada ulazi ministar, bilo je standarno nemaštovito: 50ak ljudi obišlo je izlagače u jednom turnusu, ministru su prikazani „ponosi“ i to je bilo to.

Mediji su bili nezainteresovani iznad svakog proseka. Toliko da je velika većina otišla odmah posle photo-op prikaza (uz Velju Ilića kao još jednu anegdotalnu bizarnost) ne stigavši da se smesti u „Press centar“. Pet kvadratnih metara, bez vode, bez Interneta i bez ikakvog smisla.

Kao što sam već istakao, „Partner“ je isključivo esnafski, usko-profilisani događaj koji, ukoliko analiziramo aspekt prezentacije i komunikacije s javnošću, ne interesuje širu javnost. Osim države koja na njemu prodaje oružje i profesionalaca i entuzijasta koji se dive ingenioznim rešenjima domaćih stručnjaka.

Državna prodaja oružja je jedan od ciljeva manifestacije. Pogodna prilika da se delegacije iz siromašnih ili bogatih Azijskih, Afričkih i drugih zemalja trećeg sveta okupe i da im se (u većini slučajeva) proda nešto reciklirano, nekonkurentno, daleko od modernog po odličnoj ceni – a da je pouzdano i spremno za lokalni konflikt, rat ili borbu za nezavisnost.

Namenska industrija Srbije tako godinama preživljava. Podeljena između države i državne kompanije anahronog naziva i mentalnog sklopa – „Yugoimport SDPR“.

Preživljava, i uprkos drastičnom manjku investicija u stanju je da proda i u većini slučajeva ponudi dobra i realna rešenja.

Treba li SDPR-u veština javnog nastupa?

Uz prethodnu konstataciju da je zadatak „SDPR-a“ da prodaje u inostranstvu, može li im se zameriti komično neprofesionalno neznanje javnog nastupa i komunikacije sa stručnom i širom javnošću unutar Srbije? Na sajmu koji su sami, delom, organizovali?

Može. I treba.

Utisci ovih redova nisu motivisani lošem odnosu prema Tango Sixu kao veoma usko profilisanom mediju, već prema greškama „SDPR-a“ koje toliko rade na štetu imidža zemlje i domaće namenske industrije da polako prevazilaze kafanske animozitete prema „Firmi“ ili „SDPR-u“.

Da su novinari i mediji vulgarne, hodajuće, sujete spremne da preuveličaju i bez provere interpretiraju svaki milimatar njihovih pogrešno zaključenih površnih interpretacija – tačno je.

Da je „SDPR“ večni razvojni prototip statusa kvo koji ubija inovaciju i inicijativu razvoja domaće namenske industrije – takođe je tačno.

Sova

Iako smo znali da „Utva“ sprema ovo iznenađenje, premijera „novog“ domaćeg aviona zatekla nas je u oduševljenju. Sveži sa najveće svetske vazduhoplovne priredbe, naoštreni da izveštavamo sa ove premijere i obradimo je do najsitnijih detalja – zaustavio nas je, nosilac projekta, „SDPR“.

Veoma raspoloženi zvaničnici „Utve“, mahom inženjeri, bili su više nego raspoloženi da sa nama pričaju o svom novom čedu. Čedu koje, kada ga budemo detaljnije analizirali, možda i neće biti toliko sjajno i značajno, ali predstavlja srpski R&D. Kakav-takav, ali naš. I ponovo smo imali tu privilegiju da imamo vazduhoplovnu premijeru, vest.

Uprkos spremnosti inženjera „Utve“ da pričaju, „SDPR“ im nije dao odobrenje za pojavljivanje pred kamerom za Tango Six.

Bili smo uporni.

Nekoliko puta smo apelovali zvaničnicima na štandu „SDPR-a“ da nam omoguće intervju uz našu drsku konstataciju da smo prošle nedelje to isto radili sa najvećim svetskim vazduhoplovnim projektima i da „Niko nije rekao neću“.

Petoro devojaka i žena na „SDPR“ pultu nije bilo svesno potrebe da preskoče slojeve odgovornih osoba sa kojima su nas spajale. Tako smo se rukovoli sa mnogobrojnim državnim službenicima od kojih je jedna gospođa od reči do reči izjavila (konkretan citat, bez dramatizacije):

– Trebalo je da se najavite, pošaljete dopis, faxom.

Uz našu, još jednu, drsku i veoma bezobraznu opasku, da se nalazimo na sajmu čiji su oni jedan od organizatora i na kojem izlažu, dobili smo obećanje da će nešto pokušati. Ništa nisu uradili.

Zvanična „SDPR“ brošura: Krađa fotografija, nepoznavanje engleskog jezika

Dok smo ostali uskraćeni za intervju o projektu Sova; ne detalje, imena klijenata, cene i sl, već priču sa inženjerske strane, slučajno smo sa pulta uzeli u ruke zvaničnu „SDPR“ sajamsku brošuru.

Fotografije ispod ilustruju praksu javnog nastupa koja je neshvatljiva za kompaniju ovog ranga i istorije.

Uprkos relativno kvalitetnim organizacijama izlaganja kompanije na sajmovima naoružanja širom planete, odgovorni za komunikaciju i javni nastup „SDPR-a“ improvizuju u industriji koja nije ni toliko jadna, ni toliko bez kadrova kao što se brendira. A brendira se isključivo ovakvim neprofesionalnim izgredima.