[ANALIZA] Hrvatska sa Rafalom, Srbija sa MiG-29SM: Ko je bolji?

Pored toga što su pojedini hrvatski mediji prošle nedelje, pozivajući se na svoje nezvanične izvore, preneli informaciju da će Hrvatska nabaviti francuske višenamenske borbene avione Rafal, očekuje se da će odluku o izboru novog borbenog aviona namenjenog hrvatskom ratnom vazduhoplovstvu, vlada Hrvatske doneti u petak 28. maja. Time bi se trebao završiti proces odabira koji traje još od leta 2019. godine, aktivno od januara prošle godine, a konačna odluka je bila odlagana, kako zbog pandemije Korona virusa tako i zbog zemljotresa na Baniji.

Prema daljim planovima, nakon odluke hrvatske vlade o tome šta će biti nabavljeno, započeće se višemesečna faza izrade međuvladinog ugovora sa državom čiji je avion izabran i nastojaće se da se to okonča do kraja ove godine kada bi ugovor bio i potpisan. Već pomenuti hrvatski mediji koji su objavili da će se nabaviti polovni Rafali, naveli su da bi prvih 6 aviona stiglo 2024. godine, da bi 12 letelica u trenutno najsavremenijoj verziji F3R koštali 900 do milijardu evra i da bi najstariji primerak koji bi bio isporučen Hrvatskoj imao 10 godina, kao i da je na tim avionima dostupno još oko 60-65 posto resursa.

Hrvatskoj ova nabavka dolazi u nezgodono vreme.

Tu je pre svega, osim elementarnih nepogoda, pandemija Korona virusa koja još uvek traje i koja je značajno oslabila ekonomiju. Međutim,  ukoliko se uskoro ne naruče avioni, hrvatsko ratno vazduhoplovstvo (HRZ) će 2024. ostati bez svoje borbene komponente koju čini eskadrila zastarelih lovaca-presretača MiG-21, a kojima u periodu 2023-24. ističu resursi.

Državno i vojno rukovodstvo Hrvatske odlučilo se za kupovinu koja će biti dugoročno rešenje opremanja HRZ – ti avioni bi trebali biti u upotrebi barem 30 godina. Da li se možda moglo ići na neko kratkoročno ili srednjeročno privremeno rešenje, kao što su to u regionu Balkana uradile Srbija i Rumunija, može biti predmet neke druge analize.

Nema sumnje, da ako HRZ dobije Rafale, i to u već pomenutoj verziji F3R, da će Hrvatska na Balkanu, pa i šire (ako računamo recimo samo Mađarsku kao hrvatskog suseda, ali možda ne i Italiju) zajedno sa Grčkom, imati po taktičko-tehničkim karakteristikama, najsavremeniji i najkompletniji višenamenski borbeni avion.

Mogu li se porediti?

Širu zainteresovanu javnost u Srbiji svakako zanima koliko je Rafal bolja letelica od onoga sa čime raspolaže RV i PVO Vojske Srbije, a to je naravno sovjetski, odnosno ruski, lovački avion MiG-29. Pre nego što bi uporedili ta dva aviona, treba sagledati neke činjenice koje bi to poređenje učinilo realnijim. Mnogi će reći, i verovatno su u pravu, da nije fer porediti Rafal i to u svojoj danas najsavremenijoj operativnoj verziji F3R, sa starom generacijom MiG-a 29 (verzije Izdelije 9.12, 9.13 i 9.51- dvosed UB), makar to bio i modernizovani višenamenski MiG-29SM na koje će biti dovedeni srpski avioni, ali samo naravno jednosedi, dok će dvosedi, pre svega zbog nedostatka radara, verovatno proći kroz modernizaciju manjeg obima.

Ne samo da je Rafal savremeniji, nego je reč i o tome da se taj avion svrstava u 4,5 generaciju (u Rusiji bi to bilo 4++, ovu oznaku su možda izmislili novinari ali je upotrebljavaju ruski vojni zvaničnici i predstavnici vojne industrije) dok je MiG-29 4. generacija, a prema mnogim osobinama bi za Rafalom mogao zaostajati i čitavu generaciju. Sa Rafalom bi bilo realnije porediti novu generaciju MiG-a 29, dakle izvozne MiG-29M i M2 kao i MiG-35, kako izvoznog modela tako i varijante namenjene ruskim Vazdušno-kosmičkim snagama.

Nije reč samo o generacijama već i tome kada i kako su ti avioni konstruisani kao i kakvi su bili taktičko-tehnički zahtevi. Dok je 80-tih godina Rafal od početka zamišljen kao višenamenski borbeni avion, MiG-29 je krajem 60-tih i početkom 70-tih definisan kao laki lovac, odnosno laki frontovski (taktički) lovački avion. Ispostavilo se i da je to platforma sa relativno ograničenim mogućnostima modernizacije, pretvaranja letelice u višenamensku borbenu platformu.

Njegov razvoj dodatno su usporile i povremeno zaustavljale raspad SSSR-a, teška ekonomska situacija u Rusiji tokom 90-tih godina kao i nezainteresovanost ruske vojske za tim avionom, jer su joj značajnije bile platforme nastale razvojem veoma potentne familije aviona nastale iz lovačkog aviona Su-27. Za to vreme razvoj Rafala je, i pored problema i skakanja cene razvoja, tekao svojim tokom i danas je to, slobodno se može reći, jedan od najboljih višenamenskih borbenih aviona, iako je u naoružanje već odavno uvedena i, za sada ne baš u svim aspektima toliko uspešna (možda je još uvek i rano o tome govoriti) 5. generacija borbenih aviona.

Rafal je kao višenamenski borbeni avion u Francuskoj zamenio lovce, lovce bombardere/izviđače Mirage F1, jurišne avione Jaguar, palubne lovce-presretače F-8 ‘’Crusader’’, palubne lovce-bombardere Super Etandard, lovce-bombardere Mirage-2000D, u velikoj meri lovce Mirage-2000B i C, i na kraju će zameniti sve preostale borbeen avione Mirage-2000 (lovce-bombardere Mirage-2000N i višenamenske Mirage-2000-5). Za Francusku to nije samo avion koji je lovac, lovac-bombarder/izviđač za dejstvo po ciljevima u vazduhu, na kopnu i moru, već je to ujedno i taktički bombarder koji može biti naoružan nuklearnim raketama.

Hrvatska će dakle na duže staze opremiti svoje ratno vazduhoplovstvo borbenim avionima, za razliku od nje, Srbija se pre oko pet godina odlučila za privremeno rešenje, prihvatanje donacije polovnih MiG-ova 29 iz Rusije i Belorusije koji bi mogli ostati u upotrebi do perioda oko 2030. godine (možda je realnije i koju godinu duže). Ako bi njihova zamena stigla u tom periodu onda bi novi višenamenski borbeni avioni za RV i PVO VS trebali biti naručeni tri do 5 godina od isteka resursa i životnog veka postojećih aviona. Međutim, kako je održavanje tih aviona po stanju mi još ne znamo sa sigurnošću do kada će oni biti korišćeni i koliko će njih zaista moći da leti do tog perioda. Takođe, 29-ke moraju biti u upotrebi i kada stignu novi avioni, i to sve dok se novim letelicama ne postigne makar početna ako ne i puna operativna sposobnost.

Srbija je dobila donaciju ali je imala velike troškove njihovog uvođenja u upotrebu i dovođenja aviona na želeljeni nivo sposobnosti. Plaćen je njihov transport, remonti različitih obima, dorade, realizovana je nabavka rezervnih delova, remont motora, nabavka zemaljske opreme, kupovina vazduhoplovnih ubojnih sredstava, a u toku je modernizaciju na već pomenuti standard MiG-29SM. Još uvek nemamo zvaničan podatak koliko je sve to koštalo, može se samo proceniti da bi to moglo biti negde oko 250-300 miliona evra ali je možda i to nerealno obzirom da se ne znaju količine kupljenih rezervnih delova kao i naoružanja. Takođe moramo se ograditi da mi još ne znamo specifikaciju sprskih MiG-ova 29SM a to sigurno neće biti isti onaj avion iz 1995.

Nesporno je dakle da je Rafal F3R, sveobuhvatno gledano, tehnički i tehnološki daleko savremeniji od MiG-a 29SM. Ta prednost francuskog aviona naročito je izražena što se tiče elektronike i naoružanja, a u manjoj meri kada su u pitanju neke letne osobine. Međutim, sve te taktičko-tehničke karakteristike (TTK) do kojih možemo doći putem zvaničnih izvora koji se mogu naći u literaturi, knjigama, enciklopedijama, reklamnom materijalu proizvođača i naravno internetu, ne moraju u potpunosti biti istinite. Proizvođači navode mogućnosti i sposobnosti svojih sistema ali retko kada objavljuju brojke.

Tačne podatke imaju samo korisnici letelica, ponešto od toga iscuri i u javnost, a često se to dešava i zbog nekog interesa. Nekada informacije budu pozitivne, ponekad i negativne. Isto tako, borbeni avion se ne može posmatrati kao jedinka, već kao deo sistema. Na primer sistema PVO (koga osim lovačke avijacije čine još artiljerijsko-raketne jedinice, vazdušno osmatranje i javljanje, sistem veze, elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva) ili kao deo borbene vazduhoplovne grupe sa različitim tipovima aviona raznih namena. Posebno je besmisleno porediti avione u nekoj eventualnoj situaciji ‘’jedan na jedan’’ jer je takav scenario veoma malo verovatan.

O Rafalu F3R kao i o MiG-u 29SM se može naći mnoštvo zvaničnih i nezvaničnih informacija. Mi ćemo se koncentrisati na one najvažnije, ono što je najzanimljivije i najbitinije kako bi se što bolje sagledalo o kakvim avionima je reč. Kao što smo već napomenuli, francuski avion je u jednom trenutku bio što se tiče opštih osobina, najkompletniji borbeni avion kada je u pitanju njegova namena i sposobnost da izvrši sve zadatke koji su pred njega postavljeni kako bi se dokazalo da je to prava višenamenska platforma. Ono što je bitno napomenuti je da ga odlikuju kompaktnost i modularnost, prilagodljivost, a poseduje i mnoge karakteristike borbenih aviona 5. generacije.

Tako Rafal ima superkrstarenje, navodi se da bez uključivanja dodatnog sagorevanja motora, može da krstari brzinom od 1,4 maha, tu je potom podatak da ima veoma mali radarski odraz (RCS) od svega 0,5 do 2 m2 u zavisnosti od konfiguracije (RCS je sigurno dosta veći kada je avion teško natovaren naoružanjem i rezervoarima za gorivo), a avion nema spremnike za ubojna sredstva u unutrašnjosti zmaja. Smanjenje radarske vidljivosti postignuto je primenom kompozitnih materijala kao i tzv. RAM (Radar Absorbing Material) premaza, a specijalni takozvani “zlatni“ premaz nanesen je na vetrobransko staklo i poklopac kabine. Kompoziti čine 25 procenata mase konstrukcije i 20 procenata mase oplate, a ti materijali pokrivaju 70 posto oplate. Za MiG-29 se može naći da RCS, u najverovatnije ‘’čistoj’’ konfiguraciji, iznosi 5 m2 (takav podatak se obično navodi za prednju polusferu tj. ‘’head on’’), a u konstrukciji su pretežno zastupljeni alimunijumske, litijumske, čeilčne i titanijumske legure i u vrlo maloj meri kompoziti.

Kada se navodi da je Rafale kompaktan to znači da je većina sistema integrisana u zmaj aviona, dakle vrlo malo dodatne opreme se mora nositi na spoljašnjim nosačima. Ono što važi i za francuski i za sovjetski/ruski avion je da je da su oni u najvećoj meri, u nekim slučajevima gotovo 100 procentno proizvedeni u Francuskoj odnosno Rusiji. Dakle počevši od zmaja, elektronike, hidraulike, pneumatike, pogonske grupe, naoružanja čime se malo koja država danas može pohvaliti, a to ujedno predstavlja veliku prednost kada je reč o odobrenju pomenutih letelica za prodaju drugim državama koje će u zavisiti od jednog izvora snabdevanja svim neophodnim sredstvima kako bi se održala operativnost letelica.

Nakon prvog leta demonstratora Rafala A 1986. godine i prvih letova prototipova različitih verzija početkom 90-tih, prvo je u naoružanje 2000. godine uveden mornarički palubni Rafal M, a prve isporuke Rafala B i C za RV Francuske realizovane su u periodu 2004-2006. Primena standarda F3R čija su letna ispitivanja započela aprila 2014., je odobrena oktobra 2018. godine. MiG-29 je poleteo davne 1977., prvi avioni stigli su u jedinice 1983. a MiG-29SM se pojavio 1995. kao modernizacija verzija  Izdelije 9.12, 9.13 i 9.13S (i njihovih podvarijanti), a obimnije dorade su pre svega podrazumevale integraciju vođenog naoružanja vazduh-zemlja uz podrazumevanu modifikaciju radara i elektronske opreme i delimičnu primenu tehnologija sa obustavljenog programa višenamenskog borbenog aviona MiG-29M (Izdelije 9.15) koji je poleteo 1986.

Kada je reč o borbenim mogućnostima glavno preimućstvo Rafala F3R u odnosu na MiG-29SM je u elektronskoj opremi i naoružanju. Tako je kod F3R glavni senzor višenamenski AESA radar RBE2 AA sa 1000 GaAs T/R modula za koga se može naći podatak da mu je domet do 140 km u otkrivanju cilja koji ima RCS 3 m2 i oko 110 km u njegovom praćenju, uz istovremeno praćenje 40 ciljeva u vazduhu i omogućavanje istovremenog napada na njih 8. Takođe može otkriti i pratiti više ciljeva na kopnu i moru. To je prvi operativni evropski AESA radar koji je ugrađen u višenamenski borbeni avion.

MiG-29SM poseduje višenamenski radar N019ME (ili N019M1E) koji istovremeno može pratiti 10 ciljeva u vazduhu a omogućuje istovremeno gađanje dva takva cilja. Na osnovu izjava srpskih zvaničnika, saznali smo da će domet tog radara na srpskim avionima biti 120 km (to odgovara i dometu radara N010ME Žuk-ME za cilj koji ima RCS 5 m2 sa čijim komponentama se i modernizuje radar N019). U sastav radiolokacionog nišanskog kompleksa uveden je novi radiolokacioni kanal ARLK sa autonomnin računarom MVK-04. Radi primene televizijski samonavođenih ubojnih sredstava klase vazduh-zemlja, u sistem za upravljanje vatrom (SUV) je uključen i televizijski kanal sa autonomnim računarom. Ovako modifikovan SUV omogućuje da se slika sa televizijske glave za samonavođenje raketa i bombi prikazuje na višenamenskom kolor displeju MFI-54 koji je ugrađen umesto radarskog prikazivača . Tu je zatim novi višenamenski centralni računar, navigacijski sistem uz primenu GPS a primenjena je i magistrala podataka po standardu MIL-STD-1553B.

Fuzija senzora primenjena je kod oba aviona, s tim što je MiG-29 to imao još 80-tih ali naravno u mnogo manjoj meri nego danas nova generacija tog aviona, a da ne govorimo o Rafalu. Drugi glavni senzor francuskog aviona je optoelektronski sistem FSO – Front Sector Optronics (ili na francuskom OSF) koji kod verzije F3R ima TV senzor, laserski daljinomer i laserski obeleživač što mu omogućuje pasivno uočavanje i pračenje ciljeva, pre svega u vazduhu (prema nekim podacima na daljinama i do 100 km), zbog toga se ne mora uključivati radar što dodatno smanjuje mogućnost neprijatelja da na taj način otkrije avion. MiG-29 ima za današnje uslove izuzetno skroman optoelektronski sistem OEPS-29 malog dometa sa infracrvenim daljinomerom i laserim obeleživačem kao i IC nišanom na kacigi pilota Šćel-3UM, a to je deo kompleksa KOLS 13S ili kod novijih verzija 13SM ili 13SM1.

Još jedna od odličnih karakteristika Rafala je što mu je čitav sistem za elektronsko ratovanje smešten unutar zmaja aviona, dakle ne mora da nosi neke dodatne kontejnere sa opremom kao što je to slučaj sa MiG-29SM i sličnim platformama. Rafalov sistem za Ei i PED Spectra je u potpunosti integrisan sa svim drugim sistemima u avionu, i daje upozorenje na višespektralnu opasnost od neprijateljskih radarskih i laserskih senzora kao i raketa.

Prema navodima proizvođača, Spectra je sistem koji ima sposobnost da na velikim daljinama otkrije, prepozna i odredi položaj pretnje, a to omogućuje posadi da veoma brzo izabere kakve će protivmere izabrati koje će efikasno delovati, bilo da se radi o ometanju radara, izbacivanju infracrvenih mamaca ili radarskih dipola, ili izvođenja protivraketnih manevara. Ovaj sistem ne samo da omogučuje izbegavanje pretnje sa zemlje, već i lokaciju kao i prenos podataka o položaju iste koji je koristan za njeno uništenje preciznim vazduhoplovnim ubojnim sredstvima. Spectra se, između ostalog sastoji od signalizatora radarskog ozračenja (RWR) (koji je povezan sa sistemom za izbacivanje mamaca radarskih dipola), tu je potom signalizator laserskog ozračenja (LWS), sistem za upozorenje o približavajućoj raketi (MAWS ili MWS), a tu su i radarski ometači.

Za razliku od ovakog kompleksnog sistema, MiG-29SM može imati jednostavnije sisteme tipa Talisman ili Satelit-2 ili MSP-418K koji nisu u potpunosti intеgrisani u zmaj aviona već se kontejneri sa delom opreme moraju nositi na spoljnim potkrilnim podvesnim tačkama (kod nekih se ispod kontejnera može postaviti nosač sa raketom vazduh-vazduh malog dometa). Pre nedelju dana mogli smo da primetimo da se na srpskim MiG-29SM nalazi i novi, savremeniji signalizator radarskog ozračenja L-150-29 ‘’Pastelj’’ koji između ostalog omogućuje i upotrebu protivradarskih raketa.

Rafal ima izuzetne network-centric mogućnosti, tu su različiti linkovi za prenos podataka (kao npr. Link 16) velike brzine protoka koji omogućuju umrežavanje i komunikaciju sa drugim avionima istog ili različitog tipa, sa letećim ili zemaljskim komandnim centrima, i to u realnom vremenu. Takav sistem kod MiG-29SM ne postoji već se avion samo može navoditi sa zemlje. Kod Rafala F3R se putem data linkova mogu slati podaci sa različitih senzora, pored radara i optoelektronsjkog sistema tu je i novi nišansko-navigacijski kontejner TALIOS sa TV senzorom visoke rezolucije, IC senzorom i laserskim obeleživačem ciljeva.

Osim toga može nositi  izviđački kontejner AREOS sa dnevno-noćnom opremom koja omogućuje izviđanje i sa velikih daljina i visina (može takođe slati podatke u realnom vremenu preko data linka), potom  tu je sistem ROVER (“Remotely Operated Video Enhanced Receiver”) koji omogućuje posadi da sa trupama na zemlji (FAC-Forward Air Controllers) deli fotografije ili video snimke ciljeva. MiG-29SM nema nikakve nišanske niti izviđačke kontejnere.

Kokpit Rafala je izuzetno moderan, pored širokougaonog gornjeg elektrooptičkog prikazivača (HUD) ispod koga se nalazi HLD (Head Level Display), tu je centralni prikazivač AFD (Adaptive Flight Display) površine 0,1 m2 na kome se uglavnom prikazuje taktička situacija, a postoji i opcija AMP (Adisory Map Display). Pored centralnog prikazivača se sa obe strane nalaze dva prikazivača dimenzija 152,4 x 152,4 mm, a svi paneli u kabini su osetljivi na dodir. Za upravljanje navigacijom, komunikacijama, sistemom za samozaštitu aviona, za izbor modova rada radara i naoružanja, koristi se sistem glasovnih komandi tzv. DVI (Direct Voice Input) tipa Crouzet koji u zavisnosti od sistem araspoznaje 50 do 300 reči. Standardnu opremu takođe čini i prikazivač montiran na kacigi pilota Sextant Topsight. Piloti sede u izbacivim sedištima klase 0-0 Martin Baker Mk 16F (SEMMB) koja su postavljena pod uglom od 29 stepeni kako bi pilot/piloti (kod dvoseda je tu i operator naoružanja) lakše podnosili G-opterećenja. Upravljačka palica je postavljena bočno sa desne strane, ona je deo HOTAS sistema, a komande su naravno električne (FBW – Fly by Wire).

Kada se porede same performanse, Rafal ima veliku prednost što se tiče borbenog radijusa, s tri rezervoara, dve rakete vazduh-vazduh i dve krstareće rakete on iznosi 1850 km dok MiG-29 ima borbeni radijus sa raketama vazduh-vazduh od 700-800 km. Rafal ima ugrađen sistem za pretakanje goriva u vazduhu (IFR), može nositi čak 5 spoljašnjih rezervoara za gorivo sa 8500 litara dok unutrašnji rezervoari imaju kapacitet od ukupno 5750 litara. Postoji mogućnost nošenja kontejnera za popunu gorivom u vazduhu drugih aviona istog tipa. MiG-29 u verziji 9.12 ima 4885 litara goriva u unutrašnjim rezervoarima (9.13 240 litara više), standardno sve starije verzije između gondola motora nose rezervoar PTB-1500 sa 1500 litara goriva. Za 9.12SM i 9.12SD se takođe nudio IFR kao i integrisanje dva rezervoara za gorivo PTB-1150 sa po 1150 litara goriva koji se podvešavaju ispod krila (ovi ‘’bakovi’’ su standardni kod 9.13 i njegovih varijanti i podvarijanti).

Obe letelice imaju odlične manevarske karakteristike, odličan odnos potiska motora i masa (obično se gleda normalna poletna masa sa određenom količinom goriva ali i kada je avion u manjoj meri naoružan raketama vazduh-vazduh, kod Rafala se to kreće od 0,98 do 1,13 a kod MiG-29 1,13-1,15), samim tim su izuzetni avioni za blisku manevarsku vazdušnu borbu. MiG-29 ima veću početnu brzinu penjanja (330 naspram 304,8 m/s), ima veći vrhunac leta (18000 naspram 15835 m) i veću maksimalnu brzinu (2,3 maha, kod Rafala 1,8).

Kada govorimo o resursima aviona, obzirom da je Rafal daleko savremenija letelica, logično da ima mnogo duži vek trajanja. Tako je životni vek zmaja 7000 sati naleta, kod MiG-29 je to prvo bilo samo 2500 da bi MiG to kasnije produžio na 4000 sati naleta. Međuremontni rok motora je kod Rafala F3R (ima dva turboventilatorska motora Snecma M88 maksimalnog potiska od po 75 kN) 3000 sati (1000 sati za ‘’vruće’’ delove) dok MiG-29SM može imati motore Klimov RD-33 (maksimalni potisak od po 81,49 kN) Serije 2 sa međuremontnim rokom od 1000 sati kao i motori Serije 3 kod kojih resurs iznosi 2000 sati.

Vrlo bitna osobina svakog borbenog aviona je naoružanje. Obe letelice imaju dobre topove, Rafal jednocevni top GIAT 30M791 kalibra 30 mm sa 125 granata, brzine gađanja 2500 granata u minuti dok MiG-29 ima jednocevni top 9A-4071K (GŠ-30-1) kalibra 30 mm sa 150 granata (kod dvoseda 100) brzine gađanja 1800 m/s efikasnog dometa do dva km. Za blisku borbu MiG-29 koristi i dobro poznate infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh R-73 (u verzijama R-73, R-73L, izvozne R-73E) dometa do 30 km u prednju polusferu cilja (PPS). Zanimljivo da za blisku borbu Rafale F3R koristi rakete srednjeg dometa MICA IR (u toj ulozi je zamenila raketu Magic II) koja ima kombinovano vođenje, inercijalno uz korekciju putem data linka i u terminalnoj fazi IIR (Imaging InfraRed, sa tragačem koji ima dva talasna opsega), a interesantno i da glava za samonavođenje (GSN) ove rakete (IIR) može avionu biti dodatni senzor.

Za borbu van vizuelnog dometa se, osim rakete MICA IR, Rafal može nositi i verziju MICA RF koja ima takođe kombinovano vođenje, inercijalno uz korekciju putem data linka i u završnoj fazi aktivno radarsko samonavođenje a obično se navodi da ova raketa ima domet od 50 do 80 km. Ipak, najmočnije oružije za uništavanje ciljeva u vazduhu na srednjim pa i velikim daljinama jeste raketa Meteor koja ima isto navođenje kao MICA RF (inercijalno+korekcije data linkom+ARS). Proizvođač navodi da je domet ‘’preko 100 km’’ ali se procenjuje da je maksimalan efikasan domet do 160 km.

Dugo godina je osnovno naoružanje MiG-a 29 za vazdušnu borbu na srednjim daljinama bila raketa R-27R (ili izvozna R1) sa inercijalnim i poluaktivnim radarskim samonavođenjem uz radio korekciju na srednjem delu putanje. Obično se navodi da je efikasan domet do 50 km, a kod MiG-29SM se nudi i varijanta sa povećanim dometom R-27ER (odnosno izvozna ER1) dometa do 100 km. Tu su takođe i rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa sa infracrvenim samonavođenjem, R-27T (T1) dometa 50-70 km (ovu raketu može nositi i dorađeni dvosed) kao i R-27ET dometa do 90 km. Od savremenijih raketa srednjeg dometa tu je raketa R-77 (Izdelije 170, izvozna verzija ima oznaku RVV-AE Izdelije 190) dometa do 80 km čije je vođenje takođe kombinovano, inercijalno uz radio korekciju i u završnoj fazi tu je aktivno radarsko samonavođenje. Do sada nije viđena izvozna verzija nove R-77-1 (izdelije 170-1) dometa 110 km iako se negde navodi da je oznaka izvozne rakete RVV-SD.

I dok prednost Rafala u vazdušnoj borbi i nije toliko velika, ona je ipak izrazita što se tiče dejstva vazduh-zemlja/more pre svega kada se sagleda nosivost aviona, broj podvesnih tačaka i raznovrsnost vazduhoplovnih ubojnih sredstava (vUBS). Na čak 14 podvesnih tačaka (kod palubnog Rafala M 13) može se postaviti tereta mase čak 9500 kg ali je ipak normalno opterećenje od 6000 kg. Najveće ubojno sredstvo je krstareća raketa SCALP-EG mase 1300 kg, dometa preko 560 km sa bojevom glavom od 450 kg koja ima kombinovano vođenje, inercijalno+GPS+TERPROM (terrain profile matching) i u završnoj fazi IIR (Imaging InfraRed) uz primenu Digitized Scene-Mapping Area Correlator (DSMAC).

Rafal je danas jedini avion RV Francuske koji nosi nuklearno naoružanje, na krstareću raketu ASMP-A dometa preko 500 km, mase 860 kg montirana je nuklearna glava TN81 snage 100 do 300 kilotona. U toku je razvoj nove rakete AS4NG koja bi trebala imati domet od preko 1000 km. Kako avion poseduje kontejner sa optoelektronskom opremom, moguća je upotreba laserski vođenih bombi. Tu su američke GBU-12 Paveway II mase 227 kg, GBU-16 Paveway II mase 454 kg, GBU-22 Paveway III mase 227 kg, GBU-24 Paveway III mase 907 kg i kombinovano GPS i laserski vođene GBU-49 Enhanced Paveway mase 227 kg.

Tu je zatim familija francuske precizne municije AASM odnosno ‘’Hammer’’. Prva u nizu je inercijalnio i GPS vođena bomba SBU-38 dometa 15 do 50 km, potom inercijalno, GPS i IIR vođene SBU-54 dometa do 60 km i inercijalno, GPS i poluaktivno laserski vođene SBU-64 dometa do 60 km. Sistemi navođenja razvijeni su za bombe različitih masa, pa tako AASM mogu imati 125, 250, 500 a očekuje se uvođenje u naoružanje i verzije od 1000 kg. Rafal može dejstvovati i po ciljevima na moru odnosno površinske ratne brodove. Za to je namenjena protivbrodska raketa AM39 ‘’Exocet’’ mase 670 kg sa inercijalnim vođenjem i u završnoj fazi aktivnim radarskim samonavođenjem dometa do 70 km.

Za MiG-29SM postoji mnogo manji izbor ubojnih vođenih sredstava vazduh-zemlja, tu su samo televizijski vođena vUBS, rakete H-29TE dometa 30 km i bombe KAB-500Kr ili KAB-500-OD dometa do 10 km. Osim toga tu su protivradarske rakete H-31P mase 600 kg dometa do 110 km a moguće je da se po želji kupca mogu integrisati i protivbrodske rakete H-31A sa aktivnim radarskim samonavođenjem dometa do 70 km. Takođe se verovatno mogu dobiti i unapređene verzije ovih raketa, H-31PD mase 715 kg dometa 250 km i H-31AD dometa 160 km. Nije nemoguće da se na MiG-29SM možda integriše i familija nove rakete vazduh-zemlja H-38 mase 520 kg sa različitim načinom vođenja dometa do 40 km. Nosivost 6 potkrilnih nosača na verziji 9.12 je svega 2200 kg, na 9.13 3200 kg a na 9.13SM se nudi povećanje nosivosti do 4000 (4200) kg.

Nazad u realnost

Opremanjem svoje lovačke eskadrile dodatnim doniranim lovcima MiG-29, Srbija je kao što smo već naveli, privremeno rešila problem u kome se bila našla njena lovačka avijacija. Hrvatska bi taj problem trebala da reši do 2024. i sada vidimo da je po svemu sudeći najozbiljniji kandidat za zamenu HRZ MiG-ova 21, francuski Rafal. Pokazalo se da, ako postoji želja i volja države ali naravno i ako to dozvoljava ekonomska situacija, da se tehnika može nabaviti, na lakši ili teži način. Još uvek međutim ne znamo kako će biti opremljeni i naoružani srpski MiG-ovi 29SM, a isto važi i za avione Rafal koje bi eventualno nabavila Hrvatska.

Ono što je veoma bitno i što je preduslov da će se tehnika uspešno korisitti (ako je moguće u punom obimu) jeste da postoji stručni kadar odnosno školovano ljudstvo. Za jednu eskadrilu od 12-14 aviona potrebno je bar 15-22 pilota i na desetine pripadnika vazduhoplovnotehničke službe. Takođe, potrebno je mnogo novca da bi se eskadrila višenamenskih borbenih aviona održavala operativnom, da se avioni redovno održavaju, popravljaju i dorađuju i da piloti imaju dobar nalet (bitna je i struktura naleta – noćni letovi, letovi u složenim meteo uslovima, različite vežbe, bojeva gađanja). To može koštati i nekoliko desetina miliona dolara/evra (pa i preko toga) na godišnjem nivou (Rafal sigurno nimalo nije jeftin za eksploataciju, procena je da sat naleta košta 16,5 do 18 hiljada evra). Ostaje da se vidi da li će u bar u narednih nekoliko godina Srbija i Hrvatska u tome uspeti.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.