Za sve verujuće idiote

Nisam uvek verovao da su oni koji su ubeđeni u postojanje vanzemaljaca i propratnih fenomena idioti. Bio sam i ja nekad baš mlad i fasciniran uzbudljivom dramaturgijom te pojave sve do trenutka kada sam pročitao jednu zanimljivu knjigu. Ne sećam se nažalost naziva niti autora ali premisa knjige bio je, nazvaću ga tako, NLO skepticizam. Za razliku od nekoliko tomova Erika Von Danikena (sa kojim sam se veoma drogirao kao mali) autor knjige zaboravljenog naziva takođe je bio ekstreman u svojim tvrdnjama. Nije uvijao svoje gađenje obrazovanim ljudima koji su verujući. Nazivjući ih između ostalog i idiotima.

Autor zaboravljenog imena nije samo prosipao svoj prezir uz bogate ilustracije i paralelni debunk-ing od Keneta Arnolda, Rozvela pa sve do ne sećam se više čega. Dao je predlog konkretnog rešenja svevremenskom pro/con dijalogu u vezi malih zelenih. Oformio je fond koji je, ako se dobro sećam, obećavao nagradu od milion dolara onome ko dokaže postojanje vanzemaljaca. Sa dva uslova.
Svako ko je zainteresovan da nagradu uzme (samim tim uloži znatni napor da postojanje ekstratelestralne rase dokaže) morao je da potipše ugovor: plaćaće do kraja života mesečno skromnu sumu izazivaču u fond i ako za života ne uspe da dokaže svoju tvrdnju izazivač će uzeti pare. Ukoliko uspe da je dokaže, dobiće milion dolara. Kako će dokazati? Poslednja stavka ugovora je da vanzemaljsko biće/tvar/entitet mora biti dovedeno živo ili mrtvo pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih Nacija.

Svaka kontraargumentacija malo inteligentnijih verujućih ljudi svodi se na ono preopšto: ko je bilo ko od nas da tvrdi da je nemoguće da se u tolikoj veličini univerzuma ne nađe minimum jedna misleća civilizacija?
Polazna tvrdnja koja je ipak suviše sterilna za moj ukus, u kategoriji: da li je sve ovo oko nas zaista stvarno, ko smo mi, ima li života posle smrti i ostalih gluposti. Svođenje na moguće relativizovanjem svega. Misaona akrobatika bez dokaza.

Kad sam kod gluposti, prošlonedeljna anketa na blogu (10 za postojanje elijena, 8 protiv, 5 za znak pitanja) bila je inspirisana ovim i ovim tekstom. Prvi je preglupa dijareja čijem sam autoru i rekao šta mislim o njemu (da je budala) dok drugi polazi od sajtinga koji su se dešavali od strane letača što je posebno zanimljivo.

Prvi bliski susret treće vrste je i bio prvi intergalatički near miss dva letača. Jednog zvanog Kenet Arnold, drugog verovatno zvanog Zorg ili jebemliga kako. Ako bolje razmislite ne postoji idealniji svedok od letača. Pošto svaka budala može postati civilni pilot neću uzimati njih kao primer. Pravi dragulji su navodna viđenja od strane vojnih pilota, kojih je i bilo. Najbolji od najboljih, zdravi, pametni i kognitivno savršeno sposobni. Idealni svedoci. Ali da li je baš tako?

Svako to navodno viđenje i prateća priča po medijima od strane vojnih letača imali su svoju verziju konačnog dokaza kao u primeru mog skeptičnog inspiratora. Njihova Generalna skupština bio je VLK psiholog. Ko god, gde god da je psihologu vazduhoplovne medicine na svom redovnom pregledu (radi produženja istog koji je neophodan da bi mogli i dalje da lete) izjavio da je video vanzemaljca ili leteći tanjir izneo je vrhunski dokaz. Da je glup.