[ANALIZA] Da li je izraelski PVO sistem Irone Dome zakazao u do sada najvećem raketnom napadu Hamasa?

Prošle subote u ranim jutarnjim časovima, guste salve raketnih projektila poletele su sa prostora pojasa Gaze prema ciljevima u Izraelu. Procene više izvora kažu da je u veoma kratkom vremenskom periodu na Izrael lansirano između 2.500 i 5.000 projektila, od kojih je, reklo bi se, iznenađujuće veliki broj projektila prošao, odnosno probio odbranu koja je najviše oslonjena na protiv-artiljerijsko raketne sisteme, o kojima smo na Tango Sixu već pisali – Iron Dome.

Da bi analizirali pretpostavke o tome šta se moglo dogoditi moramo se prvo nakratko podsetiti taktičko-tehničkih karakteristika sistema ovog izraelskog PVO sistema.

„Gvozdena kupola“ je pre svega projektovan za presretanje i uništavanje raketa zemlja-zemlja kratkog dometa, artiljerijskih projektila i minobacačkih granata ispaljenih sa daljina od 4 do 70 km, čija bi ih trajektorija leta dovela u naseljeno područje.

U određenoj meri, sistem se može suprotstaviti i besposadnim letelicama, krstarećim raketama i helikopterima. Letelicama koje prate linearnu putanju leta, mada su urađene modifikacije upravljačkih sistema projektila, te sada postoje nešto veće mogućnosti dejstva na manevrabilne ciljeve ali na daljinama zahvata glave za samonavođenje, što iznosi (svega) oko 10-15 km. Izrael namerava da poveća domet sistema sa trenutnih 70, na 250 km, kao i da ga unapredi tako da može simultano presretati rakete koje dolaze iz dva različita pravca.

Iron Dome funkcioniše unutar sistema integrisane protivraketne i protivavionske odbrane Izraela, pa se i podaci o ciljevima međusobno razmenjuju i upoređuju. Rakete će biti lansirane samo i ukoliko se za cilj otkrije da je neprijateljski i ukoliko se utvrdi da je u dometu raketne baterije (od 4 – 70 km), odnosno ukoliko je predviđena tačka udara unutar branjene zone upravo te raketne baterije. Ovo se radi u cilju veće efikasnosti sistema, smanjenjem zone odgovornosti jedne raketne baterije, ali i radi uštede raketa koje bi inače često bile lansirane na ciljeve koji su izvan njihove zone odgovornosti, u okviru dometa raketa-presretača i radara za otkrivanje EL/M-2084.

Ovde treba podvući i da su daljine sa kojih se lansiraju rakete, a kojima sistem za upravljanje vatrom može odrediti rejon pada, ograničene na 100 – 120 km.

Iz dostupnih informacija o karakteristikama sistema se vidi da jedna baterija obezbeđuje oko 150 km² teritorije, pri čemu se vodi računa o optimalnom pozicioniranju baterija u odnosu na branjeni prostor i potencijalne položaje napadača. Takođe, cilj je i da se ove rakete ne troše nenamenski inače bi brzo u nekom masovnom udaru mogle biti potrošene. Dejstvo se vrši samo na rakete i granate koje će po proračunu pasti na naseljenu teritoriju ili na branjeni objekat.

Da bi projektil i njegova bojeva glava bili uništeni, raketa-presretač mora pogoditi projektil direktno od napred u vrh, glavu projektila. Pogodak u bok cilja će samo skrenuti projektil koji onda može pasti i na naseljeni deo, neku stambenu zgradu ili slično, i aktiviranjem bojeve glave koja u ovom slučaju nije uništena, uzrokovati ljudske žrtve i materijalnu štetu.

Dakle, iz navedenih karakteristika, inače veoma kvalitetnog sistema, vidimo da postoje načini da se probije. O tome sam pisao i ranije, ali sada ću pokušati malo sažetije i konkretnije.

Kako opteretiti Irone Dome

Prvi problem sistema Iron Dome je kvantitativna zasićenost brojem ispaljenih projektila.

Iako kruže razne procene, sasvim korektna je da jedna raketna baterija Iron Dome može u jednom trenutku da navodi do 20 projektila na 20 vazdušnih ciljeva. Naravno, kako se koja raketa aktivira i oslobodi kanale praćenja i navođenja, tako se, na naredni cilj, može lansirati sledeća raketa. Borbeni komplet spreman za lansiranje obično iznosi 60 projektila na 3 lansera (po 20 na svakom).

Dakle, potrebno je kvantitativno zasititi raketnu bateriju sa barem 2-3 puta većim brojem projektila od borbenog kompleta u lanserima Iron Dome, a koji bi se lansirali da pogode ciljeve unutar branjene zone u intervalima lansiranja koji su približni intervalima lansiranja sistema Iron Dome, dakle 1-2 sekunde između projektila.

Ovde se do sada pojavljivao problem značajne nepreciznosti projektila Hamasa, pa je tako uobičajeno i prema ranijim iskustvima oko 35% projektila padalo van branjene odnosno naseljene zone, a oko 15% imalo kvarove i padalo ubrzo nakon poletanja. Od preostalih 50%, oko 10% je prolazilo odbranu sistema Iron Dome i pogađalo ciljeve. Zato je, pretpostavlja se, jedino rešenje značajno kvantitativno zasititi bateriju Iron Domea.

Prema nekim podacima, u subotnjem napadu na Aškelon, grad nešto severnije od pojasa Gaze, a koji su branile dve (po nekim izvorima tri) Irone Dome raketne baterije, u veoma kratkom vremenu lansirano je čak do 500 projektila različitih tipova, namena, daljina lansiranja i dometa.

Međutim, situacija bi se drastično pogoršala za operatore sistema Iron Dome, ukoliko bi napadač, u ovom slučaju Hamas, razvio veću sposobnost da lansira precizno navođene projektile, jer bi tako uzrokovali da baterija mora reagovati na veći broj ispaljenih projektila te bi tako brže potrošila borbeni komplet. Ponovno punjenje raketne baterije traje relativno kratko, utovarom novog kontejnera sa raketama, ali taj posao ostavlja napadačima barem 15-20 minuta vremena da dejstvuju bez odbrane u tom sektoru.

Takođe, sistem za upravljanje vatrom može proračunati upadnu putanju projektila lansiranih sa daljina do 100-120 km, što znači da bi se kombinacijom lansiranja sa različitih daljina, a po mogućnosti preko 120 km, moglo prouzrokovati da sistem uopšte ne uzme u proračun let projektila koji bi, ako su precizni, mogli nesmetano pogoditi ciljeve. Ovde Izrael ima sreće, ili je barem imao do sada, jer smo već rekli da su projektil Hamasa uglavnom relativno neprecizni, a sa povećanjem daljine, ta nepreciznost se dodatno uvećava. Takođe i Izrael je sigurno razmišljao o ovome, jer su ovaj problem i sami istakli pre nekoliko godina prilikom jednog od napada iz pojasa Gaze, pa su i baterije Iron Dome i njihovi radari postavljeni na taj način i na pozicijama da, što je moguće više, preduprede ovakve potencijalno neželjene događaje.

Ono što se sada pojavljuje, a nije do sada bio slučaj, jesu vesti da je sistem Iron Dome u Izraelu iscrpeo većinu zaliha presretača Tamir. Ovo nas može navesti na zaključak da je zaista lansiran veliki broj projektila na Izrael ali potencijalno i da su projektili bili precizniji. Takođe, moguće da je bilo i lansiranja prema zonama u kojima sistem upravljanja vatrom ne može proračunati parametre leta i upadne uglove, u skladu sa navedenim podacima o daljinama lansiranja, ali možda i nekim dobrim obaveštajnim informacijama o položajima baterija.

Naprosto, u ovom trenutku, ne možemo isključiti ni takve mogućnosti, jer se mora priznati da je u ovom naletu na Izrael, Hamas prikazao neka zaista veoma pronicljiva rešenja koja su do sada imala efekta, a koja bi na izložbama naoružanja i prezentacijama izgledala neozbiljno ili se već smatraju neozbiljna kada se nešto slično ili isto vidi i u tekućem rusko-ukrajinskom ratu.

Obzirom na efikasnost, preciznost, brzinu i koordinaciju kojom su (para)vojne snage Hamasa korišćenjem improvizovanih eksplozivnih naprava sa kvad-koptera, uništile automatizovane osmatračnice uz granicu sa pojasom Gaze, onesposobile nekoliko tenkova Merkava 4, buldožerima i eksplozivom probile betonske i žičane barijere na granici i projurili kroz tako probijene otvore sa pikapovima, kamiončićima i motorima sa po više naoružanih boraca i onda još ispod salve lansiranih projektila ka izraelskim položajima, naoružani preletali prema Izraelu koristeći paraglajdere je nešto o čemu će se tek pričati, pisati i analizirati.

Situacija u kojoj je izraelska vojsku uhvaćena nespremna, a civili pobijeni na muzičkim festivalima, i to u blizini granice, značajno govori i o velikim propustima (ili o nečem drugom) u izraelskim službama bezbednosti, za koje se do sada govorilo da su možda i najkvalitetnije na svetu.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je koautor nove knjige „Ešalon – Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije“ i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Predstavljanje nove Zoranove knjige i način na koji je možete naručiti pročitajte ovde – https://tangosix.rs/2022/19/07/nova-knjiga-esalon-sve-o-sovjetskim-i-ruskim-radarskim-sredstvima-komandno-informacionim-sistemima-i-sistemima-automatizacije/