[ANALIZA] Sve o sistemima za elektronsko ratovanje Krasuha i iskustvima Srbije u elektronskom ratovanju 1999. godine

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran će svakog drugog ponedeljka ekskluzivno pisati samo za naš portal o načinima kako obarati vazduhoplove sa ili bez posada, analiziraće aktuelne konflikte i iznositi mišljenja o najadekvatnijoj upotrebi ovog bitnog roda. Zoran je koautor knjige Nebeski štit sa zemlje – Samohodni raketni sistem 2K12 Kub/Kvadrat i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku.

Prilikom medijskog predstavljanja tenkova T-72B1 MS pristiglih u paketu ruske donacije Srbiji predsednik Srbije pomenuo je želju za nabavkom sistema za elektronsko izviđanja i protivelektronska dejstva Krasuha, javio je prvi Tango Six.

Svakako, vest koja zaslužuje našu pažnju i pažnju javnosti, pa smo odlučili da ova kolumna bude posvećena sistemima za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva i C-UAV sisteme (anti-dron sisteme), sa posebnim akcentom na savremene ruske sisteme Krasuha 2 i Krasuha 4.

Sistemu EI i PED (elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva) je još u vremenu JNA pridavano na značaju i pažnji. Dovoljno je reći da je ceo sistem i danas u većoj meri prekriven velom tajnosti i da se zaista o njemu i ne zna previše (što je verovatno i dobro, rukovodeći se starom JNA krilaticom: „Neprijatelj prisluškuje“). Neću pisati o istorijatu razvoja, jer bi nam trebalo mnogo više od jedne kolumne, a i nije tema ovog teksta. Osvrnuću se na jedan deo, naše bliže istorije i na značaj sistema EI i PED tokom rata 1999-te godine.

U tadašnjoj Vojsci Jugoslavije, funkcionisao je sistem EI i PED (elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva) u okviru 280. centra EIO (elektronsko izviđanje i ometanje). Elektronski izviđači pratili su poletanje, grupisanje i ulazak snaga NATO u vazdušni prostor SRJ i o tome izveštavali jedinice koje su bile na pravcu udara. Uspevali su da identifikuju i nalete „nevidljivih“ bombardera, poput F-117A i B-2A. Rad jedinica Centra, vršio se kroz radio-tehničko izviđanje svih vrsta radara i drugih aktivnih predajnika i elektronsko izviđanje radio-veza vazduhoplovnih snaga NATO.

Radio-tehničko izviđanje je vršeno sa 3 automatizovane radio-tehničke izviđačke stanice sistema ARTIS (Automatizovani radio-tehnički izviđački sistem). Registrovani su skoro svi poznati avionski signali. Izviđačke stanice su bile raspoređene tako da je bilo moguće ostvariti goniometrijsku osnovicu, ali je zbog pravovremenih i tačnih podataka određivan samo azimut registrovanih signala i približna udaljenost na osnovu izmerene snage radarskog signala. Lokacije stanica bile su IRPC Ski centar, Varadin i Kamenički vis.

ARTIS je zemaljski mobilni sistem za elektronsko izviđanje svih vrsta radara i drugih aktivnih predajnika u širokom frekventnom opsegu (od 0,5 do 18 GHz) na kopnu, moru i u vazduhu. Meri parametre radarskih signala, identifikuje i prepoznaje radare i određuje njihove lokacije. Izviđački sistem se sastoji iz komandne i izviđačke stanice. Izviđačka stanica prikupljene podatke o izvorima zračenja prosleđuje komandnoj stanici koja, na osnovu dobijenih podataka od najmanje dve izviđačke stanice, određuje lokaciju izvora zračenja. Jedna komandna stanica može da opslužuje do 10 izviđačkih stanica.

Izviđačka stanica u svom sastavu ima širokopojasni i uskopojasni podsistem, koji rade nezavisno jedan od drugoga. Širokopojasni sistem Overluk (Overlook) proizveden je u američkoj firmi “Sanders”, a uskopojasni sistem “IS-500” u domaćoj izvedbi. Tačnost određivanja azimuta pomoću ove opreme je do 7,5 stepeni, domet uskopojasnog podsistema je do 200 km, a širokopojasnog podsistema do 500 km. Radi pravilnog rada, izviđačke stanice ARTIS se postavljaju na uzvišenja, na kojima se određuju strateške tačke. Stanicu je nemoguće otkriti zato što ne zrači i samim tim se i ne pojavljuje u elektromagnetskom spektru. Posada ima 4 člana. Izviđačka stanica smešta se u nabacnu kabinu na vozilu, a antenski sistem sa pozicionerom je instaliran na specijalnu vučnu prikolicu.

Osnovne karakteristike prilikom radio-tehničkog izviđanja tokom 1999-te, bile su:
– registrovanje okupljanja udarnih grupa NATO aviona u zonama punjenja gorivom
– rad avio-cisterni i punjenje aviona
– pravci ulaza udarnih grupa
– promene frekvencija rada AWACS-a u odnosu na mirnodopski rad
– česte promene radnih frekvencija
– posebno je praćen rad aviona EA-6B Prowler i vazdušnih komandnih aviona E-8 Joint STARS
– registrovanje odlaska udarnih grupa

Elektronsko izviđanje radio-veza vazduhoplovnih snaga NATO u neposrednom okruženju i u vazdušnom prostoru tadašnje SRJ, vršeno je neprekidno sa isturenih elemenata 280. cEIO. Tako je bilo moguće praćenje aktivnosti borbenih letelica NATO u vazdušnom prostoru Mađarske, Hrvatske, BiH, Makedonije, Albanije, kao i aktivnosti iznad Jadranskog mora i juga Italije i naravno u vazdušnom prostoru same tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Centar EIO je u 64 slučaja poslao upozorenja preko komandnog mesta Korpusa PVO o naletu avijacije i očekivanom dejstvu po jedinicama i objektima Korpusa PVO. Koliko je to bilo opravdano i pravovremeno, pokazuje podatak da je u 22 slučaja izvršeno dejstvo po ciljevima Korpusa PVO, za koje je prethodno Centar poslao upozorenja. Koristeći se informacijama 280. cEIO, kao i 126. Brigade VOJIN, Komanda RV i PVO je upozorila sastave Vojske Jugoslavije 937 puta o mogućim i očekivanim dejstvima, a 269 puta snage Vojske Jugoslavije i civilne strukture na vazdušnu opasnost. Korišćenje 280. cEIO, u saradnji sa sistemom VOJiN, posebno bih za ovu temu izdvojio rad VOSt-ova (vizuelnih osmatračkih stanica) i radio-amatera, radi upozoravanja o naletu avijacije NATO ocenjuje se kao veoma uspešno u skladu sa tehničkim mogućnostima.

Jedinice EI i PED tokom rata 1999-te godine, u nekoliko slučajeva, uspele su da otkriju i identifikuju lovačko-bombarderske avione NATO kako komuniciraju oko prinudnih sletanja usled kvarova motora, elektronike ili drugih nepoznatih razloga i uzroka na aerodrome Sarajevo i Tuzla.

Pasiva protiv aktive

Ipak, svi ovi sistemi su pasivnog karaktera, odnosno nemaju mogućnost aktivnog elektronskog protivdejstva, a svedoci smo poslednjih godina da razvojem tehnologije elektronske borbe i ometanja i posebno sistema bespilotnih letelica, kamikaza dronova i bespilotnih vazduhoplova koji mogu svojim karakteristikama (mala brzina, mala odrazna radarska površina, slabo uočljiv IC trag, mogućnost leta, izviđanja i dejstva i sa visina preko 5000-8000 metara) ali i svojom masovnošću upotrebe, naneti velike gubitke protivničkoj vojsci na zemlji i čak biti i presudan činilac u odlučivanju pobednika u ratnom sukobu.

U jednom od ranijih tekstova, opisao sam neke od  aktivnih sistema taktičke upotrebe koji se mogu pronaći pre svega kod Ruske vojske, imajući u vidu da je veoma verovatno da bi takve sisteme nabavljali upravo sa te strane sveta. Pisao sam o taktičkim portabl sistemima kratkog dometa poput Piskala i Luča koji su pogodni za korištenje u pešadijskim vodovima i četama, zbog svoje male težine, a omogućavaju otkrivanje i ometanje bespilotnih letelica i dronova na daljinama od 2 km (Piskal) do 6 km (Luč). Pisao sam o sistemima Kupol i Rubež-Avtomatika, koji svojim radom formiraju “zaštitnu” kupolu prečnika na manju od 3 km i mogu pružiti zaštitu ne samo od pojedinačnih bespilotnih letelica, već i od napada rojeva. Kod Ruske vojske, ovi sistemi se često vezuju za sisteme trupne PVO poput Tor-M2. Od mobilnih sistema, pisao sam o sistemu Sapsan-Bekas, koji ima široke mogućnosti dejstva uz otkrivanje letelica na daljinama većim od 10 km i njihovu neutralizaciju na daljinama od 6 km. Sistem se sastoji od aktivnog radara, detektora signala i pravca doleta dronova, video i opto-elektronskog sistema nadzora i praćenja i podsistema radio-frekventnog ometanja (supresije). Ima i sistem raspoznavanja “svoj-tuđi” čime se sprečava ometanje “domaćih” frekvencija.

U sličnoj kategoriji je i mobilni sistem Repellent-1 koga smo imali prilike da vidimo i u Nagorno-Karabahu. U stanju je da suzbije ili uništi rojeve izviđačkih, špijunskih bespilotnih letelica i dronova, veoma malih površina i veličina. Sistem je u mogućnosti da automatski otkrije i neutrališe neprijateljske izviđačke bespilotne letelice na daljinama od čak 30 km, vršeći snažna elektronska ometanja njihovih upravljačkih senzora ili satelitskih navigacionih veza. U stanju je da otkrije dronove preko njihovih primopredajnih signala upravljačkih komandi,

Pored ovih, imali smo prilike da vidimo i druge sisteme aktivne upotrebe, poput LEER-3, koji ima namenu suzbijanja mobilne komunikacije, slanje lažnih signala u opsezima GSM-900 i GSM-1800, izviđanje i otkrivanje GSM mreže otkrivanjem izvora zračenja, detektovanje upotrebe mobilnih telefona, tableta i drugih komunikacionih sistema i lociranje korisnika istih uređaja na digitalnoj mapi. Vrši prenos koordinata artiljerijskim baterijama na bojnom polju. Upravlja bespilotnim letelicama Orlan-10, koje omogućavaju sistemu nadzor bojnog polja iz vazduha, elektronsko ometanje i korekciju artiljerijske vatre, slanjem podataka u komandni centar sistema na zemlji.

Pored ovoga, naveo bih i sistem Navodčik-2, čiji jedan kompleks u svom radu, između ostalog, koristi i do 7 bespilotnih letelica „Granat-1“, „Granat-2“, “Granat-3” i “Granat-4” koje služe za izviđanje položaja neprijateljskih artiljerijsko-raketnih položaja iz vazduha i za prosleđivanje tih podataka u zemaljsku komandnu stanicu. Ta komandna stanica prima i podatke od zemaljskih artiljerijskih radara tipa Aiestenok i na osnovu toga vrši upravljanje i korekciju vatre sopstvenih artiljerijskih jedinica i jedinica naoružanih višecevnim raketnim lanserima preko odgovarajuće upravljačke stanice. Ovaj sistem je nedavno snimljen pored Luhanska u nepriznatoj Luganskoj republici u regionu Donbasa u Ukrajini.

Na kraju bih pomenuo i sistem Gazetčik-E, koji je idealan za zaštitu nišanskih i radara za navođenje raketa u baterijama i divizionima raketnih sistema PVO. Sredstvo ima svoj radar koji emituje signale na istim frekvencijama kao radar koga štiti, a ujedno ometa nišansku liniju protivradarskih i drugih navođenih raketa koristeći klasične dispenzere za ometače, kao i aerosolne ometače. Sektor zaštite je u krugu od 360 stepeni po azimutu i do 90 stepeni po elevaciji. Verovatnoća zaštite od jedne protivradarske rakete HARM, navodi se na oko 85%.

Tokom rata 1999-te godine, Vojska Jugoslavije je koristila imitatore radarskog zračenja (IRZ) koji su bili adaptirani da rade na frekvencijama gotovo identičnim sa frekvencijama nišanskog radara raketnog sistema PVO Neva, a kombinovano sa pasivnim trouglastim ugaonim reflektorima i pasivnim dipol-reflektorima u ulozi imitatora stalnih odraza. Iako naizgled “priručno”, ovakva zaštita je u više slučajeva zaštitila raketne divizione Neva (kod sistema PVO Kub, većinom su bili prisutni pasivni ugaoni reflektori sa pasivnim dipol-reflektorima, a u manjoj meri i imitatori radarskog zračenja) pogađanja protivradarskim raketama, zbog frekvencija IRZ koje su bile približnije frekvencijama nišanskog radara sistema Neva nego RStON-a sistema Kub.

Dakle i ako se ne bi nabavljao ovaj aktivni sistem zaštite Gazetčik-E, sigurno se može više uraditi na aktivnoj zaštiti raketnih sistema PVO Neva i Kub (i Pancir, naravno), izradom savremenijih imitatora radarskog zračenja i pasivnih ugaonih reflektora i pasivnih dipol-reflektora, a verujem da se može raditi i na izradi dispenzera za “izbacivanje”pasivnih ometača poput staniolskih traka ili listića ili IC mamaca koji bi ometali navođenje protivradarskih i IC navođenih raketa izazivajući difrakciju radarskih signala i ometanje IC tragača.

Razlog navođenja ovih sistema je da se prikaže šta sve postoji od aktivnih sistema i da se sve češće aktivni sistemi elektronske borbe, kombinuju sa bespilotnim letelicama radi boljeg i kvalitetnijeg učinka. Mogao bi ovde još dosta toga navesti, ali ovo smatram dovoljnim, da bi prikazao svu širinu mogućnosti taktičkih sistema elektronske borbe i C-UAV sistema i njihovim kombinacijama.

Što se tiče ovih, uslovno govoreći „manjih“ sistema, mislim da naša vojska već razmišlja o tome, jer se na prototipu novog mobilnog lakog raketnog sistema PVO MTU-4M, jasno videla antena koja gotovo sigurno služi za ometanje dronova i bespilotnih letelica, a koje bi barem po dimenzijama mogli uporediti sa sistemima Piskal ili Luč.

Smatram da bi našoj vojsci, pored tih portabl ometača, dobro došli sistemi višeg taktičkog nivoa poput Leer-3 ili Navodčik-2 koji omogućavaju i navođenje artiljerije. Možda će, kroz saradnju sa kinezima, u projektima Pegaz i Vrabac, doći do razvijanja domaćih sistema koji mogu, makar i u slabijoj verziji izvoditi slična dejstva. Ovakva kombinacija bi možda bila i ekonomski logična, jer bi se uz razvoj domaćih udarnih i izviđačkih bespilotnih letelica, razvijao i sistem elektronskog otkrivanja i ometanja i navođenja artiljerijsko-raketnih sistema kopnene vojske za precizno dejstvo po neprijateljskoj tehnici i živoj sili. Takav sistem, bi usled svoje mobilnosti, malih dimenzija i mogućnosti da se može razmestiti daleko iza prvih borbenih linija (do 140 km za LEER-3/Orlan-10 i do 100 km za Navodčik-2/Granat-4), mogao biti veoma žilav i nezgodan protivnik za potencijalne napadače.

Ipak, pored ovih svakako neophodnih portabl i mobilnih anti-dron i aktivno-pasivnih protiv-elektronskih sistema, bilo bi poželjno imati i jedan broj strateških sistema za elektronsku borbu i protivelektronska dejstva, koji bi omogućavali izviđanje, otkrivanje, ali i konkretna elektronska dejstva ne samo prema bespilotnim letelicama, nego i prema taktičkoj lovačkoj i lovačko-bombarderskoj avijaciji, letećim komandnim centrima pa i satelitima i pružati zaštitu većim vojnim formacijama na maršu ili u bazama, kao i zaštitu najvažnijih vojnih, administrativnih, političkih i industrijkih objekata.

Krasuha

Mobilni sistem za radio-elektronsku borbu 1RL269 Krasuha-2 po mišljenjima stručnjaka, predstavlja jedno od najefikasnijih sredstava borbe protiv vazduhoplova za radarsko rano otkrivanje i navođenje (DRLO). Glavni zadatak sistema radio-elektronske borbe (REB) Krasuha-2 jeste zaštita i pokrivanje sistema protivvazduhoplovne odbrane (PVO), važnih objekata na kopnu i obezbeđenje sigurnosti vojnih grupacija na maršu. Konkretno u Ruskoj vojsci, ovi sistemi se koriste najviše za zaštitu operativno-taktičkih kompleksa kratkodometnih balističkih projektila 9K720 Iskander, tokom marša.

Kada Krasuha-2 otkrije vazduhoplove za radarsko rano otkrivanje i navođenje, ona na njih deluje snažnim usmerenim smetnjama stvarajući “lažne mete” i na taj način onemogućavajući navođenje i nišanjenje visoko-preciznog oružja. Druga važna osobina Krasuhe-2 jeste ometanja već lansirane radarski navođene rakete. Suština je u tome da usmerene snažne smetnje pomere nišansku liniju (ekvisignalni pravac) u radarskoj glavi za samonavođenje rakete, što dovodi do promašaja cilja.

Sa velikom paraboličnom antenom koja je više karakteristična za sisteme za satelitsku vezu, ova stanica ima nesvakidašnji izgled. Ugrađena je na četvoroosovinsko vozilo „Voščina“, projektovano u Brjanskom automobilskom zavodu. Ona je bila izložena na sajmu KRETA-a s pločom na kojoj je pisalo „višenamenska stanica za radio-elektronsku borbu“.

Krasuha-2 je nastavak linije sovjetskih stanica za ometanje Pelena-1 (Koprena), koje su avionima za radarsko rano otkrivanje tipa E-3, opremljenim radarskim stanicama AN/APY-2 S-dijapazona, stvarale jake usmerene smetnje na udaljenosti od 100 do 250 kilometara. Krasuha-2 je u mogućnosti da ometa AWACS-e na daljinama do 250 km. Za razliku od prethodnika Pelene, Krasuhu-2 je moguće razmestiti na položaj za dejstvo za nekoliko minuta, dok je Peleni trebalo nekoliko sati. Posadu čine svega 2-3 operatora (uključujući i vozača).

Nastavak razvoja sistema za radio-elektronsku borbu vodio je do razvoja mobilnog sistema 1RL257 Krasuha-4. Radi se o široko-pojasnoj višenamenskoj stanici za ometanje, smeštenoj na šasiji BAZ-a 6910, a sistem se sastoji od dva vozila. Antena ima mogućnost rotacije za 360 stepeni. Poput Krasuhe-2, Krasuha-4 je u mogućnosti da ometa AWACS-e i borbene avione na daljinama do 300 km. Pored toga, njen domet joj omogućava dejstvo i ometanje čak i satelita u nižoj Zemljinoj orbiti kada može naneti trajnu štetu na elektronskoj opremi na koju “dejstvuje”. Ometa već lansirane radarski navođene rakete i pomera im nišansku liniju, dovodeći do promašaja cilja. U mogućnosti je i da ometa zemaljske radare sistema VOJiN i sistema PVO. Sistem Krasuha-4 pruža mogućnost elektronske borbe protiv aviona, krstarećih raketa i bespilotnih letelica – zaslepljuje i obmanjuje sve sisteme za lociranje protivnika te ovi prestaju da “vide” ciljeve već na rastojanjima preko 250 – 300 km.

Na vrhu zaštitne kabine vozila na šasiji BAZ 6910, postavljena je velika kupola. Dve kružne antene su postavljene sa svake strane kupole. Na zadnjem delu kupole postavljen je teleskopski jarbol sa još jednom antenom. U marševskom položaju, kupola se spušta i čuva unutar zaštitne kabine. U borbenom položaju, dva hidraulična stabilizatora su spuštena na zemlju, postavljena sa svake strane kabine.Vozilo 1RL257 Krasukha-4 opremljeno je kabinom za posadu napred i jednom zaštitnom kabinom za posadu postavljenom na zadnjem delu šasije kamiona. Zaštitna kabina može biti opremljena oklopom klase 5a koji pruža zaštitu od vatrenog oružja AKM 7.62 mm. Težina vozila je oko 12,450 kg, a maksimalna brzina kretanja do 95 km/h. Posadu čine tri člana.

Osim raspoređivanja u samoj Rusiji, sistem Krasuha-4 raspoređen je i u ruskoj bazi Hmeimim u Siriji, radi zaštite ruske baze i sistema PVO S-300PM-1 i S-400.

Šta kupiti?

Kada bi postavili pitanje koji od ova dva sistema nabaviti za našu vojsku, odgovor bi verovatno bio “oba”!

Ipak, ako bi moralo da se bira, bilo bi bolje nabaviti savremeniji sistem Krasuha-4, zbog kvalitetnijih mogućnosti dejstva na AWACS-e i satellite (poučenim našim iskustvima iz rata 1999.) ali i zbog boljih mogućnosti protiv bespilotnih letelica i zemaljskih radara i aktivnih ometača (opet iskustvo iz rata 1999-te kada su neki naši osmatrački radari ometani sa zemlje iz susednih država). Ono što bi bilo dobro, a što i Rusi praktikuju, jeste kombinacija sa sistemima pasivnog otkrivanja ciljeva. To je u Ruskoj vojsci obično sistem Moskva-1. Ja u ovom trenutku ne bih pisao o ovom sistemu, jer kao što smo videli na početku teksta, naše jedinice EI i PED, već poseduju slične sisteme pasivnog radio-tehničkog izviđanja ARTIS koje bi mogle sasvim uspešno da se koriste u ovom nekom budućem sistemu u kome bi RTI stanice bile “uparene” sa stanicama Krasuha-4 i međusobno i na taj način činile samostalnu EI PED jedinicu sposobnu da pasivno otkriva ciljeve i pretnje i aktivno na njih dejstvuje elektronskim sredstvima kojima raspolaže.

Potrudio sam se da pronađem što više podataka i informacija o sistemima koji su srodni sa sistemima PVO i VOJiN, ali su uvek pod velom tajni (što je i logično). Nadam se da sam uspeo da ukratko opišem neka domaća iskustva sa sistemima EI i PED, ali i predložim neke sisteme elektronske borbe i C-UAV borbe (anti-dron), od portabl sistema, preko lakih mobilnih, pa do složenijih sistema koji kombinuju i rad sa bespilotnim letelicama i imaju širi dijapazon aktivnosti, pa do strateških sistema tipa Krasuha-2 i Krasuha-4, koji bi se mogli uvesti u upotrebu u našu vojsku.

Neka sredstva bi svakako trebalo nabaviti, pre svega mislim na Krasuhu-2 ili 4, a što se tiče portabl sistema, čini mi se da se ona već upotrebljavaju ili barem ispituju kod nas (sistem MTU-4M). Naša vojska razvija u saradnji sa Kinom sistem upravljanja bespilotnim letelicama CH-92, u koji bi trebalo da budu uvedene i domaće letelice Pegaz. Postoje planovi i za dalji razvoj izviđačkih letelica Vrabac i drugih. Možda bi i naša industrija i „naša pamet“ mogla izvršiti dodatne modifikacije ovih sistema i da im omogući pored izviđanja, osmatranja i dejstva na ciljeve na zemlji kao i navođenja zemaljske artiljerije i raketa (korekcija vatre), i mogućnost elektronskih protiv-dejstava sa zemlje i/ili vazduha. Ovladati ovakvim sistemom i imati ga u sopstvenoj proizvodnji, makar on bio i „srednjeg“ taktičkog nivoa i nešto skromnijih mogućnosti u odnosu na Rusiju i zapadne zemlje, značio bi mnogo našoj zemlji i našem sistemu bezbednosti u celini. Takođe, dalji razvoj sistema za obmanjivanje poput imitatora radarskog zračenja, pasivnih ugaonih reflektora, dipol reflektora i dispenzera staniolskih traka (ili slično) bi svakako značajno uvećao sposobnost vojske i sistema PVO I VOJiN daleko veće mogućnosti preživljavanja na bojnom polju i naravno dejstvovanja na ciljeve u vazduhu.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.