[ANALIZA] Da li je NATO kriv što nije oborio dron koji je pogodio Zagreb i kako bi to uradila srpska PVO?

Kako je na vanrednoj konferenciji Ministarstvaa odbrane Hrvatske (MORH) jutros potvrđeno, dron koji se juče srušio u Zagrebu i dalje nije identifikovan. Kako su ministar odbrane Mario Banožić i načelnik generalštaba hrvatske vojske admiral Robert Hranj kazali, zemlja porekla i tip bespilotne letelice i dalje nisu poznati. Predsednik Vlade Hrvatske Andrej Plenković izjavio je da mu je predsednik Mađarske Viktor Orban rekao da je letelica u mađarski ušla iz rumunskog vazdušnog prostora. Ukrajina je navodno kazala da letelica nije njihova.

Banožić je kazao da je letelica u 22:57 ušla u hrvatski vazdušni prostor iz praca Mađarske na visini od 1300 metara, brzinom 700 kilometara na čas uz mišljenje da dron „nije bio pretnja za Hrvatsku“.

Admiral Hranj kazao je da je Hrvatski sistem nadzora letelicu registrovao od trenutka kada je ona ušla u njihov vazdušni prostor i da je njen let praćen do pada u Zagrebu što je trajalo 7 minuta:

– Ne mogu komentirati druge države, ne želim ih komentirati. Snimili smo je našim radarima. Mi imamo radarski sustav, on je umrežen, automatiziran i uvezen u sustav NATO-a. U ovom trenutku ne znam koji ju je radar snimio, vjerojatno radar sa Sljemena koji je na najboljoj poziciji. – rekao je Hranj naglasivši potom da „Hrvatska ima protivvazdušnu odbranu koja ima određena ograničenja i da je u planu njena intenzivna modernizacija“.

Šta NATO poseduje kao garant zaštite od ovakvih pretnji?

Budući da i dalje ne znamo pouzdano koji je tip letelice u pitanju i bitnije koji je bio cilj leta (namerna destinacija ili kvar) ovaj bizarni događaj možemo analizirati iz dva aspekta: kakav integrisani sistem nadzora i zaštite vazdušnog prostora ima NATO u kontekstu razmene podataka i zajedničke odbrane i kako Hrvatska i Srbija mogu obarati ovakve ciljeve ako ih uoče i prate na vreme i dovoljno dugo?

Zemlje NATO-a se u zajedničkom konceptu odbrane od pretnji iz vazdušnog prostora (od letelica i raketa) uzdaju u sistem naziva Air and Missle Defence Command and Control (AMDC2). On ima za zadatak da članicama najveće vojne alijanse na planeti obezbedi uslugu „komande i kontrole“ i da integriše PVO efektive zemalja članica. Zajedno sa Direktoratom za zaštitu od balističkih raketa ova organizacija radi na konceptu integrisane zaštite kako u miru tako i u ratu. Ključni aspekt ovog sistema je razmena podataka, sinhronizacija i procena rizika baš kada su u miru ovakva dešavanja u pitanju i, i dalje, ne možemo sa sigurnošću reći da sistem sinoć nije radio. Kako smo u jutrošnjem tekstu naglasili, moguće je (ali zaista malo verovatno) da je cilj promakao modernim radarima Rumunije, Mađarske i Hrvatske ali iz izjava hrvatske strane može se zaključiti da je dron identifikovan i praćen.

Zbog čega nije oboren u prethodne dve države ostaje tek da se sazna. Ako to ikada bude saopšteno imajući u vidu rat u Ukrajini.

Kada je reč o Rumuniji ona je svakako na najvećem stepenu pripravnosti budući da se graniči sa trenutno ratom zahvaćenom Ukrajinom. Tango Six nije posvetio više pažnje glasinama o navodnom obaranju lovca MiG-21 budući da za sada jedino znamo da se najverovatnije srušio usled složenih meteo uslova. Ova zemlja poseduje protivavionsku artiljeriju više proizvođača, lake prenosne raketne sisteme tipa Strela i Osa, kao i ozbiljnije PVO sisteme srednjeg dometa Volhov, Kub i američki Hok. Treći sloj zaštitu Rumunima pruža američko PVO sistem srednjeg i velikog dometa Patriot.

Rumunija svoje nebo nadzire miksom starijih i novijih osmatračkih (primarnih) radara. Tu su sovijetski P-14, P-18 i P-37 kao i američki AN/TPS-79, AN/FPS-117E(T) i TPS-77. Kao sekundarni način obaranja visokoperformansnih ciljeva rumunija ima 25 lovaca MiG-21 (sada 24) kao i 17 lovaca F-16.

Mađarska poseduje sovjetske osmatračke radare P-37 i ST-68UM, italijanske osmatračke radare RAT-31DL, kao i sovjetske radarske visinomere PRV-17. Od raketnih sistema PVO Mađari imaju sovjetski moblini sistem 2K12 Kub koji na nivou diviziona ima osmatrački radar 1RL128D. Tu je potom francuski sistem Mistral, lanseri Atlas i Atlas-RC sa raketama Mistral 2 i 3. Sistem Mistral je umrežen sa komandnim stanicama MCP (Mistral Coordination Post) koje imaju SHORAR (Short Range Anti-aircraft Defence Radar) radare Oerlikon Contraves. Mađarska trenutno ima 14 višenamenskih borbenih aviona JAS-39 Gripen.

Hrvatska poseduje PVO artiljeriju tipa Bofors i lake prenosne raketne sisteme Strela 2 i 10, Igla i Stinger. Neadekvatno i nedovoljno za efektivnu i slojevitu zaštitu kako vazdušnog prostora zemlje u celini tako i potencijalnih strateških ciljeva.

NATO ima i svoj sistem nadzora vazdušnog prostora iz vazduha avionima E-3A. Ove letelice, za razliku od zemaljskih radara, ne dežuraju non-stop.

Kako se ovakav cilj obara i kako bi ga oborila Srbija?

Sledeće pitanje je kako se ovakva letelica obara? Sve i da je uočite na vreme, identifikujete kao neprijateljski cilj i pratite.

Letelica sa ovakvim karakteristima leta ponaša se poput krstarećeg projektila. Leti subsoničnim brzinama od 700 do 1000 kilometara na čas i na visinama do 1300 metara. Ovakav profil leta otežava rano otkrivanje radarima za rano uočavanje i smanjuje daljinu otkrivanja radara na minimalne mogućnosti. Obaranje ovakvih ciljeva, ako ste na primer Hrvatska sa trenutnim lakim prenosnim sistemima, u miru, kada ne postoji opšte dežurstvo, je gotovo nemoguće. Potrebno je imati osmatračke radare za niskoleteće ciljeve na putanji letelice kao i unapred postavljene strelce koji očekuju njen dolazak. Hrvatska poseduje deo ovog sistema u vidu specijalizovanih radara tipa Žirafa koji su spregnuti sa Bofors PVO artiljerijom. Sve nabrojano je naravno nemoguće aktivirati za 7 minuta.

Srbija bi, sa druge strane, imala veći broj opcija na raspologanju. Naravno, jedino ako cilj odnosno dron uoči na vreme i ako on duže leti. Dron bi bilo tada moguće obarati sa, u nedavnim ratovima više puta dokazanim, PVO sistemima kao što su Neva i Kub ali je i tu potrebno raketnim baterijama na vreme, od strane VOJIN službe, javiti pravac dolaska cilja. Komandant na terenu bi prednost svakako dao raketnom sistemu Kub koji ima posebne režime rada za borbu protiv niskoletećih ciljeva i ono bitnije – mogućnost lansiranja u salvama raketa, što povećava verovatnoću uništenja cilja. Raketni sistem Neva verovatno ne bi bio prvi izbor za uništenje ovakve letelice budući da je zamišljen za dejstva na većim visinama, što ipak ne znači da ne bi mogao da obori ovakav cilj.

Što se tiče najnovijeg i tehnološki najmodernijeg člana srpske protivvazduhoplovne odbrane, sistema Pancir S1, ukoliko je oruđe u radu i ukoliko se letelica nađe u dometu, to bi bilo rutinsko, školsko gađanje. On je namenski i projekstovan za uništenje ovakvih i sličnih ciljeva ali kao i laki prenosni raketni sistemi (kojih Srbija ima nekoliko tipova) on mora znati da cilj dolazi i mora biti u zoni očekivanog dejstva letelice odnosno objekta koji brani.

Ukoliko razmatramo i scenario koji je apsolutni luksuz i do kojeg gotovo sigurno ne bi došlo u ovakvom događaju – obaranje letelice od strane lovaca – Srbija trenutno ima, za razliku od Hrvatske, mnogo sposobnije opcije. Svakako bi se po dronu moglo dejstvovati radarskim i IC navođenim raketama kao što su R-73E i R-27R1 Radar na MiG-u 29 može otkriti cilj u letu ali je potrebno, isto kao kod „raketaša“,  da VOJIN služba otkrije cilj i da oficir za navođenje navede lovca u očekivanu zonu. Tako da sve zavisi od fizičke lokacije cilja u vazdušnom prostoru i koliko se očekuje da on dugo leti po dubini domaće teritorije.

Kako je Tango Six prvi i izvestio, srpski VOJIN sistem je u procesu modernizacije. Njegovu kičmu čine američki radari AN/TPS-70 i britanski S-600/654 uz starije sovijetske osmatračke radare P-12 ili P-18 (u rezervi, uskoro se modernizuju). Tako će zajedno sa najmodernijim francuskim, biti prilično sposoban da na vreme upozori. Konkretno uništenje cilja je onda na prethodno opisanim efektivama.

Sve navedene opcije i procedure razlikuju se u primeni i realizaciji u zavisnosti da li je u pitanju mirnodopsko ili ratno stanje.

Sistem VOJIN je tokom 1999. godine imao zadatak da omogući što dugotrajniju neprekidnu kontrolu vazdušnog prostora na prilazima i iznad teritorije Srbije, odnosno Jugoslavije, sa kompaktnim radarskim poljem za visine preko 1000 metara iznad panonskog odnosno 2500 metara iznad brdsko-planinskog područja i iznad 500 metara nad reljefom mora. U takvim uslovima sve što leti a nije pozitivno identifikovano kao prijateljsko se mnogo brže obara nego u miru.

Na kraju ostaje konstatacija da, šta god da je bilo u pitanju i sa kojim god ciljem, NATO integrisani sistem zaštite nije radio kako je trebalo. Brzina letelice se znatno razlikovala od bilo koje očekivane brzine generalne avijacije, svi putnički avioni su verovatno bili na broju i prvo logično pitanje koje se postavlja je: šta da je bila u pitanju bio neka krstareća raketa kao na primer Kalibr ili da je ovaj „benigni“ dron pogodio negu stambenu zgradu?

Mađarska i Rumunija su zbog profila leta, prema informacijama koje su nam do sada dostupne, svakako mnogo više odgovornije za propust nego Hrvatska. Imaju izuzetno moderne PVO kapacitete koji evidentno nisu upotrebljeni. Da li zbog njihovog propusta ili zbog namernog propuštanja letelice (kao što se dešavalo prilikom nevoljnosti presretanja putničkih aviona koji će svakako ubrzo da napuste tvoj vazdušni prostor) ostaje da se vidi. Ako se ikada bude saznalo.