Top Gan: Maverik – Cinéma d’avions u jedinstvenom obliku

Razgovarati o filmovima – samo je po sebi teško, ali razgovarati o sequelima – još je nemerljivo zahtevnije. Jer istorija kinematografije je prepuna nastavaka/prethodnica (prequella/sequella) koji su razočarali pa onda retroaktivno nekad samo upropastili a nekada tvrdoglavim ceđenjima suvih drenovina i potpuno iskasapili gomile filmova (Star Wars, tebe gledam).

No, neki filmovi ostaju zauvek kultni te kult nekada zna da se transplantira i u one novije delove: a za to je potrebno da onaj prvi po ovom ili onom kriterijumu budu ne samo dobri, već revolucionarni. A kada su filmovi takvi, onda je teško dostići njihovu slavu te u tome valja i tražiti razloge čestih podbacivanja nastavaka kultnih filmova. I to onda znači da posebno nastavke valja posmatrati integralno samima sebi i sa svešću da možda i nije nužno neophodno da novije iteracije budu bolje, pa čak ni slične originalu.

Ipak poređenjima se ne može izbeći, posebno s obzirom na to da je ta 1986 bila ono leto kada smo svi mi ludaci aviona naučili da letimo a da će ove 2022 neki drugi naučiti da lete gledajući novi Top Gun: Maverick.

Te 1986 (za nas nešto mlađe – malko kasnije) Top Gan verovatno će trajno ostati The Film o pilotima i avionima – i, kada bude prošlo neko vreme, shvatićemo da novi deo Top Gana koji gledamo u bioskopima možda može da dobaci do uzbuđenja, do scena (a bogami i da ih ozbiljno prebaci), do dinamike i napetosti ali da ipak ne može da dostigne jouisance koji je svojevremeno uspeo da proizvede prvi deo franšize. Te 1986 su avioni, piloti, Kalifornija i suptilna naznaka homoerotike uspeli da naprave nešto što se od tada moglo naći samo u onom vrhunskom ostvarenju cinema d’avion: “Blue Maks” (a tehnički, Top Gan je sam po sebi jedna vrsta omaža ovom vrhunskom ostvarenju iz 1969 – ulepšana tehnničkom doteranošću ali i optimizmom karakterističnim za osamdesete).[1] A tu prednost nije imao novi Top Gan i pored prefantastičnih scena (konačno nešto bez CGI!) očigledno snimljenih direktno iz kokpita. Jer lako je osamdesetih – kada je fukujaminska opcija još uvek otvorena – snimati seksi film; teško ga je snimiti kada je ona usahla.

Jer problem sa nastavkom je to što je originalni Top Gan kreiran u (kasnije smo – uz pomoć naknadne pameti – to shvatili) kontekstu najavljene ideološke i estetske hegemonije SAD – mada tada još uvek ne i neupitne. Danas je ta hegemonija apsolutna, ali od obećanja američkog liberalizma o kraju istorije malo je ostalo: istorija itekako teče ovih dana i to ne prema svome kraju već po svemu sudeći ka sopstvenom ubrzanju, pa u kontekstu jedne pogrešne producentske odluke ostaje da se vidi – možda nakon nekoliko gledanja – koje je to obećanje ispostavljeno u novom delu. Jer prethodni je Top Gan razliku napravio baš zato što se radikalno razlikovao u odnosu na prethodne (katastrofalno dosadne) promotivne filmove američke vojske do tada – a radikalna se promena sastojala u dodavanju jednog drugačijeg sadržaja u domaću recepciju američkog intervencionizma: patine pozitivnosti koju je tako teatralno izgubio još tokom rata u Vijetnamu. Pa se ispostavilo da je u pitanju bilo obećanje olakšanog gutanja američkog intervencionizma – prvenstveno od strane američke javnosti.

Pa ako je prvi Top Gun najavljivao skoro konačno rasterivanje boogija i Pax Americana, ovaj možda najavljuje ipak jednu stratešku defanzivu – neprijatelj je i ovog puta pobeđen ali mu se ovog puta kraj ne nazire, naprotiv, on je tehnički spreman, opasan i biće sve bolji pa je samo pitanje vremena. I u tom smislu, osakaćen za beskrajni optimizam koji je osamdesetih destilovao Fransis Fukujama, novi Top Gan je i politički drugačiji proizvod.

Jer politički operativni sistem sada jeste isti (neoliberalizam) ali odavno je izgubio šarm, decenijama nije restartovan, napunio se virusima, neke open source alternative su se pojavile i jasno je da sada malko i ima drugačijih političko ekonomskih opcija (da li su one bolje – a verovatno nisu – to pitanje ipak prevazilazi raspravu o jednom filmu).

Homoerotika – tako očigledna u prvom delu – ovog puta je nešto skrivenija i suptilnija (ukoliko je uopšte ima),[2] pa i baš to možemo iskoristiti za skiciranje konteksta kroz koji je se producentski tim morao probijati, pazeći da ne nagazi na neku minu (po kojima je sasvim svesno i smelo gazio stariji film). Tek i to je odraz jednog specifičng i pomalo novog-a-starog trenutka: dubinske rekonzervativizacije javnog mnjenja (posebno onog američkog). Pa u ustima ostaje jedan pomalo gorak okus – 1986 se homoerotika mogla neskriveno potegnuti kao jedna ne samo estetska proteza, već gotovo kao jedan centralni motiv; 2022 ona se mora sakrivati – možda čak i voukovanim ubacivanjem lepeze identitetskih sidrišta za različite publike. Ali niti jedan korak na politički nezgodnu teritoriju.

Na kraju krajeva, beskrajno odlaganje je doprinelo jednoj gotovo uznemirujućoj deplasiranosti geopolitičke situacije u koju je radnja smeštena. Jer sasvim očigledne insinuacije na Iran kao glavnog neprijatelja SAD-a danas izgledaju pomalo izanđalo i tako 2018. A da je film sniman sada – nema nikakve sumnje ko bi bio Bad Guy, i da to ne bi bio Iran.

I još se stvari može zameriti novom filmu: igračima DCS-a se kosa diže na glavi od teatralnosti scena vazdušne borbe (nema dileme dva vs jedan krug?!); dozvolilo se da se u filmu nađe dečak koji se u prvom delu igrao figurom F-15!; Vukosavljeviću će se kosa dizati na glavi od smešne reprezentacije rada PVO raketa; Banković će reći „pa ne rade ic mamci baš tako“; listom nuklearni inženjeri se smeju komičnoj reprezentaciji fabrike za obogaćivanje uranijuma. I tako dalje i tako dalje. Ali sve dalje od Top Gun-a.

Jer o filmu se ovom ne sme tako raspravljati – i bilo bi pogrešno o novom Top Ganu govoriti isključivo aršinom onog prvog dela.

Pa ako je homoerotika nekako teže ušla u siže, premeravanje falusa nije (a i realno, to je merenje nekako sastavni i neizbežni deo cinema avions žanra i kada bude izbačeno, aviona i pilota više neće biti). A i ovom se Top Ganu se mora jedna stvar priznati: seksi je – Kalifornija, avioni, piloti, F-14, sada sve isto samo Tom Kruz malo stariji i F-18, uz nezaboravnu nešto epizodniju rolu F-14 i Su-57. Predobre scene letenja i borbe u vazduhu su takođe tu i ovog puta su obogaćene veoma korporalnim doživljajem tela koje G sile surovo žvaću. Imersija u operaciju – koja ima sasvim jasne reference na “Ratove Zvezda: Nova Nada” – je skoro pa potpuna. Ono što je postojalo kao realna opasnost za novi film je da u sred trenda stvaranja vizuelno dopadljivih filmova scene ne pojedu scenario – ali to se nije desilo: zanimljivi i dinamični scenario je tu, pa oni koji su došli po priču imaju šta da vide. Ali cinema d’avions ima tu zajedničku nit: uvek je formatiran kao ljudska priča – drama stavljena u kokpit. Ovoga puta drama formatirana prema dvema mitskim narativnim strukturama: čovek protiv mašine; vitalni učitelj bolji od svojih učenika (bez starca nema udarca).

Kao i u prvom delu, “Bad Guy” kojeg treba pobediti samo je proteza za pravu borbu – onu iznutra, u kojoj Čovek pobeđuje samog sebe a pravi je neprijatelj sam protagonista. No, batalimo sad Sun Cua i ostale istočnjačke filozofije jer Top Gun:Maverick ima još jednog keca u rukavu koji ga je u jednom smislu stavio i ispred svog kinematografskog prethodnika. Jer u ovom je “borba protiv samoga sebe” dobila sasvim novu i neočekivanu dimenziju, neverovatnu patinu realističnosti i do sada retko viđeni nivo imersije. I stoga hajdemo na najveličanstveniji element ovog kinematografskog ostvarenja. Centralna tema filma sada je prestala da bude i vazdušna borba i avioni i spolja i unutrašnja politika SAD-a – u centar je sada stavljena indentifikacijska matrica višeg nivoa apstrakcije: ne samo da se sada svi identifikujemo sa nekim pilotima pa maštamo da sedimo u kokpitu, sada se identifikujemo sa pravim Tomom Kruzom koji se u filmu, kao i u stvarnosti, a na koncu kao, uostalom i mi sami koji smo te 1986 naučili da letimo danas suočava sa svačijom hubrisom: oronulom konačnošću. Tom Kruz i njegov partner iz prvog dela sada pate od bora, hemoroida, srčanih problema, staračke usporenosti, kancera (zaista: Val Kilmer vodi svoju pravu ličnu borbu sa rakom grla) a na koncu – od smrtnosti i starosti. Pa kako od toga patimo i mi – Top Gun: Maverick kao retko koji film do sada briše granicu između filma i stvarnosti: Tom Kruz i pored gipkosti koju obilno demonstrira zaista jeste samo starac a Val Kilmer zaista umire od raka grla. A svi mi koji smo gledali prvi deo: sada imamo čitavo brdo stvari kojim možemo da se još jednom poistovetimo – samo ovoga puta malo stvarnije, relanije a bogami i malo egzistencijalno potresnije. I u ovom smislu tek bi se možda jedna stvar mogla zameriti, a to je jedan pomalo patrijarhalniji odnos prema ženama ogledan u izboru protagonistkinje. Tom Kruz može da bude star i seksi, ali glumačka ekipa je vidlljivo kratka za Kelly Mcgillis a zamenila ju je – sasvim razočaravajuće – mlađa i lepša. Jer kada se već oronulost mogla naći jednom, zašto ne bi mogla i još jednom, jer: pa šta ako je stara.

 
Tako da je konačna ocena da film jeste praznik za oči (posebno želite li da vidite kako sile rastežu i lome tela pilota, želite li da se nagledate nenormalno dobrih scena letenja) ali u isto vreme nije skupio dovoljno producentske i režiserske hrabrosti da probije granice žanra, filma, politike pa čak ponekad i dobrog ukusa (neki bi rekli). Ali na kraju, film ima jedan element koji ga čini da je iz ovoga žanra, makar i na jedan čudan način, potpuno istupio.

Dakle, da vas ne sanjamo: patike pa u bioskop pa na Top Gun: Maverick!

[1]Jer “Blue Max” je nepopravljivo pesimističan film, koji na koncu pokazuje jeftinoću ljudskog života u ratu, klanicu (i to ne samo ratnu već i onu političku) koja je nezasito mlela i proždirala beplatna tela koja je nemilice isporučivala nacionalna država dovedena do kraja svojih kontradikcija

[2]Jer erotika nije samo prikazivanje razgolićenih tela, potrebno je i nešto više i nešto manje. Potrebno je: jouisance