Letačke priče Suada Hamzića: Kako smo preleteli američku 6. flotu

Bio je 20. august 1970. topao letnji dan, sa nešto oblačnosti nad Istrom i severnim Jadranom ali vrlo jakom sumaglicom. Vidljivost je teško prelazila 2 do 3 kilometra a tzv. kosa vidljivost, iz vazduha, bila je još losija. Čusmo poznati frustrirajuči zvuk telefona linije komandovanja i uzvik „Vihor!“ – signal za poletanje.

Fjaka i ja potrčasmo ka avionima, MiG-ovima 21R (L-14i). On uskoči u onaj bliži hangaru u čijoj smo hladovini sedeli u pripravnosti a ja u sledeći. Pokrenusmo motore. Javih spremnost i izrulavanje pri čemu Fjaka izrula prvi da, pošto skrećemo udesno, moj avion ne bi duvao izduvne gasove u njegov pri energičnom izrulavanju. Izađosmo na pistu na kojoj ja uzeh mesto pratioca jer ko je vođa a ko pratioc u našem paru to nije imalo baš nikakvog značaja. Ja sam održavao vezu samo zato što je u planu pripravnosti pisalo Hamzić – Lelas a ne obrnuto.

Poletesmo i čim se prijavismo na kanal navođenja OZN (oficira za navođenje) sa radarske stanice Monte Kope locirane na najjužnijem rtu Istre on nas odmah usmeri ka zapadu u pravcu Briona. Obavesti nas da je cilj na vrlo maloj visini, da je spor, da ga povremeno gubi sa ekrana. Moguće da je helikopter ali na desetak – dvanaest kilometara severozapadno od Briona. Preblizu!

Zadržasmo visinu ispod 200 metara a na frekvanciji navođenja čusmo i „autoritativni“ glas VON-a ( vazduhoplovnog oficira za navođenje avijacije) sa OC (Operativnog Centra) Brioni koji nas obavesti da nas i oni prate. I da nismo znali ko je tamo dežurni VON prepoznali bi glas našeg klasića Stevanović Radisava – Kreste:

„Daj se Ti pobrini da nas ti, tamo tvoji, ne opletu, idemo preko tebe“, javih nameru i naš pravac leta koji nas je baš preko Briona izvodio najkraćim pravcem ka cilju a znao sam da oni „tamo“ imaju laku protivavionsku artiljeriju i rakete „Strela-2M“ kojim bi nama u niskom letu mogli zagorčati život.

„Ne brinite, pod mojom su kontrolom. Samo napred!“, utješi nas Kresta.

U smaknutom, da ne kažem paradnom, poretku preletesmo nisko iznad tzv. „fora“ (stare tvrđave) na vrhu glavnog ostrva na kojem se nalazio OC, osmatrači i neki elementi niske PVO. Dvadesetak sekundi kasnije preletesmo i ostrvo Vanga na kojem je bila rezidencija Predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, a Stari verovatno na obližnjoj plaži.

Preletevši Vangu produžismo u modro-sivu masu bez horizonta poznatu pilotima koji su leteli nad morem u jakoj sumaglici. Malo povećah odstojanje od vođe da bih bolje mogao osmatrati vazdušni prostor i morsku površinu a povremeno pogledom preleteti preko instrument table radi kontrole položaja aviona u prostoru jer da se moj Fjaka zaboravi i krene u more ne bih bio ni prvi ni poslednji pratilac koji je svog vođu verno pratio u morske talase.

Osmatramo. Fjaka prevodi avion iz jednog u drugi blagi nagib da bi skretanjem aviona izbegao mogučnost da u horizontalnom letu, pri slaboj vidljivosti, preletimo cilj ne videši ga jer smo ga pokrili nosom aviona. Ništa. Samo more i sivilo jake sumaglice.

Odjednom, desetak stepeni ulevo od našeg pravca leta, ugledah elegantno izduženu siluetu tipičnu za vojne brodove:
„Evo ga, napred, levo, 2 km“, skoro viknuh u radio-vezu.

Fjaka povede svoj avion ulevo pa ispravi i krenu u blago snižavanje ugleda što i ja ali ovoga puta još celu „svitu“, flotni sastav koji kao da izroni iz sumaglice. Paralelno sa prvim kojeg sam ugledao plovio je još jedan identičan brod, nepun kilometar iza njih grdosija, nosač aviona, a iza njega, na istom ostojanju i rastojanju još dva broda iste kategorije u njegovoj pratnji. Zajedno su činili zbijenu pravougaonu formaciju dugu oko 1500 , široku 500 metara a onda u osi iza nosača ugledah nisku tamnu siluetu podmornice u površinskoj vožnji.

Fjaka mirno produži let na visini od oko 100 metara pravo uzduž palube nosača aviona a ja u pratnji u zatečenom poretku. Malo ali dovoljno sam mogao videti da, nadlečući američki udarni pomorski sastav 6. Flote, odmah javim:

„Nosač aviona u pratnji četiri fregate i jedne podmornice“. Nastade tajac a onda glas dežurnog OC Komande 5.VaK:
“ Vidra 12, jeste li sigurni ?“
“ Siguran sam!“, odgovorih kratko.
“ Proverite to još jednom“, čuh naređenje.
“ Vidra 12, razumeo“

Fjaka krenu u logičan manevar udesno, ka obali Istre, nagibom od 45 stepeni i izašavši u suprotan kurs, nad kopnom odletesmo oko dva minuta. Po preletu mesta Vodnjan oglasi se VON sa Monte Kope upravo u momentu kada je Fjaka uvodio u nagib radi desnog zaokreta koji če nas ponovo dovesti na istu poziciju sa koje smo i prvi puta naišli na cilj. Javi se i Kresta sa OC Briona:
„Slobodan prelet istim pravcem.“, i tonom za koji smo bili sigurni kako ga protumačiti (da ne kažem zajebancije) dodade:
„Nemo’ da brinete, tu sam JA “

Preletesmo “for” na oko 30 metara pa u snižavanju produžismo let pravo preko ostrva Vanga koje preletesmo na istoj visini. Stari je verovatno još uvek bio na svojoj plaži ako mu nisu drugačije naredili i sklonili ga u neko od davno pripremljenih skloništa.

Znao sam od ranije da mornarica budno, čak nervozno, čuva Tita i njegovu svitu na Brionima ali da oko tog ostrvlja ima toliko malih brzih patrolnih, torpednih i raketnih brodova otkrih u tom preletu. Nikada pre, a niti kasnije, nisam video toliko njih na tako malom prostoru. Videh i impresivan manevar kada ti mali brzi brodovi plove čelo u čelo jedan drugome a onda, na samo pedesetak metara pre sudara, skrene svaki na suprotnu stranu, mimoiđu se i odmah potom uplove u pjenušavi trag onog nasuprotnog međusobno se udaljavajuči.

Moj vođa produži ka severozapadu ponavljajuči manevar koji će nas izvesti na istu poziciju na kojoj smo nadleteli uljeze. Preletevši Vangu uključio sam štopericu i držao je na oku radi što tačnijeg određivanja pozicije polazeči od norme da sa 900 km/čas prelazimo oko 15 kilometara u minuti.

I nekako pred istek punog minuta ponovo ugledasmo već nam poznati sastav 4 + 1 + 1. Šest plovnih objekata 6. Flote.
Fjaka onako “fjakasto”, usporeno, lagano prevede avion u blago poniranje, dotjeravši pravac u osu nosača aviona usmeri nas pravo preko njegove palube koju preletesmo na 20-ak metara nekako u visini antena i vrha komandnog mosta na kojem videh krupno ispisan broj 68. Videh nekoliko aviona na njegovoj palubi, i podmornicu iza njega. Ali ništa više.

Javih se, potvrdih moj izveštaj od pre 4 – 5 minuta i dopunih ga podatkom da NA nosi broj 68. Javi se dežurni sa OC 5.VaK i i naredi da uzmemo kurs 090, pravo na istok. Ka Kvarnerskom zalivu. Prelet je potrajao desetak sekundi. Prekratko da bih više video ili uživao u slici koju nikada nije video ni jedan jugoslovenski pilot pre nas a, iskreno, i nisam se baš ugodno osećao ponovno nadlečući nosač aviona i flotni sastav superiorne države koja svaki svoj postupak baš i ne mora pravdati. Posebno ne u situacijama kada su njeni vojnici, sredstva ili interesi potencijalno ugroženi. Ali te 1970-te smo bili popularni na Zapadu, skoro miljenici im, jer smo pre tačno dve godine našem istočnom blokovskom susedu, onom Varšavskom, dali lekciju o beskompromisnosti i odlučnosti u odbrani suvereniteta Jugoslavije.

Ameri nisu bili nervozni zbog našeg reagovanja jer su naše linije komandovanja i nas, verovatno, prisluškivali i pretpostavljali da će ih nadleteti par poručnika, junaca usijanih glava, ali disciplinovanih profesionalaca. Zapravo suština nesporazuma je bila u tome što smo mi pod suverenum morskim prostorom i vzdušnim prostorom iznad njega podrazumevali 12 nautičkih miljan (22 km) a oni 6 NM (11 km).
Dakle i mi i oni smo bili u pravu. Zavisno od tačke gledišta i shvatanja odredbi Međunarodnog pomorskog Prava.

Kako god, zauzesmo kurs ka istoku i samo 5 minuta kasnije nađosmo se nad Kvarnerskim zalivom okupanim suncem i odličnom vidljivošću. Tamo, po naređenju, izvršismo kontrolu pomorskog saobračaja ali sem desetak brodova koji su čekali na red za uplovljenje i istovar tereta u luci Rijeka nismo videli ništa. Shvativši da smo zapravo samo bili sklonjeni u naše nesporne teritorijalne vode, potrošismo višak goriva i vrativši se ka Puli sletesmo.

Lično sam bio pomalo razočaran jer sam se ponadao da čemo Amere ispratiti do Otranta, do izlazno/ulaznih vrata Jadrana u kojem, tada sam bio uveren, oni nemaju šta da traže. A oni, Ameri, su bili tri dana u poseti prijateljima Italijanima, njihovim vojno-političkim saveznicima, članici NATO-a, u luci Trst. Svaka italijanska prodavačica ljubavi iz Lombardije a i mnoge naše iz zapadnih nam republika su znale za posetu brodova 6. AF sa preko 10.000 mornara, potencijalnih mušterija ali to nisu znali naši obaveštajci. A Tito je bio na Brionima.

Sutradan 21. avgusta 1970. smenjena su dva pukovnika JNA, jedan mornarički, jedan vazduhoplovni, načelnici odgovornih obaveštajnih organa.

A taj dan sam ja peglao vazduh negde nad oblačnim nebom zapadnog dela domovine i njene akvatorije.