„Piloti su pobedili“

Fudbalska utakmica pilota 204. vazduhoplovne brigade sa aerodroma Batajnica i lokalnog fudbalskog kluba iz Gornjeg Crniljeva koji nosi ime poginulog pilota Milenka Pavlovića završena je rezultatom 8:2. „Pobedili su piloti“, čuli su se komentari dece koja te 1999. godine još uvek nisu bila rođena.

Možda je upravo utakmica, kao i spontano izgovorena rečenica dece, na najbolji način oslikala iskrenu motivisanost kolega nastradalog heroja, njihov duh, emociju, entuzijazam i sve ono što stoji iza pedantno pripremljenog programa, pažljivo i precizno izgovorenih reči, recitacija, celokupne organizacije, polaganja venaca. Svega što se u toku jednog dana priredi porodici, prijateljima i meštanima rodnog mesta pilota Pavlovića u znak sećanja na dan kada je u svom MiG-u 29 oboren na nebu iznad ovog kraja.

Iako su i skup i utakmica postali tradicija, sve je ukazivalo da ovog 3. maja programa neće biti. Padala je kiša, duvao vetar, blata je bilo svuda, fudbalski teren u podnožju brda bio je natopljen vodom. Gumene čizme bile su jedina adekvatna obuća za posetioce Gornjeg Crniljeva toga dana.

Ipak, utakmica je po 17. put odigrana, a većina okupljenih dan je doživela kao više od pukog sećanja, pomena, položenih venaca. Za meštane ovog kraja to je bio jedan od važnih datuma kada dobijaju potvrdu da dela jednog od njih nisu zaboravljena, kao ni oni sami. Besplatni lekarski pregled vojnih lekara, saveti, razgovor sa njima i poneka šala to su najbolje oslikavali. Najmlađim stanovnicima Crniljeva ovo je bila prilika da javno nastupe i budu deo svečanosti priređene u crkvi. Za pilote, kako i sami kažu, ovaj dan i celokupna priprema za njega jesu edukacija, sazrevanje, podsećanje da iako su za to školovani jednog dana treba da budu i spremni da učine isto što i pilot Pavlović.

Fudbal nije nasumično izabrana aktivnost. Milenko Pavlović ga je voleo, a kažu, i umeo da ga igra.

– Veoma dobro je igrao i mali i veliki fudbal. Želeli smo da održimo i tu uspomenu na njega. Njegov brat od strica mi je pričao da su kao deca toliko voleli fudbal da su peške išli prvo do jednog sela da odigraju utakmicu, zatim do drugog da odigraju još jednu i onda se još peške vraćali kući. Tako da na kraju dana pređu i do 20 km. Tolika ljubav prema fudbalu, kaže, da nisu mogli da žive bez toga – objašnjava major Milan Žunić, vođa fudbalske ekipe 204. vazduhoplovne brigade. Jedno od najljubaznijih lica sa vojnog aerodroma Batajnica.

Gornje Crniljevo nalazi se na otprilike sat vremena vožnje od Valjeva. Put vodi kroz šumu i bezbroj krivina. Ono što se prvo primeti jesu izuzetna priroda, zelenilo, razuđenost kuća na brdima, a toga dana i hladan vlažni vazduh. U ovom kraju više je tmurnih nego sunčanih dana, a kiša pada gotovo trećinu godine.

Ipak, oko prvomajskih praznika obično je, kažu meštani Crniljeva, sunčano. Tako je ranijih godina sećanje na Milenka Pavlovića obeležavano učešćem i padobranaca Vojske Srbije a preletali su i avioni.

– Pokušali smo da zajedno sa Opštinom Osečina i Turističkom organizacijom Osečine i Valjeva organizujemo i kulturne i sprotske manifestacije i da ovo postane šire poznat datum u ovoj okolini. Svake godine pokušavamo da događaj oplemenimo na novi način.

Bilo je ranije i izložbe maketara i izložbe ratnih zastava 204. brigade. Pokušavamo stalno da ove dane učinimo autentičnim i interesantnim za mlade naraštaje iz ovog kraja – pričaju nam oficiri i dodaju da je ove godine širi program, opravdano, izostao.

Na mestu gde je podignuta spomen-česma Milenku Pavloviću u Gornjem Crniljevu nalazi se spomen-kompleks sa domom lovačkog udruženja „Milenko Pavlović“, igralištem istoimenog fudbalskog kluba, crkvom, parohijskim domom. U okviru kompleksa otvorena je i soba sa stalnom postavkom izložbe posvećene Milenku Pavloviću.

U dvorištu je za tu priliku bio razapet i vojnički šator koji je u trenutku dolaska porodice pilota polako počeo da se prazni. Njima dobro poznata lica jedno po jedno i svako na svoj način poželela su im dobrodošlicu.

Počasna četa valjevskog garnizona ubrzo se uputila ka spomen-česmi čime je i počelo polaganje venaca, što je i formalno označilo početak ceremonije.

Vence su osim porodice položili i pripadnici 204. vazduhoplovne brigade. Za 17 godina to je učinilo više generacija njenih pilota. Mnogo je ljudi, kažu, otišlo, a istovremeno došlo je niz mladih pilota. Ideja i glavna nit okupljanja u Crniljevu prenosila se „sa kolena na koleno“.

– Kad sam počeo da dolazim ovde 2000. godine, bio sam mlad. Dovele su me kolege koje su sa Milenkom bile u eskadrili. Oni su uglavnom već nekoliko godina u penziji. U međuvremenu došli su mladi piloti, a mi smo postali te starija generacija. To je ono najlepše. Jer smo mi sada tu da mlađim kolegama prenesemo tu veličinu Milenka Pavlovića obilazeći muzej i pričajući šta se dogodilo – kaže major Nenad Stević.

On je objasnio i da je stalnim dolaskom uspeo da isprati odrastanje mnoge dece iz ovog kraja koja su dolazila svakog 3. maja.

– Posle toliko godina dolaženja zanimljivo je da su i oni upoznali nas i da i posle 17 godina ne prestaju da nam traže da im poklonimo kapu ili neki deo uniforme. Izuzetni su rodoljubi i patriote – kao što je bio i sam Milenko – dodao je Stević.

– Ideja je da samu organizaciju nikad ne vezujemo za ličnost i za funkciju koja je trenutno na čelu institucija koje događaj organizuju. Postoji organizacioni odbor koju čine predstavnici 204. vazduhoplovne brigade zajedno sa Opštinom Osečina i mesnom zajednicom Gornje Crniljevo. Svakog 4. maja se i Valjevo uključuje u organizaciju. Uvek smo i u kontaktu sa porodicom.

Naša ideja je da svake pete godine bude priređena akademija sa bogatijim prgramom u Osečini, a svake desete u Valjevu. To je jedna od stvari koja je dogovorena na sastanku predsednika opštine Valjevo, opštene Osečina i komandanta 204. vazduhoplovne brigade – priča Stević.

Formalni deo nastavljen je službom u crkvi, a zatim i pojedinačnim osvrtom i sećanjem na pilota Pavlovića koji je dao svaki od predstavnika organizacije događaja.

– Uprkos strogoj vojničkoj disciplini, po kojoj ga svi znamo, Milenko Pavlović je umeo da nadleti Valjevo, Osečinu, njegovo rodno Crniljevo i da nas sve tako pozdravi – naveo je Nenad Stevanović, predsednik opštine Osečina.

– Ovo je dan kada treba da se setimo i pokojnog Slobodana Perića, Milenkovog kolege, hrabre posade helikoptera koja je prošle godine tragično nastradala, majora Aleksandra Stepanovića i svih drugih ratnika iz ovih kraja koji su tragično nastradali i dali živote za svoju otadžbinu – izjavio je Stevanović.

Formalni deo završen je dodelom zahvalnica učesnicima – 204. brigadi, fudbalskom klubu i lovačkom udruženju „Milenko Pavlović“, turističkoj organizaciji Osečine.

Nakon toga usledili su tradicionalna fudbalska utakmica, lekarski pregledi u improvizovanoj ordinaciju u jednoj od soba lovačkog društva, kao i ručak koji su pripremili njegovi članovi.

Tokom celog dana za posetu je bila otvorena i jedna od prostorija u okviru kompleksa koja je pretvorena u muzej. Čitava priča o Milenku Pavloviću postajala je realnost u svega desetak kvadratnih metara koliko ima izložbeni prostor.

Razmišljanja i pokušaj rekonstrukcije čitavog događaja iz 1999. godine svoj najbolji smisao dobijaju u prostoriji gde se čuvaju lične stvari zatečene kod pilota nakon pada. Za većinu posetilaca upravo će tu emocije biti najjače.

Po izlasku iz ove prostorije jedan od pilota seća se poslednjeg leta Milenka Pavlovića i parafrazira reči pilota Zorana Radosavljevića.

– Mi piloti smo ti koji prvi treba da poletimo i prvi treba da se suprotstavimo neprijatelju i najbrže da reagujemo. Možda ta reakcija od nas zahteva uvek žrtvu. Mi smo toga svesni i spremni. Na to spremamo svoje porodice i za to smo dali zavet svojoj otadžbini. To smatramo sasvim normalnim. Ovo je u našim očima, kako godine odmiču, sve više jedno herojsko delo koje treba da pamtimo, ali i da želimo da nam se više nikada ne desi –

Na celokupni čin osvrnuo se i major Milan Žunić. Prema njegovim rečima, u današnje vreme, kada ne postoji redovni vojni rok, teško je dočarati veličinu postupka pilota Milenka Pavlovića.

– Verujem da je učinio veliko delo, u pravom smislu te reči, i doneo veliki prosperitet morala  ne samo u Vojsci Srbije nego i u srpskom narodu. Nema tog koji ne poštuje delo, ličnost i hrabrost Milenka Pavlovića. Posebno što je on žrtvovao najviše što se moglo žrtvovati. Život – kazao je Žunić.