[ANALIZA] Hrvatska nabavka višenamenskih borbenih aviona deo drugi: Ponude nisu idealne, tajming je loš i mora hitno

Kao što je Tango Six već preneo, Hrvatska je 9. septembra primila ponude za nabavku višenamenskih borbenih aviona (VnBA) namenjenih hrvatskom Ratnom vazduhoplovstvu (HRZ).

Ponude su dobijene od četiri države: Francuske, Izraela, SAD i Švedske.

Kako je zvanično saopšteno time je završena faza dostave ponuda, potom sledi druga, završna faza odabira aviona koja podrazumeva validaciju pristiglih ponuda, a potom će se od pomenutih zemalja tražiti i završna i najbolja ponuda tzv. BAFO (Best and Final Offer) nakon čega će se takođe izvršiti njihova procena a zacrtano je da se sve to završi do 12. decembra ove godine.

Nakon toga će se izraditi studija izvodljivosti, zatim će se predlog međuresorne komisije za nabavku VnBA Vlade Hrvatske predstaviti Odboru za odbranu Sabora kao i Veću za odbranu a potom će se predlog ova dva tela uputiti Vladi. Iako je zvanično saopšteno da se ne zna kada bi čitav taj proces mogao biti okončan i ugovor potpisan, za očekivati je da to bude u prvoj polovini sledeće godine a otkriveno je da je ovoga puta zatražen takozvani „totalni paket“ koji podrazumeva obuku pilota i tehničkog sastava, održavanje, alat, pribor, infrastrukturu, simulator i početni paket naoružanja.

Ono što je trenutno bitno naglasiti je da se još uvek zvanično ne zna koliko je Hrvatska spremna da izdvoji novca za ovu kupovinu.

Saopšteno je da će se ova odluka doneti u kasnijoj fazi kada se sagleda šta sve tačno ponude sadrže i to ne samo u smislu novčanog iznosa već i zahtevanih rokova uplata.

Dosta nedoumica i nepoznanica za dublju analizu teme ali dovoljno da se sagleda šta bi to Hrvatska mogla nabaviti i koje od rešenja bi možda bilo optimalno za HRZ.

Ključno je takođe da se ova nabavka realizuje u nezgodno vreme pandemije Korona virusa (poslednje saopštenje Svetske zdravstvene organizacije govori o tome da će se virus staviti pod kontrolu tek za dve godine) usled čega su ekonomijama gotovo svih zemalja nanete veliki udarci što će neminovno uticati na njihov dalji privredni razvoj.

Međutim, Hrvatska nema više kud, ovo je poslednji čas da se izvrši obnavljanje tehnike vazduhoplovno-borbene komponente HRZ. Resursi postojećih, davno zastarelih lovaca MiG-21, ističu 2023. godine i nema se više vremena za odlaganje rešavanja ovog problema. Ukoliko na vreme ne obnovi tehniku, HRZ-u preti gašenje borbene avijacije koja bi se nakon par godina od nestanka veoma teško obnovila, pre svega kada je reč o kadrovima za čije stvaranje su potrebne godine i decenije.

Od četiri dobijene ponude, dve su za nove avione.

SAD su predložile F-16 Blok 70 ili 72 a Švedska JAS-39C i D, a tu su i dve ponude za polovne letelice. Od Francuske za Rafale i Izraela za F-16C i D (dorađeni i modernizovani Blok 30).

Dok su se ponude mogle Izraela, SAD i Švedske mogle očekivati budući da su bile i na prethodnom tenderu iznenađenje donekle predstavlja ponuda Francuske iako se ona ipak mogla naslutiti u prethodnih nekoliko meseci zbog intenzivnijih vojnih kontakata Hrvatske i Francuske.

Svakako da bi za HRZ najbolje bilo da se nabave novi avioni jer bi time njegovo opremanje bilo dugoročno rešeno, za narednih 30-40 godina koliko se obično, sa relativno manjim odstupanjima, borbeni avioni i nalaze u eksploataciji. Takođe, uvek je poželjno da avioni kao i svi njihovi elementi, na primer naoružanje, budu iz jedne države, u ovom slučaju iz SAD i Francuske. Nijedna od ponuda nije idealna (ako tako nešto uopšte postoji) i svakoj se mogu naći veće ili manje mane.

Da li su mogle biti zatražene bolje ponude to bi se posebno moglo analizirati ali ono što je pristiglo je u nekim slučajevima manje ili više nepovoljno iz nekoliko razloga. Počevši od ponuđenih verzija, preko tehnologije, moguće cene i rokova isporuka. Na osnovu onoga što se zvanično zna, najskuplja će najverovatnije biti američka ponuda za nove F-16 Blok 70 ili 72 koji su, iako francuski Rafal predstavlja tehnološki savršeniju letelicu, najsavremenija opcija koja se nudi Hrvatskoj. Ipak, za ono što Hrvatska želi a to je 12 novih F-16 sa totalnim paketom, cena bi iznosila minimum 1,5 ako ne i do dve milijarde dolara.

Do tog zaključka se može doći ako se jednostavno izvrši poređenje sa bugarskom nabavkom istog tipa aviona:8 F-16 sa veoma skromnim pratećim paketom plaćeno je 1,256 milijardi dolara.

Rokovi isporuke takođe ne idu na ruku novom F-16. Bugarska je ugovor potpisala 2019. godine a prvi avion bi trebao stići tek 2023. Pre Bugarske u red za Blok 70 stali su Bahrein za 16 aviona i Slovačka za 14 a u međuvremenu su ugovore za nabavku potpisali Maroko za 25 i Tajvan za čak 66 primeraka.

F-16 Blok 70 i 72 svakako je savremeniji od JAS-39C i D i treba reći da njihovo okvirno poređenje nije fer jer sa pomenutom verzijom američkog aviona ipak treba porediti Gripen E i F (ista situacija desila se na tenderima u Bugarskoj i Slovačkoj gde je Gripen C i D izgubio od F-16 Blok 70). Takođe, polovni francuski Rafal sigurno ne bi bio u trenutno najmodernijoj varijanti F3-R koja tehnološki potpuno odgovara ili u mnogim slučajevima i prevazilazi Blok 70 i 72. Uprkos tome i Gripen C i D kao i Rafali F1 i F2 se, na primer, mogu nadograditi AESA radarima i tako postati konkurentniji američkoj letelici koja ima i neke sisteme aviona 5. generacije (razvijene za F-35). Tome treba dodati i da je Rafal takozvana „4.5 generacija“, znatno sposobniji dvomotorac te da nije u klasi sa F-16 i Gripenom.

Ipak, nije jasno zašto bi SAAB ponovo pokrenuo proizvodnju modela C i D za samo 12 aviona jer je švedski proizvođač prethodno napominjao da bi to uradio samo ako bi se javio dovoljan broj interesenata, pri tom spominjući Bocvanu, Bugarsku, Hrvatsku, Slovačku, Švajcarsku kao i još neke zemlje. Švedska ponuda bi, ako poredimo prethodni hrvatski tender kada je cena bila oko 1,1 milijardu dolara, moguće bila druga najskuplja, što bi bila njena velika mana jer je generalno gledano, od onoga što je ponuđeno Hrvatskoj, reč o letelici sa najslabijim taktičko-tehničkim karakteristikama. Švedska nije ponudila Gripen E i F jer je to znatno skuplji avion. Dvosed Gripen F još uvek nije imao prvi let a i rok isporuke bi bio dug. Isporuka brazilskih 36 primeraka treba  da se završi 2024. godine (iako će 15 aviona biti sklopljeno u brazilskim pogonima) a svih 60 naručenih aviona RV Švedske bi trebalo da dobije do 2026. godine

Cenu polovnih Rafala teško je precizno proceniti budući da Francuska do sada nikome na taj način nije prodavala ovaj tip aviona već su na tržištu nuđeni samo novoproizvedeni primerci.

Ako cena paketa bude velika onda bi lako moglo da se desi da francuska ponuda bude druga najskuplja. Nov Rafal bez obuke kadra, rezervnih delova, usluga logistike, prilagođavanja infrastrukture i bez naoružanja, obično je do sada prodavan za 92 do 133 miliona evra ali treba naglastiti da su to bile modernije varijante. Neke pretpostave govore o tome da je okvirna realna cena polovnog Rafala starijih verzija oko 50-60 miliona evra.

Kada je reč o starosti, najstariji francuski Rafali B i C proizvedeni su pre 14 godina a isporuka ovog aviona bi mogla relativno brzo da se realizuje i ona bi pre svega zavisila od vremena potrebnog za obuku pilota i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe. Međutim, dodatni problem mogao bi predstavljati isporuka aviona Grčkoj koja namerava da nabavi 18 Rafala od kojih 8-12 polovnih pa je pitanje da li je RV Francuske spremno da se za relativno kratak period odrekne 20-24 svoja aviona.

Izrael se na ovom tenderu pojavio sa onim što je ponudio i pre tri godine.

Sa trenutno 32-33 godine starim F-16C i D Blok 30 koji su modernizovani na nivo Barak-2020. Nezvanično, navodno su ovoga puta dobijena sva odobrenja SAD da se avioni prodaju trećoj strani ali nije jasno da li će avioni morati da budu dorađeni odnosno da li će SAD tražiti da se oni vrate u originalno stanje bez izraelskih nadogradnji.

Pitanje je uopšte da li je ovo moguće pošto su izraelski avioni tokom svoje karijere pretrpeli obimne modifikacije. Letelice bi svakako trebalo „srediti“ kako bi bile NATO kompatibilne.

Još 2017. godine Hrvatskoj je nuđeno produženje životnog veka za 3000 sati naleta kao i isporuka prva dva aviona već za 2-3 godine. Ceo paket koštao je tada oko 500 miliona dolara a američka strana je navodno same avione procenila na svega 135 miliona.

Ako se uzme u obzir trenutno stanje HRZ i PZO koje je (zbog loše i neodgovarajuće tehničke opremljenosti) vrlo skromno a mnoge mogućnosti za vođenje bilo kakve borbe gotovo i da ne postoje, svaki od ponuđena tri tipa aviona bio bi kolosalni tehnički i tehnološki skok koji bi omogućio da se sa 2. pređe na 4. ili 4.5 generaciju borbenih aviona.

HRZ bi prvi put u svojoj istoriji dobilo rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa ali i vođena ubojna sredstva vazduh-zemlja. I pored toga hrvatska PVO ostaje nekompletna jer još uvek ne postoje jedinice opremljene raketnim sistemima zemlja-vazduh srednjeg ili velikog dometa – dakle ne postoji teritorijalna PVO.

Eskadrila savremenih borbenih aviona biće sasvim sigurno dodatan trošak za hrvatsku državu.

Dosadašnje korišćenje MiG-ova 21 ne košta ni približno koliko eksploatacija 12 savremenih VnBA za šta godišnje treba izdvojiti od par do nekoliko desetina miliona evra. Od toga najviše zavisi cena sata naleta koja se može računati na nekoliko načina. Te cene jesu javno dostupne ali proizvođači ih često ne prikazuju realno i treba ih prihvatiti sa velikom rezervom.

Podatak o ceni sata leta ne mora biti uvek isti. On može biti različit iz godine u godinu. Naravno, nije ni ista cena u vazduhoplovnim snagama države koja avion proizvodi i kod stranog korisnika pa je stoga nezahvalno govoriti o brojkama. U obzir takođe treba uzeti i troškove povremenih nadogradnji i modernizacija koje bi avioni trebalo da pretrpe u toku svoje karijere. Sa druge strane, cenu sata naleta može značajno oboriti dobra obuka zemaljskog tehničkog sastava kao i osvajanje pregleda i remonta što više elemenata aviona kao i njihove proizvodnje u sopstvenim pogonima.

Koliko će Hrvatsku godišnje koštati eskadrila VnBA zavisiće i od toga koliko će se leteti.

Na prethodnom tenderu računica je izvedena tako što je određeno da će ti avioni leteli samo po 100 sati godišnje a izračunati su troškovi za period od 25 godina. Logično bi bilo da najskuplji za korišćenje bude polovni F-16 iz Izraela – zanimljivo, na prošlom tenderu je u poređenju sa novim F-16 i novim Gripenom proglašen kao najjeftiniji za eksploataciju.

Prema dostupnim zvaničnim podacima Rafal je jeftiniji od F-16 (iako je to diskutabilno jer je Rafal dvomotorac) a proizvođač Gripena, SAAB, tvrdi da taj avion ima najmanju cenu sata naleta.

Pratite Tango Six i na društvenim mrežama. Na Instagramu, Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku.