[ANALIZA] Zabaležena upotreba rakete AGM-88 HARM u Venecueli – šta nam to govori o PVO aktivnosti u noći napada?

Kako smo pomenuli u prethodnom tekstu o kapacitetima venecuelanskog ratnog vazduhoplovstva, istraživačka organizacija Belingket identifikovala je ostatke rakete serije AGM-88 unutar trospratnog stambenog kompleksa koji je pogođen na Catia La Mar lokaciji tokom američkog vojnog napada na Venecuelu 3. januara, pri čemu je navodno poginuo najmanje jedan civil.

Prema pisanju venecuelanskog medija, El Pitazo, Rosa Gonzales (79), ubijena je u ovom vazdušnom napadu u gradu Catia La Mar u državi La Gvaira, 30 km severno od glavnog grada Karakasa. U napadu je, kako se navodi, još jedna osoba teško ranjena.

Belingket je geolocirao stambeni kompleks na područje u Catia La Maru, oko 30 km severno od Karakasa (10.592796, 67.037721) i približno 500 m istočno od, sasvim moguće ciljanog, skladišta komponenti sistema protivvazduhoplovne odbrane Buk-M2E unutar vojnog objekta.

Kako se to dogodilo i da li je dokaz da su Venecuelanski radari bili uključeni na dan napada?

Treba naglasiti da je sasvim normalno da sistemi VOJiN rade u 24-časovnom dežurstvu i u mirnodopskom vremenu, tako da je logička pretpostavka da su radili i te noći kada su američke snage započele operaciju „Absolute Resolve“ i otele predsednika Nikolasa Madura.

Međutim, ovde imamo prikaz eksplozije protivradarske rakete u stambenoj zoni, prilično daleko od potencijale mete – baze PVO Venecuelanske vojske Catia La Mar. Dakle, meta sasvim verovatno nisu bili radari sistema VOJ.

Kako radi HARM?

U ovom trenutku, mi ne znamo o kojoj modifikaciji protivradarske rakete iz porodice AGM-88 je reč. Treba se na čas podsetiti i iskustava sa naših prostora, kada su američke vazduhoplovne snage često koristile protivradarske rakete AGM-88 HARM prema radarima tadašnje Srpske Vojske Krajine i Vojske Republike Srpske i onda, znatno masovnije, i protiv radarskih sistema tadašnje Vojske Jugoslavije.

Tokom 1999-te godine i NATO agresije na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, američke vazduhoplovne snage su koristile protivradarske rakete AGM-88B i AGM-88C HARM. To su bili projektili prvih verzija, sa određenim manama koje su se tada i ispoljile, a zanimljive su za nastavak ove priče.

NATO avioni su u tih 78 dana na ciljeve u tadašnjoj SRJ lansirali 743 projektila tipa HARM, na kako navode 115-130 kopnenih ciljeva koji su emitovali elektromagnetnu energiju u prostor. U odgovoru na ovu veliku pretnju, jugoslovenske posade PVO su skraćivale vreme zračenja svojih radara na najviše 20-30 sekundi (pa i kraće, zavisno od tipa i namene radara), veoma često menjali vatrene i radarske položaje i koristile različite metode kamuflaže i obmane protivnika. Usled toga, prema samim NATO zvaničnicima, efikasnost projektila HARM iznosila je od 3 – 6,6%, zavisno od faze savezničke operacije. Naravno, ovakva masovna upotreba projektila HARM i potreba posada PVO tadašnje VJ da skraćuju vreme zračenja, uticala je na smanjenje efikasnosti sistema PVO.

Protivradarske rakete HARM mogu biti korišćene u više radnih režima, ali ih možemo sažeti u režime kada projektil ima zahvat dok je na avionskom pilonu (LOBL – zahvat pre lansiranja) i kada nema zahvat, već se lansira ili u zonu u kojoj se smatra da postoje radari sistema PVO (PB – unapred unešene koordinate) kada se obično lansira sa većih daljina ili kada se lansira u samoodbrambenom režimu SP, kada radarski prijemnici u avionu-nosaču registruju zračenje radara sa zemlje i u tom smeru lansiraju raketu koja će zatim tražiti cilj.

Dakle, kao što se vidi, još tada su postojali režimi rada u kojima se HARM lansira, a da raketa u stvari nije zahvatila zračenje radara. To se najčešće i dešava prilikom ranih faza neke akcije, poput venecuelanske, u vazduhoplovnim operacijama, kada se pred napad prikupe podaci o položajima radara PVO i sistema VOJiN i onda se, pored eventualno lansiranih krstarećih raketa, ulaskom udarne grupe u zonu dejstva, vrši lansiranje raketa prema unesenim podacima (režim PB).

Tada je moguće da na tim lokacijama više i nema tih radarskih sistema ili se isključe u međuvremenu, pa rakete padaju na zemlju. Naša iskustva iz 1999. godine kazuju da je pronađen veliki broj ostataka protivradarskih raketa, nekih takoreći čitavih.

Takođe, veći broj lansiranja je izvršen u samoodbrambenom režimu (SP) kada je postojalo registrovano zračenje radara sa zemlje na letelicu koja nosi protivradarske rakete, ali je nakon lansiranja rakete zračenje isključeno, pa je raketa ili izgubila zahvat ili ga nije ni ostvarila. I tada su se dešavali značajni promašaji.

Neke računice su tada kazivale da će HARM lansiran sa daljina koje odgovaraju daljinama sigurnog lansiranja koje i kod sistema Neva i Kub iznose oko 15 km, pri prosečnim brzinama leta od oko 2200 km/h ili 600-620 m/s, ostaviti posadama raketnih sistema u stanicama za navođenje oko 25 sekundi da otkriju cilj, zahvate ga i uspostave automatsko praćenje i zatim da na njega lansiraju rakete koje će navoditi do susreta sa ciljem. Obzirom na domet unutar zone sigurnog lansiranja od oko 15 km, u našem primeru, posadama je ostajalo svega nekoliko sekundi da nakon toga isključe sredstva sa zračenja. I tih par sekundi je često značilo pitanje života i smrti. Zato posade nisu radile ocenu rezultata gađanja, jer bi gotovo sigurno nastradale.

Inercijalni sistem u raketama HARM u tom vremenu, nije mogao garantovati sa dovoljnom preciznošću memorisanje pozicije radara nakon isključenja zračenja, pa su veći ili manji promašaji (ovisno o više faktora, pre svega o trenutku isključenja zračenja radara sa zemlje) bili daleko češći, nego pogoci.

Unapređenja principa navođenja

Nakon 1999. godine rađena su unapređenja na raketama HARM i inercijalni sistem je mogao znatno preciznije zapamtiti lokaciju poslednjeg zračenja radara pre isključenja i pogoditi metu uprkos tome.

HARM i njegove modifikacije nosi većina američkih višenamenskih borbenih aviona. U akciji nad Venecuelom, učestvovali su i najnoviji, poput F-35A i C, EA-18G, ali i F-16 (planirana ugradnja), koji mogu da nose i savremenije rakete ove porodice, tipa AGM-88G AARGM (Unapređena Protivradarska Navođena Raketa).

Šta je karakteristično za ovu raketu? Osvrnuo sam se o problematici sa isključenjem zračenja radara tokom leta protivradarske rakete ka cilju. Počela je da se koristi raketa čija glava za samonavođenje ima tri modula za vođenje. Prvi je INS/GPS sistem, drugi je pasivni protivradarski prijemnik i treći je aktivni milimetarski radar.

U navođenju rakete učestvuju sva tri modula. Početno navođenje, koje mora biti prilično približno, obezbeđuje GPS-INS modul koji priprema početne podatke u saradnji sa pasivnim protivradarskim prijemnikom radi lakšeg otkrivanja i navođenja rakete ka izvoru radarskog zračenja sa zemlje, kasnije se obezbeđuje još približnije završno navođenje uključenjem aktivnog radarskog primopredajnika nekoliko kilometara pre cilja, pogotovo ako dođe do iznenadnog isključenja zračenja radara sa zemlje. Da bi aktivna glava za samonavođenje mogla otkriti i identifikovati nepokretan cilj, koji ne zrači, u fonu zemlje uz veliki klater (velike refleksije od Zemlje), potrebno je obezbediti visoku rezoluciju u određivanju profila odraza. To se postiže aktivnim radarima koji rade na visokim radnim frekvencijama sa milimetarskim talasnim dužinama.

Kod ispitivanja mogućnosti za projektovanje ovakvog radara, vršena su brojna skeniranja površine zemlje i ustanovljavane su neke zakonitosti koje su postale osnov izrade algoritma navođenja rakete.

Ustanovljeno je da se stalni odrazi od Zemlje, mogu u različitim uslovima, ili čak i pod istim uslovima, u dva različita merenja pokazati jednom kao tačkasti odrazi, a drugi put kao odrazi objekta.

Pod terminom „odrazi objekta“ smatra se onaj odraz čiji povratni signal ima određenu jačinu amplitude i čija dužina trajanja, iskazuje da odraz ima određenu dužinu i visinu implicirajući da je moguće da se radi o cilju.

Pritom, ustanovljeno je i da odrazi od nepokretnih, pretežno metalnih, ciljeva poput radara, tenkova, samohodne artiljerije i slično uvek imaju odraz objekta, a nikad tačkasti ili odraz kratkog vremenskog trajanja.

Da bi se ovo moglo sprovesti, potrebno je opet kroz praktična ispitivanja, odrediti prag jačine detekcije signala, ispod koga se povratni signali neće ni analizirati.

Dakle, kada raketa bude lansirana, ona je već dobila dosta približne parametre cilja. Određen joj je prag jačine detekcije signala i u računaru je definisano da se tačkasti odrazi neće uzimati u dalju analizu.

Ipak, potrebno je i odrediti maksimalno odstupanje po uglovima nagiba i po daljini u odnosu na centar snopa koji je usmeren u projektovanu tačku gde se cilj približno nalazi.

Kada je i to određeno, aktivni radar u raketi može početi skeniranje u zoni cilja, kada se približi na daljinu aktiviranja primopredajnika.

Skeniranje se vrši dva puta, upravo zbog toga da se eliminišu oni odrazi koji će u jednom skeniranju biti objekti, a u drugom tačkasti ili koji će u oba skeniranja biti tačkasti.

Tada se može desiti da dva ili više ciljeva budu potencijalne mete, ali samo jedna je stvaran cilj. Da bi odredili koji je od njih cilj, potrebno je da se izvrši kalkulacija zone greške, tako što se u unapred određenoj kutiji od recimo 30×50 metara smeštaju parovi uzimajući u obzir grešku u radijalnoj i azimutnoj daljini od sredine snopa, koji predstavlja projektovani položaj cilja.

Ovde treba imati na umu i sledeće. Vrednosti praga jačine detekcije signala, vrednosti maksimalnih odstupanja po daljini i uglovima nagiba, zatim vrednosti odstupanja po azimutnim uglovima kod korelacijskog upoređivanja odraza nakon dva merenja i na kraju veličina kutije radi kalkulacije zone greške, moraju biti veoma pažljivo određene.

Kao što se vidi, upotreba aktivnog radara sa milimetarskim talasnim dužinama, sa visokom rezolucijom u određivanju profila odraza, može biti korisna u detekciji i navođenju protivradarskih ali i raketa za uništenje ciljeva na zemlji i vodi drugih namena.

Algoritam identifikacije ciljeva je veoma složen i zahteva visoku stručnost u kreiranju, precizno određene početne parametre i na kraju precizno i, rekao bih možda i mudro, određene granične vrednosti po više parametara, kako je iznad opisano.

To je sigurno zahtevalo od projektnih inženjera veliki broj merenja, skeniranja i probnih lansiranja u raznim situacijama, da se vrednosti mogu odrediti za određene tipove ciljeva (radari, tenkovi, samohodna artiljerija, samohodni VBR-ovi, samohodni lanseri taktičkih balističkih projektila i slično).

Imajući sve ovo u vidu, kada komentarišemo upotrebu ove rakete u Venecueli, sasvim je moguće da je korišćena i neka raketa pomenute novije verzije i da je u toku leta rakete, radar sa zemlje isključio zračenje, ili ga nije ni uključio, obzirom da se raketa lansira prema prethodno unešenim podacima.

Tada u završnici, aktivni radar preuzima da bi pokušao da pronađe cilj u završnih nekoliko sekundi (i kilometara). Ako u tome uspe, po nekom obrascu slično onom koji sam ukratko iznad opisao, on će pronaći cilj i uništiti ga. Ali ako ga ne pronađe, možda je moguće da umesto nekog radara zahvati neki drugi objekat (pa i stambeni) i tamo odleti i aktivira se.

Dakle, umesto zaključka, sasvim bi bilo logično smatrati da su neki radari Venecuelanske PVO, pre svega radari sistema VOJ radili i mogli biti mete protivradarskih raketa, kao i neki radari sistema PVO, ali se isto tako moglo desiti da je lansiranje barem jednog dela protivradarskih raketa izvršeno u jednom od režima sa ranije unešenim podacima (ovisno o vrsti modifikacije AGM-88), kod kojih nije došlo do zahvata signala zračenja radara, a zatim i do pogađanja civilne mete sa civilnim žrtvama.

Zoran Vukosavljević, bivši pripadnik raketnih jedinica PVO Vojske Jugoslavije, učesnik borbenih dejstava tokom NATO agresije i vrsan poznavalac PVO tematike ekskluzivni je Tango Six kolumnista.

Zoran je i administrator grupe o PVO tehnici na Fejsbuku, kao i global moderator na balkanskom forumu Palubainfo.