Neispričane letačke priče Suada Hamzića: Svitanje nad Vrsarom, jedan general i jedan nudistički kamp

Ne poznajem pilota našeg Ratnog vazduhoplovstva, bar njegovog borbenog dela, koji nije napravio neku nedisciplinu u letenju, prekršio vojno i Pravilo letenja, pravila kojima su nas pokušavali uokviriti ili bar ograničiti naš adrenalin zbog kojeg smo i birali poziv vojnog pilota.

Bilo je leto 1971. godine. Uspešna turistička sezona. Svi turistički kapaciteti na Jadranu popunjeni, jer smo krajem šezdesetih, pošto smo opalili šamar Rusima i Varšavskom paktu zbog vojne intervencije u Čehoslovačkoj 1968. odjednom postali vrlo popularna turistička destinacija.

Ni kampovi, posebno oni nudistički, nisu bili izuzetak: tih su godina karabinjeri i žandarmerija po Italiji i Španiji hapsili turiste koji bi se usudili razgolititi „preko mere“ na njihovim plažama. Kod nas je to bila stvar izbora. Danas bi to rekli stvar ljudskog prava.

Vrsar na zapadnoj obali Istre, izmedju Poreča i Rovinja, bio je najveći nudistički kamp u Evropi, možda i u svetu! Ostrvlje Briona nije imalo taj epitet ali nije bilo ni izuzetak. A na Brione je tih godina Tito stizao već početkom maja i tu ostajao do kraja leta, ugošćujući poznata svetska imena iz politike i umetnosti.

Nama pilotima 117. lovačkog avijacijskog puka i 352. lovačko-izviđačke eskadrile iz Bihaća je bilo svejedno koga će Tito ugostiti. Znali smo da ga moramo obezbeđivati, usput i celu zapadnu teritoriju SFRJ, dakle prebazirati u Pulu.

Prebazirali bismo po eskadrilama ili njihovim delovima, istovremeno izvršavajući zadatke stručnog i borbenog osposobljavanja i, onako usput, živeli svoje porodične živote, koristili godišnje odmore. Opet po posebnom planu.

U Puli smo uz dežurstvo u sistemu PVO održavali trenažu u letenju, a kada bi to bilo moguće i usavršavali se po programu SLU (stručnog letačkog usavršavanja).

Dani su bili dugi i najčešće vreli. Svitalo je rano a mi smo morali pola sata pre izlaska sunca biti spremni poleteti i ostati u tom stepenu pripravnosti pola sata posle zalaska sunca. Dežurali smo obično sa 4 aviona, 5, 6 pilota i neophodnim tehničkim sastavom. Morali smo dežurati u sistemu PVO, održavati letačku trenažu ali i voditi računa o ljudima, čuvati ih od premora i mogućih posledica istoga. Obično smo leteli u zoru pre svitanja ili predveče, izbegavajući visoke dnevne temperature. Ponekad smo leteli i noću.

Taj dan, čini mi se u julu, dva pilota su letela rutinske zadatke sa intervalom poletanja oko 20 minuta. Istovremeno su bili neka vrsta patrole, pripravnosti u vazduhu. Jedan od njih je bio moj klasić, bliski prijatelj i venčani kum Kantar Stevan. Zadatak je bilo let na maloj visini, zvali smo to „na 100 metara“.

Planirana marš-ruta vodila je negde na sever, u Sloveniju, malo kroz Alpe pa u povratku, preko neizbežnog radio navigacijskog fara ILB (Ilijrka Bistrica) na jug, na Jadran, pa iznad mora, nekoliko kilometara zapadno od obale, do RF PL (radio fara Pula) pa na sletanje.

Kum polete prvi. Dvadesetak minuta kasnije, upravo kada je drugi pilot poleteo na isti zadatak, pozva me kontrolor sa tornja:

– Evo dobio sam telefonom prijavu da je ovaj tvoj pilot malopre preleteo iznad nudističkog kampa na desetak metara, na forsažu! – Javio se neki general.

Nekoliko minuta kasnije kum u brišućem letu nadleće pistu, ulazi u krug, sleće, urulava u stajanku.

Na inače tamnoputom licu kuma nazire se i rumenilo oduševljenja, uzbuđenja:

– Dobro kume što praviš sranje iznad Vrsara? – upitah ga.

– Kakvo sranje? – uzvrati mi kum.

– Pa prebrisao si kamp nisko, još na forsažu. Stigla je prijava nekog generala koji je tamo. –

– Šta zna general šta je 10 a šta 100 metara! Uostalom šta će general u nudističkom kampu? –

Matirao me odgovorom ali i dao povod da razmišljam drugačije. Zaista, šta je tražio general u nudističkom kampu!?

Ni tako ja tu prijavu ne bih prosledio pretpostavljenom a general, ako se na to i odluči, moraće odgovoriti svojim pretpostavljenim na pitanje koje je postavio i moj kum Steva!